Sećam se kada sam je prvi put video. April je davao sve od sebe da namesti osmehe na lica ogrubelih baba što prodaju jaja i peršun na ulici. Sunce nam je svima toplo milovalo lica, a oni što imaju kosu, njome su hvatali lahore koji su se tu i tamo rađali, stidljivi i mirisni. Uh bre, jebeni april! Tačno sam znao da će se nešto dogoditi, jer sat je bio takav kada se u ljudskim životima njegov smisao svodi na radost. Nisam voleo taj osećaj, jer sam znao da će to nešto, ta radosna slutnja, ti osmesi na suncu pa i peršun sumnjivog kvaliteta, probuditi u meni melanholiju. Samo meni znanu, tešku i dosadnu, ponekad sramotnu. Počeću ponovo da gledam kroz prozor dajući pejzažima odgovarajuću muziku. „Ovo ovde bi bio c-mol“, govoriću sebi dok gledam u ptice na dimjaku toplane. A c-mol je opasan, on je u stanju čoveka da uvede u stanje neobjašnjive tuge, paradoksalne i zbunjujuće. Predamnom bi se igrala burleska koja miriše na grob. Nisam voleo taj osećaj.
C-Moll
                I dok sam sedeo na klupi, čekajući iskeženo tu, sasvim izvesnu melanholiju, iskočila je od nekud, nestvarno lepršava, u ogrtaču od plavog tankog somota. Ogrtač je bio toliko upečatljiv, na toj prenatrpanoj ulici punoj nesrećnih ljudi. „Trebalo bi da si na nekom balu curo, i plešeš polonezu“, razmišljao sam dražestan, raznežen. Kosa boje mahagonija bila joj je skupljena u punđu starovremenskog izgleda, dok  se iz nje oslobodilo nekoliko neposlušnih pramenova – poput zmijica. Pramenova koji su joj šetali po licu i igrali igru koju je mirisni aprilski lahor svira…
hello-april
A lice porcelanski belo i lepo – ali nikako u onom prostačkom, simetričnom smislu, gledalo je strogo ispred sebe dok je gracioznim pokretima otvarala svoju torbicu, sasvim pogrešne boje i oblika. Izvadila je cigarete i upaljač i zapalila. Prvi dubok dim koji je udahnula na nju je delovao ekstatički. Vidno je protresla tankim telom, zatvorila oči i izvila vrat unazad dok joj  se na licu mogao videti gotovo orgazmičan izraz. Zastala je na trenutak u tom divnom položaju, izdahnula dim i nastavila svoje kretanje, dramatično držeći cigaretu među prstima. Ogrtač je nastavio da leprša, moćan i zagonetan. Presijavao se plavo na ulici prepunoj nesrećnih ljudi. Presijavao  se zlokobno i ja zamislih c-mol.
plavi-somot
                Progutala me je u snu. Nisam ni bio svestan težine koja će me pritiskati u danima koji slede.
                Neki ljudi su jednostavno skloni tužnim raspoloženjima. Proveo sam noć razmišljajući o njenom imenu. „Sigurno neko starorimsko ime“ razmišljao bih, dok pušim i gledam u prazninu noći ne tražeći ništa. Mirisalo je na kišu, i ja sam besneo na sebe što znam samo nekoliko starorimskih imena. „Dođavola i sa imenima!“ brecnuh se sam na sebe, „neću je ni zvati. Lepša je ovako.“ Tada bih legao u mokre čaršave I tupo čekao prve kapi kiše.
                Preko dana bih odlazio na isto mesto gde se pojavila. Gledao sam niz ulicu nesrećnih ljudi, pitajući se jesam li ja sada jedan od njih. Gledao sam njihova lica ispitivački i u mislima davao muzičku podlogu prizorima ispred sebe. A u mislima samo c-mol, tragikomičan c-mol. On leprša i obasjava plavo. Poput njenog ogrtača. Potreseno sam špartao ulicom, usamljen i besan. Plavog ogrtača nije bilo. Gde god da sam zavirio pronašao bih eventualno poneki par koji se vata u popišanom ulazu, ili beskućnika, gomilu nekih sumnjivih njuški, ali plavog ogrtača nije bilo.
prazna-ulica
                Znao sam da će biti ovako. I dan-danas se naježim kada osetim aprilski lahor na licu, ili prepoznam neko sivo lice iz ulice nesrećnih ljudi. Još dosta vremena sam hodao bezdušnom prljavom ulicom, proveravao bezdušne zjapeće ulaze. Toliko dugo sam se nadao nečemu, da više nisam znao čemu, nisam mogao oblikovati svoju želju – svoju žudnju.
Melanholija, kojoj sam sklon, me je napustila na isti način na koji se pojavila – u snu. Tu noć sam je sanjao. Išla je niz našu ulicu nesrećnih ljudi, i zviždala melodiju koju poznajem, ali ne mogu da je nastavim. Lepršala je noseći na sebi njen nežni ogrtač od plavog somota. Ja sam stajao na ulici preko puta, usamljen i besan. U rukama sam držao jabuku, krupnu, crvenu, najlepšu jabuku koju sam želeo da joj poklonim. Bulevar beše pust i tih, činilo mi se da je i ona zastala – čekajući. Baš kod klupe gde sam je video prvi put. Okrenuo sam se od nje i zagrizao najlepšu, najsjajniju jabuku. Nakon nekoliko trenutaka pogledao sam preko ramena tražeći je pogledom. Mislim da sam se baš tog trena setio starorimskog imena koje odgovara. Nje nije bilo, samo prazna plavičasta izmaglica, bolešljiva i slaba. Tako neodoljivo podseća na c-mol. Predamnom se igrala burleska koja miriše na grob.
crvena-jabuka
Probudio sam se zbunjen, ali srećan. Nekako sam znao da je otišla svojim putem, da igra svoju igru i zviždi svoju melodiju, da se zadovoljno truje nikotinom i zavodi nekog drugog muškarca, ne znajući da je bila ljubav.
Da je bila c-mol.