Miris jorgovana

Baka Mariju nisam poznavao…
Zapravo, nikada je niko nije ni upoznao. Otkada smo postojali, ona je sedela pred svojom kućom, na svojoj zelenoj hoklici i posmatrala prolaznike… Ah, ta njena klupica beše večita tajna za nas, stalno beše prekrivena nekakvim ćebadima, priborom za šivenje i ponekom mačkom iz njenog dvorišta, retko kada bi pokazala svoju maslinastu boju, ljuspice farbe koje su se ljuštile sa nje i poneki nespretni ukras stolara koji ju je pravio pre mnogo godina. Ta klupica bi samo nakratko bila bez nadzora i tada smo joj se približavali kao nekoj opasnoj stvari, razgledali bi Marijine krpe, uz pogrdne pesme terali bi mačke sa nje, uspaničeno gledajući hoće li se u dvorištu pojaviti baka Marija.

Plašili smo je se…deca iz susedne ulice su govorila da je veštica, da ima crne mačke i ogromne pacove sa kojima se druži… a mi smo trčali pored nje osećajući kako nas gleda svojim mutnim sivim očima.
Baka Marija, kako je se sada sećam, beše starica, stara barem osamdeset godina, niska i pogurena. Stalno je nosila maramu vezanu na glavi, i neki iznošeni I istrošeni pleteni prsluk smeđe boje. Stalno je bila u nekoj oker suknji do ispod kolena i teget plavim čarapama na kojima su se mogle videti mnoge zakrpe različitih boja, prišivene potpuno bez ikakvog reda ili vođenja računa o slaganju boja – ima čarape boje duge razmišljao sam tada. Bila je mirna žena, usporenih, gotovo spokojnih pokreta, uvek odmerena u svojoj bednoj skromnosti. A lice? Lice joj je krilo tajne dugovečnosti i mudrosti i stalno beše upereno ka tlu… kao da je tražila nešto izgubljeno na zemlji oko sebe. Kada bi u retkim trenucima znala da podigne glavu sa svojih papuča, i pogleda u tu gomilu dečurlije koja je pljuvala tri puta i hvatala se za nešto crveno, mogao sam videti začuđujuće mlado lice zdravo ružičaste boje,  sa vrlo malo bora, i tankim usnicama na čijim krajevima se mogao videti samo titraj nekog vragolastog osmeha, možda čak I zadovoljstva. Tada bi svojom starom platnenom maramicom protrljala nos, čudno nabrala čelom i podigla svoj pogled sa tla šarajući njime po tucetu dečaka koji su opijeni letnjom igrom bežali kao muve bez glave.

Nikada joj nisam čuo glas. Druge babe u ulici su znale vikati na nas kada bismo se popeli na njihovu kajsiju, ili gazili po njihovoj bašti… ali Marijin glas bilo je nešto kao večita misterija za nas, i na nekom nivou plašili smo se da ga čujemo… Ja sam zamišljao da njen glas mora pratiti jaka kiša, grmljavina i mesečina… a to nisam želeo da iskusim, bar ne zbog tamo neke ubrane kajsije ili pogažene salate.
Jedno veče, majka me je poslala u selo da donesem sveže pomuženo mleko, “jer je tako zdravije”, govorila je ona… Gle čuda, ta žena od koje smo donosili mleko živi odmah pored udžerice baka Marije… Marija sedi na svojoj klupici mirno, uspravno, nepomično. Noć se već prikrala u našu ulicu, a ja sa kanticom za mleko koračam, kao osuđenik,  korak po korak, približavajući se toj strašnoj ženi koja, kao da me je čekala u nekoj zlobnoj zasedi. Nisam osećao noge od straha, kolena su mi klecala, hladan znoj mi je orosio čelo, a niz kičmu su mi išli trnci, zadihan i uplašen sam se okrenuo i otrčao kući. U trčanju sam ponovo bacio pogled na nju, a ona je samo sedela i gledala u tlo, pogurena, sitna i crna. Imao sam osećaj da se onaj njen titraj na usnicama pretvorio u samo ždrelo pakla i da čeka samo mene da me proguta.

Od majke sam dobio grdnje, i lekciju kako su moji strahovi nerealni i kako sam glup… i eto, imam deset godina i još uvek verujem u veštice I slične gluposti… kako moje ponašanje nije lepo, i kako bih se ja osećao da se neko tako ponaša prema mojoj baki. Dobio sam i šamar i strogo mi je zapovedila da odem po to mleko i da ne trošim njeno vreme.
Krenuo sam… sa besom u grlu i bridenjem u obrazu, koračajući odlučno i brzo. Čim sam je ugledao te odlučnosti je nestalo i počeo sam oklevati. Možda je majka u pravu? Možda ta žena i nije veštica? Sporijim i uplašenijim hodom sam koračao i dalje… sada sam gotovo bio samo metar udaljen od tog oličenja straha. Setio sam se! Šarmiraću Mariju i pokušati da joj se dodvorim, to mi je uvek išlo za rukom. Gotovo zadovoljan svojom sjajnom idejom, prošao sam pored nje, ne odvajajući pogled od potencijalne opasnosti. Najlepše što sam umeo odcvrkutao sam „dobro veče“. Iznenađeno me je pogledala, odlepivši pogled sa svojih papuča. Video sam te sive mutne oči u kojima je sada bila iskrica ljudskosti, onaj sjaj što karakteriše mladost i život. „Dobro veče, drago dete…“ začuo se njen glas, hrapav i umoran ali ipak nekako lep i spokojan. Veče je bilo mirno, prolećno… mirisao je jorgovan, i svuda beše tišina koja se može čuti samo u nekim selima kada su posebne noći poput ove.

