Hteo bih da vam skrenem pažnju na dva sjajna albuma koja su skoro izašla i oba su mi se mnogo dopala. Zajedničko za obe ploče je to što nas podsećaju na zlatne godine rock muzike, a opet su odsvirane, komponovane i izdate u moderno tehnološko doba…
 
Od članova bendova kakvi su Soilwork, Arch Enemy ili King Diamond niste mogli očekivati da sviraju rok osamdesetih? E, pa oni to rade, evo već šest godina, izdavši već četvrti album a realno, ne znam koji je bolji od koga. Pravo iz vremenske kapsule ispaljenje s kraja sedamdesetih ili početka osamdesetih godina prošlog veka stiže nam i “Sometimes the World Ain’t Enough”, kao što već rekoh, četvrti album ovih švedskih genijalaca. Vrhunski miks zvuka koji su gajili (ili još gaje) bendovi kao Toto, Foreigner, REO Speedwagon, KISS, Def Leppard i Europe, ali se i te kako mogu čuti pop prizvuci nalik na A-HA, Bonnie Tayler ili Meat Loaf. AOR zvuk kakav su svirali ASIA, Steely Dan ili Boston su takođe tu. Dakle, prava mešavina rocka, AOR-a, synth popa i hair metala, žanrova koji su bili ekstra popularni pre trideset i četrdeset godina. Kao svojevrstan soundtrack putovanja kroz vreme Bjorn Strid i ekipa nude nam i naslednika prethodna tri sjajna albuma.
 
 
Sometimes the World Ain’t Enough” je odlična ploča sa pregršt hitova, odlično odsvirana, aranžirana i producirana. Negde sam već pomenuo ovu frazu, ali ću je ponoviti: “ Ako se nekom ovaj album ne svidi, nije do kvaliteta, već do ukusa”.  
U pesmi koja otvara album “This Time” koja je, inače i izbor za prvi singl i spot oseća se ogroman uticaj benda KISS, ali je deo refrena totalni rip-off pesme “Shes Got Everything” švajcarske grupe Krokus. Aposlutno im to ne uzimam za zlo, jer su to tako dobro upakovali da mi je trebalo nekoliko slušanja da shvatim odakle su tačno maznuli deo refrena. “Turn To Miami” ima šmek njihovi sunarodnika Europe, uz “Paralyzed” možete i zaplesati jer ima disko ritam, a “Moments Of Thunder” liči na Survivor. “Lovers In The Rain” zaliči na Def Leppard, a “Last Of The Independent Romantic” na Meat Loafa, čak je i dugačka skoro deset minuta, nalik na “debeljkove” poznate hitove. 
 
 
Mogao bih tako taksativno da navedem svaku pesmu i na koga ili čega liči, ali je to prilično besmisleno, jer je sve već odavno odsvirano, a trebalo bi da (ako odlučite da preslušate album posle čitanja ovog pisanija) nešto i sami otkrijete. Kao neko ko je odrastao, hteo-ne hteo, uz takvu muziku, ne mogu da ne osetim nostalgiju za tim vremenima, pa iz takve perspektive i pišem ovu recenziju. Voleo bih da čujem kako ovaj album doživljava neko ko danas ima 17, 18 ili 20 godina i da li mu se dopada. Night Flight Orchestra zaista odlično radi to što radi, a koliko daleko idu u predstavljanju tog “arhaičnog” zvuka vidi se i po spotovima koji snimaju, a koji izgledaju kao da se puštaju sa VHS kasete, sa sve linijama na dnu ekrana i povremenim krivljenjem slike. 
 
Sve u svemu, ako rešite da malo odmorite uši od “žestokog” zvuka preporučujem ovaj album. Bolji je, zagarantovano, od kompletne nove pop produkcije.
 

 

Drugi album koji bih vam preporučio je novi album britanske grupe REEF pod nazivom ” Revelation”

Nikad preterano nisam voleo REEF. Nekako su mi zvučali previše britanski i previše pop, mada nisu baš ličili na Oasis ili Inspiral Carpets. Pre su bili malo žešća verzija Primal Scream-a, ali nešto ogoljenija, rokerskija. Ipak, to mi tada nije bilo dovoljno žestoko da bih ih češće slušao. Međutim, pre dvadesetak dana mi je stigao avgustovski broj Classic Rock magazina i u njemu reklama novog Reef albuma, “Revelation”. Na reklami velikim slovima piše, te odličan album, te raznovrstan, te skoro album godine, te “AC/DC meets Rolling Stones”. I šta ću, pozovem “braću Ruse” u pomoć i “nabavim” novi album.

I da znate, ne laže svaka reklama! Ovde su zaista s pravom nahvalili “Revelation”. Istina je da je album raznovrstan, istina je da je album odličan, da je pesma koja otvara album, naslovna, “Revelation” klasična AC/DC stvar, da je “Don’t Go Changing Your Mind” u dlaku “Rollingstones” balada (što i ne treba da čudi jer je gitarista Jessy Wood sin gitariste Stonesa), da ovde ima ponekad i previše uticaja Tom Petty-ja ili Robinsonovih “Black Crowes”, ali ovo je pravi pravcati rock album. Samo rock, bez ikakvih sufiksa, prefiksa, podžanrova. 

Pošto je sve već odavno odsvirano, ovde sve pršti od asocijacija na razne velike bendove. Tu su i Bad Company, i The Band, i Allmani i svi relevantniji rok velikani. Opet, “Revelation” nije recikliranje i prežvakavanje prastarih nota. Ovo je jedan moderan, svež rok album sa sjajnim rifovima, pevljivim refrenima i odličnim pesmama. Pre svega to je hit 1/1 – “Precious metal”, sa AC/DC rifom, Stringerovim glasom nalik na Brajana Džonsona, horskom refrenu i predivnim pratećim vokalima . “Ball & Chain” ima nekog Zepp šmeka, a prvi singl koji se pušta po “normalnim” radio stanicama je “My Sweet Love” gde je odličan posao odradila Sheryl Crow kao gost. Južnjački rok je prisutan u pesmama “Darling, Be Home Soon” i “Lone Rider”. “First Mistake” ima zarazan rif koji prelazi u melanholični bluz, a album zatvara gospel/soul stvar “Like A Ship (Without A Sail)”. 

 
Sve u svemu, ovaj album mi se vrlo dopao i baš me iznenadio, jer nisam očekivao ovako nešto od benda kao što je Reef.