Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

Šoferska je tuga pregolema

 Gledam kroz prozor… Kiša… Kraj je oktobra, nije ni čudo. Nije to najgore. Samo kad nema vetra… Išijalgija se probudila, pa šeta donjim delom leđa, kao moja kornjača u akvarijumu, već skoro malim za nju. Leđa me bole poprilično, ali moram izdržati. Kratko sam imao dilemu – da li da ustanem ili da odustanem? Ne smem sebi dopustiti luksuz da odem na bolovanje. I onako malu mesečnu crkavicu bih smanjio na minimum, pa bi bilo stani – pani da li bi ostalo dovoljno da oni fašisti iz banke uzmu svoje. Zato, kao u stihovima Bore Čorbe koju je napisao dok je još bio normalan – „Svakoga dana moj se otac brije i ulazi u teget odelo. Prvu jutarnju kafu pije i nešto sebi ponese za jelo”, obavljam jutarnju rutinu, obuvam se, stavljam slušalice u uši, palim plejer koji, koliko ga koristim, čudo da već nije srastao sa mojim telom. S mukom strčavam niz stepenice i otvaram kapiju dvorišta, usput obilazeći svoje pse koji pokušavaju da se „ogrebu” za sekundu – dve maženja.

Nemam vremena ni toliko, istrčavam na ulicu i u ritmu “Killing In The Name Of” od RATM, koju sam izabrao da me probudi, hitam ka autobuskoj stanici koja i nije nešto daleko od moje kuće, svega dvadesetak metara, samo se ne vidi od par ponosnih i visokih jablanova koji zaklanjaju pogled na nju. Obilazim krivinu, izlazim na čistinu i počinjem da trljam oči. Ne verujem šta vidim. Na stanici, brat bratu, sedamdeset ljudi. Šta je sad? GSP štrajkuje? Neka saobraćajka, pa je put zakrčen? Miting na stajalištu?

Skidam slušalice i pitam komšiju od prekoputa šta se dešava. Nema ni on pojma, došao je pre par minuta. Gospođa iz susedne ulice koja „sve zna” upada u naš razgovor i pokušava da objašni zašto autobusa nema već više od pola sata i da je to strašno, ali je ne slušam i vraćam slušalice u uši. Sreća, komšija Zvonko me je spazio kroz prozor kola i daje mi znak da upadam u njegov poluraspadnuti Ford Taunus iz doba SFRJ. Uskačem, sav srećan što ću izbeći guževetinu u busu i ko zna još koliko čekati isti. Petnaestak minuta kasnije izbacio me ispred Pošte, a da se nisam ni sećao o čemu smo pričali, ustvari, na koje njegove reči sam ja klimao glavom. Komšija je jedan od onih koji sve znaju i u sve se razumeju, al’ jebi ga, ima kola, kakva – takva, ali ipak kola, što je prednost, jel’te, kad zakaže gradski prevoz. Zahvalih mu se bogznakako i uz nekoliko ponavljanja zatvaranja vrata i njegovo: „Moraš lupiti jače, ne dihtuju dobro!” i „Jebem mu mater, komšo, zalupi to muški!” zaputih se prema firmi.

Unutra, ekipa već u punom sastavu stoji besposleno, vrti se u svim pravcima, ne znajući šta će od sebe jer džakovi sa pismima i ostalim pošiljkama, očigledno nisu stigli. Mali Stević, skoro razdragano, povika: „Zoli, nije stigla razmena! Izgleda, neki zastoj”. Živko, već po običaju, dahom koji se oseti na alkohol, glasno opsova. Visoki Arsić, uvek besprekorno obavešten, napuklim baritonom doda: „Nije stigao kombi, kažu da nije stigao ni kamion iz Beograda”. Treći upade sa svojim objašnjenjem: „Samo juče su dvojica šofera dala otkaz, jedan se razboleo, a jedan imao saobraćajku, privatno”. Pogledah ih s nepoverenjem i požurih do prostorije u kojoj bi trebalo da stoji neraspodeljena pošta, misleći da je to neka njihova ujdurma, ali sam se uverio da novih pošiljaka, jednostavno, nema. „Ništa, idem lepo da skuvam kafu, natenane pročitam novine i proćaskam sa nekim o sinoćnjim utakmicama Lige šampiona”, pomislih u sebi.

U planiranju me prekinu tetka Bosa iz šalter sale rečima: „Znaš li da niko sa strane još nije došao na posao?  Autobusi uopšte ne rade. Ni gradski, ni međumesni.

 „Pa kako su ovi ljudi došli na posao?

Svojim kolima ili biciklovima, pa i peške ko je bliže firmi. Iz okolnih mesta ko je dolazio autobusom, nema nikoga”.

Ostavih Bosu skoro u po reči i zakucah na vrata šeficine kancelarije. Otvorih i pre odgovora i zatekoh je kako razgovara telefonom. Klimala je glavom i ponavljala: „Da, uhm, dobro, da, dobro, u redu, uhm…”. Kad je spustila slušalicu, glasno je opsovala, a ja se prenerazio. Nikad nisam čuo šeficu da psuje. Uvek je odmereno i polustrogim, odmerenim glasom razgovarala sa radnicima, ali nikad  se nije služila prostačkim rečnikom. „Izgleda danas nećete imati šta da radite“, reče, „razmena iz Beograda nije ni pošla, ovi naši su nam poslali samo četvrtinu od onog što obično pošalju, a pola linija sinoć nije ni krenulo”. Idi, reci momcima da će za sat vremena sići direktor da održi sastanak, da objasni sadašnje stanje.

Izađoh začuđen i već u hodniku krenuh da glasno uzvikujem kako danas nećemo raditi. Gomila začuđenih pogleda, potpitanja i komentara stade da skače po meni. Uvereni da ne znam ništa više od njih, stadoše sa pričom i razbežaše se na sve strane, ne bi li došli do kakve informacije. Skuvao sam kafu, popio je, taman krenuo da doručkujem, kad… Eto ti „diše”, hoda nekako unezveren, praćen svitom sa gornjih spratova, koji se udostoje da siđu u tehnologiju samo kad imaju nešto „važno” da nam kažu, u prevodu, da nam natovare neku novu obavezu na leđa. Još dvojica “važnih” savetnika hodaju pored njega kao telohranitelji, ali mi deluju groteskno pa mi skoro izmamljuju osmeh na lice…

…Okupismo se začas oko njega i on začudo, odmah pređe na stvar: „Kao što znate, danas razmena nije došla. Razlog je nedostatak vozača. Profesionalnih vozača. Znate da je i GSP u sličnom problemu, da ih je napustila skoro polovina radnika od prekjuče, kad je potpisan onaj ugovor sa Nemačkom o zapošljavanju naših vozača sa državnim ispitom kod njih. Elem, i kod nas je slična situacija. Samo juče je po dokumenta došlo dvadesetak kolega. Mi ne znamo kako da organizujemo posao, pa smo rešili da vam ponudimo sledeći dil...”. Tu počesmo da se komešamo i ispitivački gledamo jedan drugoga. „Ne miriše na dobro”, pomislih.

Od sutra će se svi koji imaju položeno za B kategoriju, javiti kod dispečera i zadužiti vozila, a on će ih već raspodeliti po linijama i trasama. Ostali koji nisu vozači, ostaće u dostavi i radiće kao i do sada, samo će deliti poštu na dva rejona naizmenično. Jedan dan na jednom, drugi dan na drugom rejonu i tako. Shvatite, ovo je jedini način da se koliko – toliko organizujemo i da sistem nastavi da funkcioniše. Naravno, bićete adekvatno nagrađeni za vaš prekovremeni rad. Kao i do sada…

… Ona soba poče da mi se okreće, nešto poče da steže u grudima, a disanje mi poče bivati sve ubrzanije. Napad panike… Nije morao baš sada, pred svim ovim ljudima… Trajao je samo par sekundi jer me u stvarnost poče vraćati neopisivo glasan smeh. Naime, apsolutno sve kolege, svi poštari su prasnuli u neizdrživ smeh i krenuli grohotom da se kerebeče i uvijaju. „Hahahahahahahahahaha”, odjekivalo je hodnikom dok je direktor u neverici, sav zbunjen stajao i ponavljao: „Ljudi, pa šta je smešno…

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: