Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Priče iz ravnice

Opasnost ! Čovek je u šumi !

Čovek je u šumi!” – Proletela mi je rečenica iz jednog starog Diznijevog crtaća „Bambi”, nakon samo par koraka po ulasku u šumu. Naime, namerio sam da par slobodnih dana provedem na svom omiljenom mestu za kamp, na Fruškoj gori.

Za one koji ne znaju, Fruška gora je ostrvska planina u Srbiji, u okviru koje se nalazi nacionalni park. Veći deo se nalazi u Sremu, koji je deo Vojvodine, A jedan manji deo u Republici Hrvatskoj. Inače je prva planina, koja je posle drugog velikog rata, proglašena prvim nacionalnim parkom. Najviši vrh joj je Crveni čot (539 m). Fruška gora je bogata lekovitim biljem, pečurkama i brojnim životinjskim vrstama. Uostalom, sve ovo možete pročitatu i na Wikipediji. Ono što je meni u njoj najlepše je to što je prepuna lipe…

Pošto je kiša, koja je neumorno padala napokon stala, nakon nekoliko dana, nisam čekao ni časa i otišao sam da podignem kamp. Sve je bilo brzo gotovo, a po zgarištima i tragovima traktorskih i kamionskih guma okolo, moglo se pretpostaviti da je šuma itekako bila posećivana tokom proteklih dana. Pošto je rampa za ulazak polomljena odavno, (a ko će o tome brinuti eh!), prvo što mi je upalo u oko je gomila drveća koje je popucalo ili se pod naletom težine oborilo. Čudno je bilo to što sam primetio i sveže odsečena, zdrava stabla dok su ona trula i dalje stajala u krošnjama drveća ili oslonjena jedna na druge ili prosto na zemlji. Ništa nije imalo smisla. Ako su tu bili šumari, šta su radili? Ako nisu, ko je bio i šta je radio? Zaključak se nameće sam…

Ogorčen, legao sam na zemlju i pustio je da isisava negativne misli i energiju  iz mene. Sunce se probijalo kroz krošnju. Onda gledajući u pravcu grane, na samo desetak metara od vatre, koju sam zapalio, iskopavši propisno rupu na već jednom od postojećih zgarišta, primetih da se na sveže slomljenoj grani, koja se spuštala skoro do zemlje, pojavila crna senka koja je brzo nestala u lišću na mestu gde se grana polomila. I tad sam je ugledao. Bila je to zmija smuk, koja pripada  vrsti udava. Vrlo ju je lako prepoznati zbog zlokobne crno – braon krljušti. Gledao sam je kako leži na grani i sunča se. Pomislih, kako je priroda i dalje neverovatan fenomen koji neće prestati da me iznenađuje do kraja života i da za to malo vremena koliko provedemo na planeti Zemlji, većina nas ne vidi ni 1% onoga od čega smo nastali, a što stalno i besumučno ubijamo eksploatacijom. Ko kancer u ljudskom telu,,tako je i čovek kancer na planeti Zemlji. Koristi je dok može, a posle… šta posle? – Prošlo mi je kroz glavu ovo poređenje koje sam nekad negde čuo.

Reših da odem i napunim balon vodom na starom izvoru, stotinjak metara odatle. Bio je ranije još jedan, odmah tu, još bliže, ali je vremenom presušio Ili je neko preusmerio žilu…

Došavši tamo, zatekao me žalostan prizor. Voda je iz izvora tekla još slabije nego ranijih godina u mali betonski bazen koji, iskreno, ne znam kad je napravljen, ali sam od starijih Kamenčana saznao da je služio kao pojilo za konje. U njemu, ili u “tome”, ovog puta su me umesto vilinih konjica, žaba i poneke grane, dočekali mali punoglavci i mali ostaci smeća.

   

Neverovatno koliko ga je bilo kada sam se prošetao, čekajući da u moj balon nakapa dovoljno vode. Limenke, staklo, ostaci kesa i još svačega; nešto uz put, nešto bačeno pored puta u grmlje. Nešto je stajalo tu već neko vreme, a nešto od skorašnjeg svetskog prvenstva u fudbalu. „Napred, Orlovi!” – jadna nam majka… Mnoge zvanične i nezvanične organizacije prave „šetnje kroz prirodu”, ali ne verujem da ih baš mnogo briga koliko će to još moći da rade pre nego što šuma nestane, jer budućnost se slabo vidi kada joj profit zatvori pendžer. Mrzovoljan, pokupio sam svoj balon, koji je bio skoro do vrha pun, i krenuo nazad u kamp. Ne, nama ne treba ovakvo bogatstvo. Nama trebaju veštačke planine, kinesko plastično drveće i wi-fi sa protokom od 1 terabajta u sekundi… Baš to!

Vrativši se u kamp, posle nekog vremena sam pogledao da li je moja „družbenica” od tog jutra i dalje na svom mestu. Nije je bilo tamo. Međutim, nešto drugo mi je vrlo brzo privuklo pažnju. Bile su to dve zebe koje su obletale oko svog gnezda koje je bilo visoko, za nekoliko grana iznad one lomljene gde se smuk sunčao. Onda sam shvatio šta se događa jer sam video kako se crna linija uvija i kreće prema gnezdu preko grane. Ptice su pokušale da je oteraju, ali prekasno… za tren oka ona se našla u njihovom malom domu.

Gledao sam smuka kako se izvija i očigledno savladava plen. U jednom trenutku je jedan ptić, koprcajući se, izbacio zmiju iz ravnoteže i pojavila se glava zmije iz gnezda koja je gutala svoj prvi plen. Zebe su i dalje letele okolo, pokušavajući da oteraju smuka, ali uzalud. Nastavio je svoj predatorski instinkt u gnezdu. Posmatrajući ovaj „nešnl džiografik” uživo, pitao sam se – Koliko ih je? Misleći na ptiće. A onda sam ugledao prizor koji nimalo nije bio prijatan. Smuk se izvio iz gnezda pokušavajući da proguta prvog, dok mu je drugi virio iz usta.

Pod težinom, ili zbog sopstvenog nagona, zmija je ispala iz gnezda na zemlju i završila posao. Majka priroda i zakon jačeg… Ceo ovaj događaj mi u deliću svetlosti prikaza dvoglavog orla na grbu naše državne zastave, kao ona dva ptića, a zmija… Kao mi koji ne umemo da je cenimo i volimo. Lako je opaliti „lajk” sad na ovaj tekst. Opalite dislajk na mozak kad sledeći put prođete, pored neke reke, bare, kroz šumu ili grad, i bacite ostatak vašeg potrošačkog ploda uživanja iza sebe.

Posle jednog provedenog dana i dve prespavane noći, poneo sam ono malo đubreta koje sam uredno stavio u pripremljenu kesu, u nameri da ga odložim kod prvog planinarskog doma. Tamo me je zatekao sledeći prizor – kanta koja je pre tri dana bila prazna.

„Čovek je u šumi!” – prolete mi opet replika iz crtaća. Samo, sad sam izlazio iz nje. I, nažalost, čovek jeste u šumi… Pitanje je – Da li je to čovek?

P. S.

Puno pozdrava za preduzeće “Nacionalni Park “Fruška gora”, lokalne šumare, ministarstvo šumarstva, ministarstvo za zaštitu životne sredine, “Gradsko zelenilo”,  i sve one koji se na ovaj ili na onaj način brinu o Fruškoj gori, toj oazi zelenila i prirode, očigledno previše blizu čoveka…

 

fotografije : DOTKOM

1 Comment

  1. Čovek je u šumi… Koliko je to jaka rečenica….

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: