Vreme je za muziku. I to ne bilo kakvu. Vreme je za Joy Division.

Pisati o muzici je teško, ako niste muzički kritičar, ali je lako ako tu muziku volite više od bilo čega sto ste ikada čuli u životu. A ja sam je čula jako davno i nikad neću zaboraviti kako mi se stomak zgrčio i kako su mi iza čela počele navirati misli koje do tada nikad nisam imala, kada se Ianov bariton zakucao direktno u moje srce. Prvi put. Onda drugi i treći i hiljaditi, uvek sa istom snagom i uvek istim ritmom što nije donosio nista drugo sem apsolutne uznemirenosti i želje da pobegneš nekuda i to odmah. I, odjednom – sve ti je jasnije da to što čujes dolazi sa nekog mesta na kojem si ti već odavno izgubljen, zatrpan svojim poreklom, društvenim statusom koji nije reprezentativan, sa mesta gde nema snova o boljem sutra i gde su ti odavno rekli “Zbogom!”prijatelji iz detinjstva koji su ti nekad bili bliski, i rodjaci koji su te voleli sve dok tvoje telo nije počelo da se menja, a u njihovim očima si postao veliki i nisi smeo da pokazuješ osećanja.


 U vreme kada sam prvi put čula “New Dawn Fades” bila sam izgubljena kao mnogi od vas koji prolaze kroz tešku fazu odrastanja, kada vam uopšte nije jasno sta se dogadja sa vama. Depresija se prikrade i zgrabi te, a da nisi ni svestan da te je utamničila, podmukla i nemilosrdna u godinama kada se formira ličnost, kada istrazuješ svoje biće i više nisi siguran u to ko si ti zapravo, šta radiš tu tako usamljen
i neprilagodjen. Do tada sam slušala The Doors i njihovo poetsko preterivanje me je zbunjivalo i činilo je da se rasplinjujem u tim velikim rečima sto su na kraju dana ostajale samo stihovi koji nisu imali mnogo veze sa mojom stvarnošću. Ian je bio drugačiji. Ono o čemu je on pevao – to me je diralo duboko i  intimno kao i sve što je bilo vezano za njega i njegovo delo.


 Kada znaš da nisi jedini koji prozivljava krizu ličnosti i kada ono što ti ne umeš da kažeš glasno i jasno i sebi i svetu koji ti je stran, kada znaš da još ima ljudi koji se bore da prežive svaki novi dan koji dolazi i tako jasno i precizno govore o problemu otudjenosti i potištenosti, kao da si dobio  podršku koja će te, od tada pa nadalje, držati da ne padneš, da ne poklekneš, da ne odustaneš. Tako je na mene delovao Curtis sa svojim Joy Division. Mogla bih sad ispričati celu njegovu pricču, od ranog detinjstva, pa do samog njegovog kraja, ali to bi bilo jako nekorektno prema njemu. Ta priča je vec ispričana, iz nekoliko različitih uglova, a meni se ne dopada ni jedan. Zašto? Zato što mrtva usta ne govore. Zato što je poslednji film o njemu snimljen po scenariju baziranom na knjizi koju je napisala njegova udovica Deborah i vrlo je sebično i doslovno prenesena svaka njena emocija vezana za Iana. Emocije, pogotovo izmedju bračnih partnera, su osetljivo područje i neko ko sa strane posmatra način na koji taj odnos funkcioniše, imaće različite poglede na dogadjaje koji su se dešavali medju njima i oko njih. Kada biste upitali bivše supružnike, ili partnere, zašto su se razišli – svako od njih bi krivio onog drugog za razlaz, navodeći potpuno drugačije činjenice koje su dovele do otudjenja, do odlaska. Samo retki ce pronaći i u sebi uzroke i mane koje su loše uticale na voljene, zbog kojih su prestali da nas vole, zbog kojih smo prestali da volimo.


 Slučaj Iana Curtisa je veoma delikatan. Rana zaljubljenost ga je podstakla na brak u mladim godinama i stvaranje porodice dok još ni jedno od njih dvoje nije imalo jasnu viziju kako će taj brak opstati u vremenu koje je bilo pred njima. Po svemu neobičan, Ian je ipak pokusao živeti na jedan sasvim običan način. Kao i mnogi, odlazio je na posao da bi mogao da preživi u malom, dosadnom, sivom Macclesfieldu i stvara muziku koju je voleo više od svega. Sa svojom ženom prolazio je kroz razne faze, ukljucujući i one loše i gorke, uporedo gradeći svoj životni stil muzičara. Malo toga bih mogla sama reći o njemu – nisam ga lično poznavala, pa je glupo da prepričavam dogadjaje pozajmljene iz knjige “Dodir iz daljine“, koja je, uprkos mom negodovanju, jako dobro napisana.