Iskezio sam se nespretno i šmugnuo u kuću po mleko. Kada sam izašao sa mlekom Marije nije bilo, spakovala je svoje prekrivače i hoklicu i nestala negde u svom domu. Kasnije sam zamišljao kako bi taj dom mogao da izgleda, ili miriše, i zamišljao tu ženu kako kuva ručak ili pere svoje teget čarape “boje duge”. Samo sam joj se ja javljao želeći da pokažem drugarima svoju hrabrost. S vremenom sam i to prestao da radim kad je prestala biti fora u društvu. Izgubio se onaj strah koji smo imali, a ja sam i dalje svako veče odlazio po mleko prolazeći pored baka Marije.
Jedne vlažne i hladne oktobarske večeri opet sam prolazio istim putem, sa istom kanticom u ruci… i procedio standardan pozdrav toj nepoznatoj ženi – jer niko je nikada nije upoznao. Umesto standardnog odgovora od nje, dobio sam: „Čiji si ti? Tako lepo vaspitano dete nisam srela godinama…“ Počeo je da mi se vraća moj dečački osećaj otupelosti nogu, vrućine u licu i zbunjenog mucanja. Baka Marija nije dozvolila da išta kažem, predložila mi je da uđem kod nje na kolače i ovogodišnji kompot od trešanja. Pristao sam sa onom dečjom naivnošću i pošao za njom. Ponudio sam se da joj ponesem hoklicu, začuđujuće laganu, oprezno gledajući okolo dok su mi se ljuspice zelene farbe zabadale u znojave dlanove. Išao sam za njom, mirišući vazduh kao pas koji želi da onjuši opasnost. Osećao sam samo memljiv miris truleži opalog lišća i sivi miris starosti koji nas je pratio kako smo naizgled mirno ulazili u kućicu.
Unutra me je dočekala skromno nameštena sobica okrečena u belo, sa furunom i par goblena. Začudo, nije bilo mačaka u kući, niti bilo kakve druge životinje.

Udisao sam starost i samoću sedeći za stolom i jedući kolač sa višnjama. Marija je ćutala, čekajući da završim svoju porciju kolača. Potom ustade i donese taj kompot od trešanja koji više nikada neću jesti. Beše to najlepša poslastica koju sam ikada okusio.
Završio sam sa jelom i lepo zahvalio… stavio sam ruke u krilo očekujući nekakav razgovor, ali nije ga bilo. Ćutali smo oboje, ja sam gledao u stranu istraživajući ovo novo mesto, a Marija je gledala u mene… osećao sam to. Prošlo je sigurno desetak minuta, i ja sam se uzvrteo na stoličici na kojoj sam sedeo. “Morao bih po mleko“, rekoh neuverljivo i ustadoh…. “hvala još jednom!“.
Baka Marija stavi svoju ruku na moje rame i svojim spokojnim glasom reče: „Drago dete, u usamljenim noćnim tišinama koje te čekaju, imaćeš samo lekcije koje te život naučio… ostani tako dobar kao što si sada…“ Na njenim obrazima zacaklile su se dve suze, i gledao sam njihov trag pitajući se imaju li stare suze isti ukus kao dečje? Iskrice u njenim očima sada bejahu življe i razigranije – kao, pa dečje. Pretpostavljam da sve suze imaju isti ukus.
Jadna Marija… opet je na kratko bila među živima. Njene oči su mi to govorile, iako je plakala nekako sam znao da je srećna što je podelilia sa mnom jednu svoju mudrost, što je imao ko da je čuje…

Tu noć sam brzo zaboravio, kao što bi i svako drugo dete. U svakom slučaju, sutradan kada sam išao po mleko nije bilo zelene hoklice, prekrivača, ni Marije. Mlekarica mi reče da je Marija umrla sinoć. Pronašli su je u svojoj fotelji, pored stola na kom su bila dva tanjirića za kolače i kašikice za kompot. Svi spominju neobičan, vragolasti osmeh na njenim tankim usnama koji su zatekli kada su došli. “Neverovatno!” reče i nastavi da sipa mleko u moju kanticu.

Joj, kako sam plakao! Vrištao sam od bola za tom nepoznatom nesrećnom ženom, koju zapravo niko nikada nije upoznao. Ponekad, u dugim noćnim tišinama, onim dosadnim i teškim kao olovo, u meni se probudi neki osećaj u grlu koji se lagano spušta ka grudima. Tek treptaj nečeg, na prvu ruku neprijatnog, što će se kasnije pretvoriti u nešto slično zadovoljstvu i spokoju. Tada počnem zbunjeno preturati po svojim uspomenama, da bih nakon nekog vremena ponovo osetio  jedno bezbrižno dečačko detinjstvo, miris jorgovana i nju – Mariju, sitnu i pogurenu i taj osmejak na usnama i kompot od trešanja koji više nikada neću jesti.