Preko puta Dunavskog parka nalazi se ulica Jovana Boškovića. Prilično uska i ne tako, baš, dugačka, ali, ako ste Novosađanin, morali ste, bar nekoliko puta, proći tuda jer je prilično blizu centra. Čisto da znate, u njoj živi Mira Banjac, naša Mira, „glumica za sva vremena”. A znate li ko je taj Jovan Bošković čije ime nosi ta ulica koja spaja dva važna novosadska orijentira i saobraćajnice, ulicu Maksima Gorkog i Bulevar Mihajla Pupina? Ne znate? E, zato je tu moj drugar Goran, profesor istorije, koji će reći par reči o dotičnom gospodinu…

 

  • „Gorane, reci ko je bio taj Jovan Bošković”.
  • „Povazdan me nešto ispituješ. Te ko je bio ovaj, te ko je bio onaj… Al, šalim se, nije mi teško, volim ja da te naučim nečemu. Ovako…  je rođen 1834, u našem gradu. Prvih šest razreda gimnazije je išao u razred sa Jovanom Jovanovićem Zmajem, a kasnije u Modri i Požunu (stari naziv za Bratislavu), gde je upoznao Ljudevita Štura i prijateljevao sa njim do njegove smrti nekoliko godina kasnije. Kasnije je otišao na studije prava u Beč, gde je, opet, upoznao Đuru Daničića i Vuka Karadžića. Neko vreme je radio u advokatskoj kancelariji Jovana Subotića, a posle je prešao u Srbiju, u Beograd”.
  • „Dobro, vidim da je poznavao mnoge učene ljude tog doba. Nije valjda samo zbog toga dobio ulicu u Novom Sadu?”.
  • „Čekaj, čoveče, gde si navalio? Tek sam počeo da ti pričam o njemu. Jovan Bošković je tečno govorio nekoliko jezika, slovački, češki, grčki, mađarski i nemački, pa je povremeno i prevodio sa tih jezika na srpski, ne bi li nešto zaradio. Kasnije je predavao u beogradskoj Velikoj gimnaziji, a neko vreme i u Kragujevačkoj gimnaziji. Po uzoru na Daničićevu gramatiku, napisao je „Izvod iz srpske gramatike”, koja je godinama kasnije služila kao udžbenik srpske gramatike u gimnazijama i višim školama u Srbiji”.

  • „Znači, bio ti je kolega, profesor?”
  • „Ne zadugo, jer je bio otpušten zbog neslaganja sa vlastima 1871. godine. Vratio se u Novi Sad, gde je bio glavni školski nadzornik srpskih škola. Radio je i kao bibliotekar, a uređivao je i Miletićevu „Zastavu” i „Letopis Matice srpske”. Ušao je u Miletićevu „Srpsku narodnu slobodumnu stranku” i dva puta je biran za poslanika u narodno – crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima. Bio je i član Upravnog odbora Srpskog narodnog pozorišta. Kasnije je ponovo radio kao profesor u Beogradu, od 1880. godine, pa do smrti 1892. godine.”
  • „Šta je još ostavio iza sebe?”
  • „Bio je član Srpske akademije nauka i kratko, jer ga je smrt prekinula u tome, ministar prosvete u Vladi Jovana Avakumovića. Jedan je od glavnih pokretača osnivanja Narodnog pozorišta u Beogradu. Napisao je veliki broj članaka o jeziku, kao i pozorišnih recenzija, nekrologa i napisa o književnosti. Bavio se i prevodilačkim radom, izdavanjem knjiga starijih pisaca i bibliografijom. Izdao je „Pesme“ Branka Radičevića (Pančevo, 1879) i Gundulićevog „Osmana“ (Zemun, 1889) sa predgovorom i komentarima. Još je napisao dela „Nauka o jeziku i njen zadatak”, „O srpskom jeziku” u dve knjige, „Pisma o književnosti srpskoj i hrvatskoj” i još dosta toga. Ne mogu sad ni da se setim.“
  • Znači, čovek se u neku ruku bavio jezikom i književnošću ceo život”.
  • „Ne, u neku ruku, nego u obe ruke. Čitav svoj život je posvetio tome i zasluženo jedna lepa ulica u našem gradu nosi njegovo ime”.
  • „Hvala ti, Gorane, nadam se da ćeš i ti jednog dana dobiti svoju ulicu…”