 Bilo mi je teško objasniti sebi takvog Iana Curtisa, pa sam knjigu, često, ostavljala u stranu, dok sam gutala knedle koje su mi zapinjale u grlu. Mnoge informacije o njegovom ponašanju su me ostavile bez teksta i u meni je počela da raste nelagoda i osećaj prezira prema njemu koji je na grozan, uvredljiv način tretirao svoju ženu i ljude koji su mu bili bliski. Sudeći po sebi, imala sam odličnu predstavu o njegovoj unutrašnjoj borbi sa samim sobom, stravu koja te uhvati kad shvatiš da ne poznaješ svoje naličje i koja te razdire iznutra, pod kozom. Strepnja, čežnja, strah, suludi snovi, težnja ka tome da učiniš nešto što će te vinuti u besmrtnost… Stvarnost sve to smrska na grub način, kad ti već prvi put zakrče creva od gladi i shvatiš da moraš raditi da bi živeo. Samo istinski genije će nastaviti da sanja i dalje i uspeće svoj talenat da ovekoveči, a prosečni ljudi, poput mene, će kao paraziti živeti od produkta njihovog ostvarenog uspeha.


  Zato sam odlučila da sve što sam saznala o njemu odgurnem u stranu, jer me ne zanima sa kim se svadjao, sa kim je varao svoju dosadnu ženu, kolika je bila njegova kolekcija ploča, sta je sve ukrao, kakav šal je zeleo da kupi, sa kim se potukao, u kakvom automobilu se vozio, kome se iskreno divio, kakav je bio njegov odnos sa roditeljima, sa prijateljima, sa muzičarima. Ne želim da mi se u glavu usade slike njega kao lošeg oca, kao sitničavog, egoističnog gada koji gazi preko svega što je društvo nametnulo kao normu sto se ponašanja tiče. Neću da mislim o njemu kao o sitnom narkomančiću kojeg su u životu interesovale samo bizarnosti i koji je u ljudskoj tragediji, u tudjoj nesreći nalazio inspiraciju za svoje pesme. Neće me u to ubediti razočarana žena, iako činjenice, koje je ona iznela u javnost, bolno mirišu na istinu. Dirnula me je njegova epilepsija koja ga je plašila, koja ga je prinudila da uzima lekove koji su ga činili umrtvljenim, koji su imali strašne nuspojave i loše uticali na njegovu ličnost. Ziveći u kući sa epileptičarem imala sam direktan uvid u razvoj toka te podmukle i nikad do kraja istražene bolesti koja se prikrade s ledja i baci te na pod, potpuno nepripremljenog, zbunjenog, uplašenog. Ta bolest ne bira ni mesto ni vreme i ukoliko te zadesi na javnom mestu, nakon što dodješ sebi, na licu onih koji su prisustvovali takvoj sceni, ugledaćeš prezir, podsmeh, gadjenje, strah i želju da ti se ne približavaju, kao da si zarazan.


 Mene je dirnulo to što on nije uspeo da sakrije ništa od svega navedenog, kao što to inače rade ljudi kojima je stalo do društvenog ugleda. Oni u pećinama svoje privatnosti pokazuju svoje pravo lice, grubost, bezobrazluk ,beskrupuloznost, prave
namere, svoju izopačenost, trulu unutrašnjost. Ljudi su skloni tome da se lažno predstavljaju, da svoje ljubavnice drže po strani, da tuku i siluju svoje žene, decu, da se drogiraju i da uvek imaju nekoga ko ce počistiti taj nered iza njih. Ian nije uradio ništa od svega toga, ali i male stvari koje su bile loše napravljene u njegovom kratkom životu, zahvaljujući njegovoj udovici, nepovratno su iznesene na svetlo dana i ostaće zauvek u mislima onih koji su pročitali njenu knjigu i
pogledali ovaj film.


 Na stranu to što je, verovatno, dobro zaradila, ne mogu se oteti utisku da sve više postaje popularno pisati o bivšim partnerima, pogotovo ako su oni poznati.
Tako možemo, u skorijoj budućnosti očekivati i knjige i filmove radjene po scenariju tamo nekih ljubavnica, supruga i besne dece kojima se nije svidelo kako se junak njihovih uradaka ponašao prema njima. Moram reći da sam gledajući film “Control” ipak vise osećala da je Anton Corbijn iskazao divljenje prema Ianu Curtisu i Joy Division. Fantastičan omaž tako malom, a ipak velikom bendu nije mogao da pruži niko drugi osim njega. Sam Corbijn je legenda za sebe. Mnogo volim i poštujem njegov rad sa muzičarima kojima je radio spotove i fotografije uvek prepoznatljive u njegovom karakterističnom crno-belom maniru. Njegove slike su već dostigle večnost i suvišno je ovde govoriti o njemu, jer onaj ko treba da zna ko je Anton, taj odlično zna šta je sve do sada napravio. Mislim da je uradio dobar posao u filmu, ali se iskreno nadam i da je shvatio da je Ian Curtis bio mnogo više od prikazanog i da će morati da živi sa takvim svojim radom do kraja života, kao i to da je napravio nešto što će ostati zauvek medju nama.


