Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

Od sutra…penzioner

Eto, došao je i taj dan. Poslednji dan na poslu. Još danas da izađem na rejon i podelim ovih nekoliko torbi sa poštom, i… gotovo. Penzija. Sranje. Otkad su pre nekoliko godina smanjili penzije za još 30%, ni ne radujem joj se. Jeste, i plate su bile smanjene, ali samo 15 procenata. Država je, ipak, bila blagonaklona prema radnicima.
penzija
Verovatno je to sindikat odradio. Otkad su se svih šest poštanskih sindikata spojili u jedan, a to je bilo pre petneast – šesnaest godina, video se pomak. I pored teške situacije u državi, neke sindikalne vođe su podmetnule svoja leđa i svoje autoritete da zaštite običnog radnika. Otkad je pre desetak godina nastao pravi egzodus omladine, koja je pohrlila put Zapada u potrazi za boljim životom, u Pošti smo ostali samo mi matori. Prosek godina u firmi je bio skoro 60, a to se desilo i u svim firmama na državnim jaslama. Sasvim normalno da je starosna granica za odlazak u penziju pomerena, jer  zaista ne znam ko bi ostao da radi. Za žene – sedamdeset, a za muške – 75. Jebi ga, to ti je – što ti je.
postman_pat
 
Još sam ja i zdrav kakvih ima, jeste da me bole kolena i leđa, ali nekako, otkad sam stavio veštačke kukove, trpim manje opterećenje, pa ni ne uzimam više od tri – četiri brufena dnevno. Malo sam se uprpao zbog čestih halucinacija, a i ruke mi se nekontrolisano tresu ponekad, a to je, verovatno, od silnih bromazepama ili bensedina, ali odavno ne bih mogao da funkcionišem bez njih. Sreća da mi deca šalju od preko (jeste da je zabranjeno, ali odavno smo provalili foru, izdubimo salamu ili sir koji šalju, pa u kesicu stave po stotinjak tableta). Umirem od smeha kada vidim komšiju Radoja kako unezvereno gleda u daljinu i trza glavom. Par puta mi ga je bilo žao i došlo mi bilo da mu dam koju „bombonicu“, ali se bojim da bi se navadio pa mi tražio još, ili me, možda, i izdao. Da, pre bi se to desilo. Ovom narodu je u krvi da cinka komšije. Znam ja to iz iskustva. Koliko puta su mi stranke, dok im delim poštu, u poverenju pričale kako „komšija u podrumu ima zaklano svinjče“ ili „peče rakiju i prodaje“.
old-postman
Bicikl odavno ne vozim, nema delova u firmi, ne refundiraju troškove, a ja nemam para da kupujem nove unutrašnje, ili još gore, spoljašnje gume. Ovako, uprtim tih dvadesetak kila na leđa, pa kad istovarim te silne reklame i letke i pokoje pismo koje matorcima uglavnom šalju deca iz inostranstva, ja se vratim po još. Nekad dva, a nekad, bogami, i četiri – pet puta. Šta ćeš, mora se. Kontrolori i šefovi su nemilosrdni, ako vide da ti je šta od pošte ostalo za sutra, odmah pišu negativnu korekciju. Razumem ja i njih, previše ih je i to je, jednostavno, borba za radno mesto, prirodna selekcija. Kolege nekako izdržavaju, ali, eto, baš u prošli petak Mile se bacio sa mosta, nije mogao više. Nije mogao da sačeka, imao je još sedam godina do penzije. Jebi ga, nije malo, otkad su ukinuli pravo na bolovanje, čoveku sa jednim odsečenim plućnim krilom i artritisom u poznoj fazi, stvarno nije bilo lako. Ja nisam od tih, ne dam se. Kad mi je teško, ja sednem par minuta, uzmem pilulicu, malo rakije (moram da priznam da sam se skoro propio pod stare dane), lakše mi je nekako. Torbu na leđa, pa nastavim. Često mi svirnu ovi iz „Kraljevskog ekspresa“, ne znam ni zašto, ali me nekako vide kao svoga, skoro kao kolegu. Ne vidim zašto, kad su „Post express“ prodali još pre dvadeset godina.
I zaboravio sam već kad smo nešto kao šetali, protestvovali zbog mogućeg rasparčavanja firme. Budale, kao da smo i mogli nešto da sprečimo. Sećam se da sam i popio neku suspenziju. Garant sam nešto zajebao, ne verujem da bi me poslovodstvo kaznilo tek tako. U zadnje vreme rukovodstvo Pošte stvarno izlazi u susret radnicima. Prošle godine su mi odobrili osam dana neplaćeno kad sam išao na operaciju proširenih vena. Ne znam za sličan primer u našoj zemlji u poslednjih dvadeset – trideset godina. Još mi je direktor rekao kako mu je čast što može da stegne ruku radniku kao što sam ja. „Skoro pedeset godina u istoj firmi“, kaže, „to je nešto!“. Odgovorio sam mu sa: „Gospodine direktore, i Vi ste ovde već dugo, ovo vam je osmi – deveti mandat.“ „Ja sam drugo, moje mesto je vrlo odgovorno, teško bi se neko uspešno uhvatio u koštac sa teškoćama preduzeća, bez mog iskustva.“ Na to nisam ništa dodao, čovek je zaista u pravu. Četrdeset i kusur godina rukovođenja, za to zaista treba imati i leđa, i muda, a i stomak (za poslovne ručkove, pre svega).
posta-teslimati-eski-resimler
I tako, još danas… Došlo mi je da malo zabušim, da ne iznesem sve. Šta me briga, sutra ne radim. Ne radim više. Brzo sam se predomislio… Ko zna, možda mi ukinu penziju zbog toga. Više me ništa ne iznenađuje…

2 Comments

  1. Braco kako je krenulo taman ce tako i biti…

  2. Nisi daleko od isitne… Kako bih se smejao ovoj priči da sam neki Norvežanin, Nemac, Danac…

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: