Петлово брдо. Скупина свих могућих архитектонских издања од виле до кућерака повезаних у низове у неколико редова. Углавном по три реда званих прилази 1, 2, 3. Сваки прилаз са до 16 подбројева кућица и сваки од прилаза има број – на пр . бр 15, прилаз други/12. И тако до броја сто. Радничко насеље испочетка доста социјалног типа. Улице у оно време деведесетих Алије Алијагића и Кумровачка. Две ОШ, обданиште, пошта, омањи тржни центар, месна заједница и кафана у правом смислу зе речи!
 
Елем, поче 1993, чувена једна година. Почеше први озбиљни напади на поштаре. Руководство донесе одлуку да се исплата врши у месним заједницама. Још се радило суботом. И како то обично бива – нико не дође да откључа МЗ јер је субота слободна свима осим нама поштарима. Али – зна се, кафана ради и скоро да се не закључава. Једна од оних што на офингеру виси мас’ан шал и лети и зими. Што!? Па када дођу они што им се тресу руке док не попију прву чашу да ону којом држе чашу вежу и пребаце шал преко рамена и другом руком вуку крај шала док не потрефе рођена уста. У такву кафану седнемо мој колега Дуле и ја, поштарка. Срамота мееее! Види Душан да сам се смотала те одлучи да седнемо и башту па ћемо преко зидића исплаћивати пензионере. Остали који су ту у МЗ имали пункт, одустали и отишли. Нас двоје, ревносно, одрадисмо посао. Дуле уз пивџану, ја уз пола кутије цигарета и неку отужну кафу и воду. Како које ладно пивце- Душану се више не носи пошта! Ја, нова, шта ћу!? Како Дуле тако и ја. Реон не знам, куд сама да лутам? Одосмо на аутобуску станицу молећ Бога да нас не чекају у заседи контролори. И све би било ОК да Дуле није доградио причу. “Еееее, то су времена била када смо Снежа и ја у кафани цугали и узимали башу! Што може да попијеее!” Сви у мене гледају и не вреди причати! То ти је што ти је.
 
 
Прође неко време, ја ти се мало упознах са новим рејоном. Направих списак станара и трупај, пошта те води. Забезекнути домаћини који пет дана раде, а два одмарају мислили да их зезам. Звоним. “Ко јеееее? Пооооштар! Коооо!? Ја!” И салве смеха, завиривања, дозивања комшилука у неверици. Да платите тeлефон, ТВ, радио итд. Стоје….ко аждају да су видели! После су се навикли. Мој ти Душан оде на замену колеге на Баново брдо.
 
 
Рејон – улица Благоја Паровића. У улици је постојало тзв. дипломатско насеље. И стиже писмо…..ништа мање, прималац Ратко Младић! Звони. Звоно на капији уредно ограђене лепе куће. Истрчавају два вучјака и лајуу! Знамо ми како је то када ти се крв заледи у моменту! И не рекох, већ је почела зима. Бљузгави, београдски снег напада и отопио се. По живој огради у дворишту куће такође мокар. Истрчавају два двокрилна ормара на ногама, са повећим главама и деру се “СЕДИ!” Душан, ко Душан са пет сабијених, разуме да кажу њему, те седе са све торбом у крилу на ону живу ограду, високу нешто изнад лелујавих колена! И покваси, мученик и униформу и своје гаће. Она два ормана се почеше грхотом смејати нашем Дукију! “Па, бре, не кажемо теби, поштаре! Керовима, еј, ‘си луд!?” КАСНО! Дупенце мокро, а и оно около. Стеже полако хладноћа. Уручи Душан писмо орманима, опсова, како већ Босанац уме, мрмљајући и окрете се и у пошту.
 
 
То је остала омиљена прича на свим слављима и поштанским окупљањима. Томе се, наравно, годинама додавало што шта. И просто и просто проширено… Један је наш Дуле. Сада већ скоро сасвим сед и помало зборан, добродушан. Није џабе – ДУШАН!
 
Снежана Рађен Јованов