Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Priče iz ravnice

Batina kuća

Batina kuća, kuća koja je obeležila ne samo moje detinjstvo, nego i mnoge dece u selu. Kuća koja i danas oronula, ruševna, krije tajnu i usud jednog prohujalog života. U njoj je živeo Bata, čovek koji se svojevoljno od početka rata, gonjen strahom, zatvorio u svoja četiri zida i tu proveo ostatak svoga usamljeničkog života. Nikada nije izlazio na šor nit divanio sa komšijama, popio u bircuzu, nije znao koji je dan, sat… Sa strahom se budio i usnio, strah mu je bio jedino društvo uvek za petama, sa pendžera ga vrebao i terao što dalje od sveta i onog uobičajenog seoskog života koji je proticao mimo njega od zime do leta od setve do žetve. Nas decu ta kuća je i privlačila i plašila. Onako zapuštena, sa vrežama koje su se pružale duž zidova, zarasla u travu sa uvek zatvorenim šalukatrama, na ćošku potkraj šorića, Batina kuća je krila sumorne i besmislene dane seoskog čudaka. Pridveče znao je izići u avliju da narani nešto pilježi, stoke, a mi deca smo ga vrebali sakriveni iza dudova, čekali da ga ugledamo, a onda bi svi u glas povikali “BATA ,BATA”! Kada se on onako pogrbljen okrene mi kud koji sve cičeći pobegnemo i tako svako veče pogotovu leti. Imo je on u selu neku dalju familiju, ali su ga oni retko obilazili, nisu divanili o njemu ko da su ga se stideli, a ni on ih nije rado dočekivo, bar tako se pripovedalo po selu. I tako nizali se dani i godine, a da se ništa nije menjalo. Bata navek bio i ostao zarobljen strahom od ljudi, strahom od svega onoga što je bilo izvan zidina njegove tajnovite kuće. Ko zna sa kakvim se mislima borio, šta je osećao, dal ga je nešto radovalo, dal se kadgod borio sa svojim strahom, il se zauvek predao i odrekao svega .


A onda se pronelo selom, “Bata umro !“. I najzad je Bata prvi put nakon tolikih godina izišo na šor, prošo pored komšija, bircuza i svog onog sveta kojeg se odrekao živeći sa svojim strahom. I nije ga više bilo strah, prošao selom tiho, ispraćen zvonima i nekolicinom ljudi koji su pričali o vremenu i išijasu, otišo najzad slobodan u neki, nadam se, bolji svet . Mi deca smo bojažljivo virili iza dudova nemo ispraćajuci Batu koji nikada neće saznati svu tu magiju, strah i draž koju je on ostavio u našim malim dečijim dušama. I danas kuća je ista oronula, obrasla u šikaru i korov. Komšije kažu da za letnjih noći po mesečini im se čini da vide senku Batinu kako obilazi avliju. Uvek kada prođem pored ove kuće ja i danas sa nelagodom, ali i znatiželjom poželim da uđem unutra i osetim njenu tajnu. Ipak samo prodjem i onako kao nekada samo zavirim u avliju i tiho šapnem : “”BAATAAAA”…

VESNA NESTOROV

2 Comments

  1. Name

    Koje mesto je u pitanju, ako nije tajna?

  2. postman

    Koliko je meni poznato, Parage, kod Bačke Palanke.

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: