Sigurno ste čuli za bend imena GRAND FUNK RAILROAD. Možda ste ga i slušali. Ako ste starija generacija (kao ja 😊) onda niste mogli da ga propustite bez obzira kakav muzički žanr ste preferirali. Čuli ste za pesme Loco-motion (da, to je ona što ju je obradio Električni Orgazam), We’re An American Band ili Some Kind Of Wonderful. Meni najdraža je skoro osmominutna Good & Evil sa albuma All the Girls In The World Beware koji je kritika zdušno popljuvala, ali meni se taj album izuzetno dopada (valjda mi je čučnuo u pravom trenutku). Kritika ionako nikad nije previše volela ovaj bend. Magazin Rolling Stone ih je čak u jednom trenutku proglasio “najgorim bendom na svetu” .

 Članove benda nije bilo briga za to jer su kod publike prolazili odlično. Dobro prodavani albumi (prvih devet albuma su prodati u zlatnom ili platinastom  tiražu u SAD, a zapamtite podatak da je za zlatni tiraž u Americi potrebno da prodate pola miliona, a za platinasti million ploča), nekoliko pesama u vrhu Top Lista, od toga  We’re An American Band i Loco-motion baš na mestu #1 , rekord u brzini prodaje Shea Stadiuma (prodavši 55 hiljada karata za 72 časa, brže od Bitlsa 1965.)  i brdo zarađenih para (od kojih je, istina, gomila otišla osnivaču i menadžeru benda u bizarnoj sudskoj parnici) su bili brojni argumenti da se ne obaziru na muzičke kritičare.

 Realno, Grand Funk Railroad nikad nisu napravili neki uspeh van američkog kontinenta, ali mi se čini da se nikad nisu ni previše trudili. Uzimali su zdravo za gotovo da Evropa nije spremna za njihovu prilično originalnu mešavinu roka i bluza sa fank i soul uticajima. Osnovani su 1969. godine, mada korene vuku iz popularnog lokalnog benda iz grada Flint u Mičigenu, Terry Knight & The Pack dve godine ranije. Bubnjar Don Brewer i isprva basista, pa vrlo brzo, gitarista Mark Farner su svirali sa Teri Najtom u tom bendu. Kada se bend raspao i Teri odlučio da se povuče sa scene, Mark i Don su tražili trećeg za trio koji bi bio nalik na Cream ili Jimi Hendrix Experience i pronašli basistu u bendu Question Mark & The Mysterians pod imenom Mel Schacher.

Prvi album, On Time su snimili u avgustu 1969. za Capitol Records. Ploču je i producirao Terry Knight. Ploča nije uopšte loše prošla, pa su brže-bolje snimili još jedan album nazvan Grand Funk već u decembru iste godine. Treći album Closer To Home je izdat u junu 1970. godine, a u pauzama studijskog rada bend je imao kratke uspešne turneje po Americi koje su im donele status odličnog live benda. Taj treći album je doneo preokret u zvuku benda i preovladavajući bluz-rok zvuk je oplemenjen gudačima, klavijaturama, a ponegde i duvačima. Albumi Survival i E Pluribus Funk izašli 1971. godine iako nisu imali neke velike hitove dobro su se prodavali i članovima benda su doneli, donekle, status zvezda koji su i potvrdili već pominjanim, rekordno brzo rasprodatim koncertom na Shea Stadionu. Kako to već biva, brdo para donosi svađu, pa je bend odlučio da se raziđe sa svojim menadžerom i producentom. Ovaj ih je zauzvrat tužio i dobro opelješio na sudu.

Album Phoenix je bio prvi bez Terija i bio je samo stepenica na putu do vrha do kojeg ih je doveo sledeći, sedmi po redu, album We’re An American Band. Istoimeni singl je došao do prvog, a album do drugog mesta na Top listama i “najgori bend na svetu” je postao “ jedan od najplaćenijih i najpopularnijih rok bendova na svetu”. Prvi put na tom albumu Grand Funk Railroad su delovali kao četvorka jer je zvaničan član grupe postao Craig Frost, klavijaturista koji im je i ranije pomagao u studiju i na koncertima. I sledeće dve ploče “Shinin On” sa #1 singlom “Loco-motion” i All the Girls In The World Beware nisu prošli mnogo lošije od onog koji im je doneo slavu i lovu. Koncerti i turneje između snimanja ploča su bili dobro prodavani i posećeni i grupa je zaista bila na svom vrhuncu u tom periodu. Live album Caught In The Act izdat krajem 1975. godine prikazuje Grand Funk u svom punom sjaju.

Ipak, Mark Farner koji je bio kompozitor i tekstopisac gotovo svih značajniijih pesama grupe se umorio i predložio promenu u zvuku benda što ostali članovi benda nisu baš prihvatili sa oduševljenjem, što se i može čuti na albumu Born To Die izdatom početkom 1976. godine. To je bio prvi album grupe čiji je tiraž prilično podbacio. Da bi spasio što se spasiti može za album Good Singin’, Good Playin’ je angažovan Frank Zappa da producira ploču i odsvira gitaru na par pesama, ali su ubrzo posle izlaska albuma Brewer i Schacher odlučili da napuste bend, osnovali grupu FLINT, izdali istoimeni album i udavili se u proseku. Klavijaturista Frost se pridružio bendu Boba Segera, a Mark Farner se upustio u solo vode.

Četiri godine kasnije Farner i Brever su ponovo pokrenuli mašineriju Grand Funka i izdali prvo album Grand Funk Lives koji je još donekle i zainteresovao publiku, ali je zato What’s Funk ? bio potpuni promašaj što je bio znak da Grand Funk Railroad ode u istoriju. Originalna tročlana postava se sastala samo još jednom, kada je sredinom devedesetih godina organizovala I odsvirala humanitarni koncert za postradale u ratu Bosni i Hercegovini koji je zabeležen na live albumu Bosnia.

FlintOd 2000. godine Don Brever i Mel Šaher uz pomoć bivšeg pevaća benda 38 Special Maksa Karla, bivšeg gitariste grupe KISS Brusa Kulika i klavijaturiste Tima Kašiona koji je ranije svirao sa Robertom Palmerom i Bobom Sigerom putuju Amerikom i pod imenom benda Grand Funk Railroad sviraju repertoar benda, ali ne snimaju nove albume niti pesme. Ove godine su odsvirali preko 40 koncerata po Americi, a za sledeću godinu su zakazali turneju “50 years of Funk Tour!” da bi obeležili jubilej bend koji je svojim radom, svojim muziciranjem, a pre svega pesmama od kojih će neke ostati u istoriji rok muzike, dokazao da nikako nije “najgori bend na svetu” !