ženo
rodila si šakale
besne smrdljive nezahvalne
oni te ne žele jer su glasni
opasni su u svojoj gladi strašni
oči su im krvave zubi tupi
od ujedanja mesa tvojeg
postali su otrovni i glupi
plemenitost kod njih ne postoji
tek ludačka želja za gordošću
na licu lažna im maska stoji

laži sebe
ženo
da je porod tvoj plemenit i tih
melodičan kao nežni stih
laži sebe da ponosna si
dok u sebi gasiš vatru samoće
društvo ti oni pružiti neće
eh dobrota da ih hoće
samo računi i spletke za zveri
krvi žedne retke
potajno znaš da ni boga neće biti
da ih na kraju spasi
ma ko da si

plači ženo nad sudbinom
kada budeš sama u postelju legla
vežbaj stari osmeh
varaj sebe i druge
da život je drug i nema ko da ga kvari
s posteljom ludom klizi u mrak
zamoli gluvog gospoda
za zadnji sunčev zrak
da tvoje šakale još jednom osvetli
da im ugreje kožu kužnu
pokušaćeš opet da zaboraviš
istinu prošlost otužnu

umrećeš ženo u postelji žutoj od kala
tražeć utehu u reči krutoj
šakali besno reže
za drugo ne znaju
pesma im strana
za njih meso tvoje oduvek je hrana

ženo
majko ranjiva i čežnjiva
dal s tobom je samo sadašnjost
hladna i plesnjiva
oplači samu sebe unapred tiha i tužna
reci sebi pokorno da sudba ne beše ti ružna
pa nek zube koje si rodila
sreća krasi i bogatsvo celo…
dok tebi samoj u izgnanstvu
slabo odumire telo

šakal je šakal
uskače srećno u svoje prokletsvo
uzalud ženo
molitve i prizivanje andjela
za spas tvojim šakalima
beda je njihova u tvom oprostu zapisana