Bio je to topao junski dan, topao, ali nikako sparan i neprijatan. Bio sam uzbuđen zbog odlaska na Fazaneriju i Novi most posle toliko vremena. Ta dva mesta zaslužuju počasno mesto u galeriji mog detinjstva, jer mnoge stvari su se tu dogodile i nikada nisu bile ružne. Ta dva mesta nalaze se na Jegričkoj bari i udaljeni su par kilometara od Temerina. Naizgled obična, ona poseduju posebnu magiju, magiju dečačkih dana punu avantura i iščekivanja. Ulazak u svet odraslih predstavlja i samostalno ispitivanje okoline (kao kod životinja, jelte?), a taj lokalitet je bio naš prvi korak i utočište od sveta odraslih. Beše to moj “Strawberry Fields”.
Jegrička,_park_prirode,_Zmajevo_09
Fazanerija, kao mesto na kanalu Jegričke, bilo nam je oduvek zanimljivo. Bilo je tu lepe ribe za pecanje, a mesta su bila solidna i lako smo mogli prići vodi, tako da je više nas moglo da se smesti i peca. Međutim, glavna stvar je bila šumica, prava fazanerija koju su koristili lovci. Šumica je zapravo bila vrlo mala, na obodima ograđena samoniklim gustim trnovitim bagrenjem, kroz koje se nije moglo probiti. Međutim, imala je jedan divni proplanak blizu jedne stare lovačke kućice. Tu se sunce fantastično probijalo kroz grane drveća praveći šarenu hladovinu. Tu se nalazila i najmekša trava na kojoj se moglo sedeti. Baš na tom mestu smo zapravo pojeli i naš prvi izletnički pasulj svojevremeno, u društvu čitavog razreda i razrednog starešine. Pecanje je uvek bilo samo izgovor za odlazak na Fazaneriju, glavno je bilo dobro zezanje i druženje. Neko bi poneo muziku, a neko drugi bi ukrao cigarete od matoraca ili neki erotski (nikad porno) časopis. Dani su bili dugi, a mi nasmejani. Svuda se širio bojažljiv miris mlade trske i nokli koje smo nosili po džepovima kao mamac za ribu.
Jegrička,_park_prirode,_Zmajevo_10
 
I kako nam je Fazanerija pružala sklonište i hladovinu u svojoj šumici, Novi most se nalazio na sredini atarskog puta i bio je, u stvari, pa, most preko kanala Jegričke. Tu se dolazilo kada se želi okupati i ohladiti ili pecati bandar i manjov. Jedino što nas je spašavalo je bila neka prastara debela vrba krivog rasta, čiji su se vrhovi krošnje završavali nad vodom. Sedeli smo u toj krošnji na debelim granama i pušili cigarete pričajući satima, čekajući da zatrza riba, ili da, jednostavno, pobegnemo od vrelog letnjeg sunca.
Moje uzbuđenje je raslo kako sam se približavao bari. Usput sam zamišljao kako će lepa biti šetnja po šumici, kako ću sesti na poznati proplanak i zveknuti pivo, možda, i zabaciti, poneo sam štapove. Prašina se dizala iza automobila kada sam ušao u atar i zaputio se ka Fazaneriji jer sam dodavao gas da bih što pre stigao na mesto za koje me vežu divne uspomene, fantastične i usporene, kao i letnji dani koje smo nekada tu trošili.
zicana-ograde
Žičana ograda.
Naša (dečačka) strana kanala beše zagrađena žicom, druga strana zarasla u trsku kroz koju se nije moglo. Uz obalu su sada sagrađene vikendice, ili rančevi, kako to imaoci nepokretnosti na Fazaneriji vole da kažu. Sklepane od bilo čega, dasaka, prepravljenih trafika, trulih kamp-prikolica. Nizale su se barake i udžerice uz samu ivicu šume, kojoj takođe nisam mogao da priđem. Jedna za drugom, izgledale su groteskno jer su nabacane tu gde su, bez ikakvog reda i plana. Bilo je očigledno da je bila otimačina za parčence obale. Kako je ko stigao, tako je i pravio kolibu na obali rezervata prirode, štaviše, prokopan je i mali kanal kroz to ludo vikend naselje, da bi ljubitelji prirode mogli obavljati svoje fiziološke potrebe u vodu, da se ne deranžiraju oko klozeta. Tražio sam pogledom proplanak pored lovačke kućice i nisam ga našao. Gorčina me je izjedala i jetko se prisetih magijske tišine koja je nekada tu vladala, a koja je sada zamenjena tranzistorima i vikom pijanih gostiju. Nije mirisala mlada trska, osećao se samo vonj piva i amonijak novoprokopanog kanala. Nepravda i bezdušnost koje su pričinjene ovom mestu, mogle su se opipati.
jegricka
 
 
Razočaran i tužan, nastavih putem ka Novom mostu. Uzbuđenje je iščilelo iz mene, i sada sam se kretao sporo i zamišljeno. Šta će li me dočekati kada stignem tamo?
Izbio sam na most, doduše nekim drugim putem, jer je onaj koji meni beše poznat zatvoren, ograđen, otet, od strane još jednog modernog salašara čiju sam kuću (da, kuću) mogao videti samo izdaleka. Isti prašnjavi put, isto vrelo sunce, isto mesto, ali pronađoh samo to – jedan momenat istrgnut iz mog detinjstva. Drevna vrba, bolesna, osušila se do pola i nije više bilo krošnje u kojoj sam nekada čučao satima. Nije bilo ni ribolovaca, samo još jedna kuća sagrađena na obližnjoj čistini, od čvrstog materijala i najurednije ograđena, sa sve travnjakom, voćkama i agresivnim psom koji treba da tera radoznalce. Ljubitelji prirode, grupa bučnih pijanih kotlićara, sedela je u tom dvorištu i opijala se na toplom danu, uživajući u samospoznaji da su i oni uspeli uzurpirati deo obale i uključiti se u grupu onih koji se zaklinju u lepotu prave riblje čorbe.


 
Štapove nisam ni raspakivao. Noklu iz džepa sam bacio u vodu, besan, prazan, nemoćan.
Sa knedlom u grlu vraćao sam se u civilizaciju. Prašina koju sam dizao krckala mi je pod zubima.
Gde li je sada moj Strawberry Fields?
Strawberry-Fields-former-child
slike preuzete sa interneta