Za ove vrele dane DOTKOM vam preporučuje dva ćistokrvna rok albuma koji će vas zasigurno prodrmati…

 Prvi je album jedinog preživelog Motorhead člana, Phila Campbella koji se ujedinio sa svoja tri sina i praši odličan rokenrol, a drugi disk je vlasništvo švedskog retro-rok benda SVARTANATT.  Pročitajte kako smo ih mi u redakciji doživeli…

PHIL CAMPBELL & THE BASTARD SONS – „THE AGE OF ABSURDITY“

Pošto se cela najpoznatija (ne originalna, kako mnogi misle) postava Motorheada za kratko vreme preselila na oblake ili pod zemlju (kako vam drago) jedini preživeli član (sa stažom od preko 30 godina obavljanja gitarskih radova u najboljem rokenrol bendu svih vremena) grupe, Fil Kempbel je pored angažovanja u oficijelnom Motorhead „tribute“ bendu nastavio da praši i rešio da napravi pravu „porodičnu manufakturu“ koju je kreativno nazvao „Phil Campbell And The Bastard Sons“ što i ne bi bilo mnogo zanimljivo ime da postavu ne čine Fil i njegova tri sina, Tod, Dejn i Tajla (tri bradata tipa koji sviraju gitaru, bubnjeve i bas) uz vokalnu pomoć Nila Stara, inače poznatom iz modernih hard rok bendova Dopamine i Attack!Attack!.

Sam stil muziciranja na albumu „The Age Of Absurdity“ nije odmakao puno od Motorhead fazona što je bilo i očekivano, mada je sama produkcija više nalik na Thin Lizzy ili Wildhearts. Nije me iznenadilo ni to što na disku nema punokrvnog hita, ali je kvalitet ploče poprilično ujednačen i svih 40 i nešto minuta vam drži pažnju i neprimetno tera na cupkanje i tapkanje nogom.

Dakle, pravi rokenrol u pravom izdanju.  Nešto bolje od ostalih su pesma koja otvara album „ Ringleader“ koja je baš Motorheadovska ili pre bih rekao, nalik na kultni engleski bend iz osamdesetih, Tank koji i nije mnogo žanrovski udaljen od pomenutih legendi, zatim „Dropping The Needle“ koja se nalazi negde na sredini ploče sa prozaičnim, ali proročkim tekstom „ Its my addiction, its your addiction, its a rocknroll“. „ Freak Show“ je groove hard rock , sigurni pogodak za live nastupe, a „Welcome To Hell“ je odlična rokačina, ali više u stilu bendova kao što su The Almighty, Wildhearts ili Terrorvision. Nisam siguran da je obrada HawkwindaSilver Machine“ koja je ostavljena za kraj dobra ideja, ali ako je to posveta Lemiju, neka je.

Da skratim, dobro je što je Fil Kempbel nastavio da svira, pravi novu muziku, objavljuje spotove i albume. Dobro je za rokenrol… Još je bolje što nije upao u klasičnu zamku i krenuo da živi od stare slave i postao klon svog starog benda jer bi to bilo besmisleno „prežvakavanje“ i krunjenje legende. Ovako, dobili smo solidan čistokrvni rokenrol album sa tendencijom da će sledeći biti još bolji.

SVARTANATT – “STARRY EAGLE EYE”

Svartanatt ( ili po naški – Crna Noć) je bend iz Stokholma koji kao da je vremeplovom sleteo u 2018. godinu negde sa početka sedamdesetih, po meni zlatne dekade ljudskog roda po svakom pitanju. Apsolutno sve u izgledu, sviranju i ponašanju benda je retro. Frizure, odeća, obuća, gitare, pojačala, produkcija, orgulje…Sve miriše na sedamdesete. Naziv prve pesme objašnjava sve – „ Children Of Revival“. Izvrstan hrapavi vokal Jani Lehtinena katkad zaliči na Džoni Van Zanta ili na pokojnog mu brata Ronija, ali sam zvuk benda nije southern rock, ovo je pravi klasičan 70s rock sa primesama progresivnog (u pesmi „Duffer“ ) ili psihodelije (posebno u baladama „Wolf Blues“ ili „Universe Of). Najbolja stvar na albumu je „ Wrong Side Of the Town“ , čistokrvni radijski hit sa sjajnim solom na gitari i očiglednom posvetom Fil Lajnotu i bendu Thin Lizzy. Prvi singl sa albuma je „Hit Him Down“ i za njega je snimljen spot koga možete pogledati ovde : 

Lonesome Ranger“ je još jedna pevljiva pesma sa pozivom na cupkanje, a „Black Heart“ koja zatvara album ima šmek jednih AC / DC iz najboljeg perioda.

Šta da kažem, meni je jako drago što se pojavljuju ovakvi bendovi, ali to je logično, već sam u godinama kada je neminovno da me drma nostalgija za zvukom iz moje mladosti. Pitanje je koliko su nove generacije spremne za povratak u prošlost, ali ne sumnjam da će i među njima biti onih koji će prepoznati kvalitet u ovom bendu. I ne samo ovom bendu, postoji čitav buljuk sjajnih bendova koji neguju ovakav sound i niču kao „ pečurke posle kiše“. Pomenuću samo „Thulsa
Doom“, „Horisont“, „Graveyard“ pa i „ Ghost“ ili „ The Sword“ koji takođe izvanredno donose taj duh sedamdesetih i zlatno doba rok muzike.