Lazaruse, ostani mrtav... (Spirit Of Christmas - recenzija)

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka, u Kanadi je svirao bend pod nazivom „Reign Ghost“. Prašili su neki svoj bluz praveći duge i maštovite improvizacije. Početkom sedamdesetih godina, uporni ostaci benda Bryden i Richter tražili su neki način da ubede malu diskografsku kuću Paragon Records da im izdaju album na taj način što su priredili „top 12 hitova“ svirku koju su začinili sa par svojih dugačkih jamova. Neuspešno…da bi kasnije, bez znanja benda, isti bili i objavljeni pod imenom „Christmas“.

Istovremeno, bend snima svoj prvi album za malu diskografsku kuću „Daffodil“, koji će videti svetlost dana 1970.godine pod nazivom „Heritage“. Singlovi sa albuma (jer tada su se samo singlovi komercijalno računali i zarađivali keš – albumi su bili samo pomoćni nosilac zvuka za te iste singlove) nisu doživeli nikakav uspeh. Diskografska kuća, očajna zbog neuspeha, je čak primorala bend da snime i tada popularnu pesmicu Neil Sedake da bi se probili na top listu, ali njihova očigledna potreba da se kreću u avangardnim vodama progresivnog roka je učinila i taj rad neprimećenim. Kako bilo, usled sve većih finansijskih problema njihove kuće čekalo se dve godine na njihov novi album, sada malo drugačiji. U svoju postavu primili su pevača Preston Wynn-a, a svoje ime promenili u „Spirit of Christmas“ da bi slušaoci ipak imali neku predstavu o bendu koji do tada beše samo „Christmas“. Sa albuma je izdat jedan singl „Graveyard Face“ koji opet ne doživljava komercijalni uspeh i bend se ubrzo nakon toga raspada i svako od članova odlazi na neku svoju stranu. Početkom 90-ih godina nezavisna američka kuća „Laser Edge Records“ reizdaje dva njihova naslova, i jednu njihovu live svirku, što dovodi do većeg interesovanja publike za njihov rad i muziku koju su stvarali.

„Lies To Live By“ predstavlja klasičan koncept progresivnog roka tog vremena. Zvuk je pun vrebajućeg vokala u pratnji precizne i tačne muzike i aranžmana kako samo prog rokeri znaju da snime. Na albumu se nalazi šest sjajnih pesama od kojih neke predstavljaju splet više pesama:

01.(All The) Wrong Roads (Bob Bryden) – 3:19
02. Stay Dead Lazarus (Bob Bryden) – 4:04
03. Voice In The Wilderness – 4:17 including:
a). Graveyard Face (Bob Bryden/Preston Wynn/Robert Bulger)
b). All Is Light (Bob Bryden/Preston Wynn)
04. War Story – 9:08 including:
a). Ballad Of Jack Boot (Bob Bryden)
b). Requiem – War’s Peace (Bob Bryden/Robert Bulger/Tyler Raizenne/Rich Richter/Preston Wynn)
05. The Factory – 8:50 including:
a). Where the People Are Made (Preston Wynn)
b). Everything’s Under Control (Preston Wynn/Bob Bryden/Robert Bulger)
06. Beyond The Fields We Know – 11:11 including:
a). Prelude (I Don’t Know Where I Am) (Bob Bryden)
b). Thermopylae (Bob Bryden)
c). Heaven’s Lost (Bob Bryden/Preston Wynn)
d). In Closing (Bob Bryden)

Pesme uopšte nisu loše, gitare i bubnjevi su mekani i lako slušljivi, a česte promene ritma ne ostavljaju slušaoce koji nisu vični progresivnom roku frustriranim, jer i ako se dešavaju često, to se događa lagano potpuno umetnuto u koncept i život svake pesme, nesmetano. Kada preslušate ovaj album shvatićete zašto je bilo potrebno dvadeset godina da šire narodne mase prihvate ovaj album, pa i sam rad grupe. Okej, progresivni rok nije za svakoga, jer se ove pesme bave pitanjima života i smrti, ljubavi i čežnje, ali sa mračne strane. Svakako, drago mi je da znam da je njihovo umetničko zalaganje konačno naišlo na odobravanje publike. Bend je pušten „niz vodu“ davnih dana, ali ostao nam je vinil sa njihovim zvukom, melodičnim ali proganjajućim, savršeno preciznim,a opet improvizujućim dokazujući iznova da se u Kanadi svira i svirala se a bogme i slušala dobra muzika.