 Odbila sam, svesno, da posmatram ljude kroz prizmu nečijeg doživljaja istih, kako u umetnosti, tako i u stvarnom životu. I u vlastitom sudu o nekome sam često gubila objektivnost i umela sam da se prevarim i da razvijem sasvim pogrešno mišljenje. Na vreme bih uspela da se distanciram od neke situacije, sagledam je iz druge perspektive i odbacim predrasude. To je teško i ne uspeva iz prve, ali treba pokušavati i pokušavati, dok god se ne izdignete iznad toga i otvorite svoje srce prema svemu što je nesavršeno, neuobičajeno, drugačije. A Ian Curtis je upravo takav.
 Pustite da vas vodi njegova poezija, verujte,govori upravo o vama. “Disorder”, “Insight”, “I Remember Nothing”, “Dead souls”, “These Days”, “Isolation”, “Passover”, “Heart and Soul”, “Decades”, “The Eternal“, te one pesme koje nikad nećete zaboraviti kad ih jednom čujete – “She Lost Control”, “Failures”, “Love Will Tear Us Apart” i ona sa kojom uvek završava neki, meni težak životni period,”Shadowplay“.
 I dan danas, dok idem kući sa posla, hodajući gradom, posmatram svet obojan Ianovim glasom, dok peva kroz moje slušalice, samo za mene. Prolazak kroz gomilu ljudi koja me užasava, stranaca koji su opsednuti svojom srećom, koje ne volim da
dotaknem u prolazu, gomilu koja viče, koja stalno nekud žuri, koja me odgurne dok priča napadno preko svojih mobitela. Taj prolazak bude podnošljiviji i bezbolniji kada znate da vas prati tako lepa muzika i da je neko nekada znao kako se osećate i da je svet gadno mesto za duše koje se ne snalaze bas najbolje u njemu.

Jedino što mogu jos da napišem je da je Ian okončao svoj zivot uz pesmu “The Idiot“(Iggy Pop), onako kako je on odlučio da bude i tako pokazao da još jedino u tom času ima kontrolu nad svojom sudbinom u vlastitim rukama. On je odlučio kada će da umre, odlučio je na koji način, i da to bude u potpuno trezvenom stanju. Verovatno se u takvom trenutku čovek oseća kao bog, a takvi osećaji su fatalni. Moja poruka svima je – plašite se takvih trenutaka savršenog mira i nepokolebljive odlučnosti! Potražite pomoć na vreme, obratite se, ako je potrebno čak i nekome koga ne poznajete baš najbolje, pustite taj otrov što vas uništava van sebe, oduzmite snagu tom stoglavom depresivnom čudovištu. Ako stalno glumite da je sve u redu niko vam neće moći pomoći i u svojoj najgoroj mori ostacete sami i nezaštićeni. Ianu nikad niko nije pružio pomoć, jer su mislili da mu nije potrebna. Gledali su ga kako se otima, kako se trza u agoniji, ali ništa nisu preduzeli da to promene. Pa otud još jedna moja molba – ako primetite da je neko ko vam je blizak utučen, depresivan, melanholičan, tužan, nesrećan, porazgovarajte s njim, ponesite deo njegovog tereta, posavetujte ga da potraži stručnu pomoć i ne dozvolite mu da odustane ili da vas zavara da je sve u redu jer nije. Ništa nije u redu…

A change of speed,a change of style,
a change of scene,with no regrets,
a chance to watch,admire the distance,
still occupied,though you forget.
Different colours,different shades,
over each mistakes were made
i took the blame.
Directionless so plain to see,
a loaded gun won’t set you free.
So you say.

We’ll share a drink and step outside,
an angry voice and one who cried,
“We’ll give you everything and more,
the strain’s too much,can’t take much more.”
Oh,I’ve walked on water,run through fire,
can’t seem to feel it anymore.
It was me,waiting for me,
hoping for something more.
Me,seeing me this time.
hoping for something else.
“New Dawn Fades”

Ian Curtis

Clementine Kruczynski