Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Život

Ја постииим ! (Правила хришћанског поста)

пише :

протопрезвитер
Дарко Б. Јелић,
теолог

ХРИШЋАНСКИ ПОСТ
Налазимо се у једном периоду нашег живота који је другачији него обично. То је пост.
О посту постоје разна мишљења. Неки потпуно негирају потребу поста говорећи да је то застарело, да су људи постили онда када су били сиромашни, да то нарушава здравље организма јер га исцрпљује, да грех не улази на уста, да не треба бити жељан ничега итд. итд. Други, пак, говоре да је корисно не јести месо и другу тешку храну због тога што је, ето, добро да се организам “мало очисти”. Ни једни ни други нису у праву, пошто су и једни и други поштоваоци искључиво своје телесности. Они први су стомакоугађачи, њихови стомаци су за њих богови којима они свесрдно служе и стално се за њих брину. Ови други имају зрнце истине у својим тврдњама да је пост здрав за организам, али њихово поимање поста завршава се на томе. Заборављају да пост није намењен само телу, него и души. Стога, осим површне сличности која се тиче избора хране, хришћански пост нема ничег заједничког са дијетама, вегетаријанством и веганством.


Хришћански пост представља средство којим се препорађа и обнавља цело наше биће. Он поседује две стране: телесну и духовну. Постећи телесно, тј. уздржавајући се од масне хране и јаких пића, ми стављамо тело на оно место које му припада. Показујемо да смо ми господари своје воље, јер је пост тај који нас ослобађа принуде природних нагона и страсти. Кроз уздржавање од омиљених јела, ми показујемо да нам је Господ дражи од свега, јер се свесно жртвујемо за Њега; а познато је и из свакодневног живота да је човеку својствено да се жртвује за онога кога воли. И што је већа љубав, то је већа и жеља за жртвовањем себе.
У нашем народу постоји изрека: “Најео се па је бесан“. Сви знамо да када је човек наједен и напијен мисли да све може, да му нико није раван, бахато се понаша, разбацује храну, свађа се, псује, не мисли на друге људе, заборавља на Бога; претерана количина хране и пића га тера да тражи још веће забаве које прелазе у баханалије, или, пак прелази у лењост и равнодушност… Међутим, када се смање оброци, када они постану умерени и у количини и у тежини, тело полако почиње да се мења: постаје мирније, лакше, а тиме престаје да буде превелики терет за душу и она постаје слободнија да се окрене од греха, зла, пакости и страсти ка врлинама. Тај преокрет душе представља духовни пост.


Поставља се питање, могу ли ове две стране поста ићи одвојено, тј. може ли се само постити телесно без духовог поста, или само духовно, а јести мрсна храна? Одговор би био потврдан када би човек био само духовно или само телесно биће. Али, пошто је човек психофизичко биће, дакле има и тело и душу, не могу се одвајати ова два принципа поста. Ми се постом приближавамо Богу преображавајући цело наше биће. Ако би били легалисти и постили само телесно да испунимо закон који нам то налаже, без појачане молитве, без уздржавања од греха и злих помисли, без чињења добрих дела, онда нам такав пост ни мало не вреди. Супротно, ако се трудимо да постигнемо неки успех на духовном плану, а не постимо и телесно, доводимо своје биће у подвојеност: душа се труди да се приближи Богу молитвом, добрим делима, смирењем, а тело је својом заробљеношћу страстима преједања и препијања, просто вуче натраг. Тек јединством телесног и духовног поста остварујемо праву синфонију душе и тела и омогућавамо да цело наше биће остварује улогу које му је Бог наменио, а то је да непрестано служи Богу.
Имајмо на уму да пост није једино време када се морамо понашати хришћански и када морамо водити рачуна о свом животу негујући врлине. Не, о томе морамо водити рачуна свакодневно. Разлика мрсних и посних дана у погледу нашег врлинског живота је само у врсти хране. Дакле, погрешно је понашање које се очитује у реченицама: „Морам чинити добра дела, пост је. Нећу сада да оговарам јер је пост. Рекао бих ја теби штошта само сад не могу јер је пост.“ и сл. Такав резон је чисто фарисејство. Јер, оно што је лепо, добро, истинито треба радити и говорити увек. А оно што није добро, лепо и истинито не треба радити и говорити никад, а не само кад је пост. Ако се не понашамо тако, онда потпадамо под реченицу: „Он у посту не једе месо, али зато једе људско месо.“ (мисли се на фигуративно једење људског меса кроз мржњу, осуђивање, свађу, пакост…).
Што се тиче телесног поста, не једе се храна животињског порекла и не пију се жестока алкохолна пића. Међутим, поред врсте хране и пића, води се рачуна и о количини. Јести посно, или чак готово уопште не јести, а узимати претерану количину алкохола није пост. То је алкохолизам. Често чујемо: „Данас је лако постити; данас има свега и свачега посног.“ Е, то је проблем! Скупа, луксузна, храна неживотињског порекла није пост! Телесни пост је давање дела себе Господу; саможртвовање кроз нејело. Нејелом организам физички слаби. Онај који пости даје себе на жртву Богу. А какво је то самоприношење на жртву када се човек интензивно брине како ће што боље и укусније припремити, а онда се и обилно најести скупе, луксузне, хране (шкољки, ракова, рибе, јужног воћа, егзотичног поврћа, биљних сирева…); а та храна је, узгред буди речено, због скупоће доступна само богатијима!? Дакле, акценат није на избору хране него на уздржавању.
Када се пости, то треба да буде за друге неприметно (осим у оној мери у којој би то другоме био подстицај да и он почне да пости). Своја вера и поштовање прописа своје вере се не сведочи празним причама, него делима. Истичући себе како пости, човек изгледа као из оне шаљиве сцене: „Ја постииииим!“. А Господ Христос је рекао: „А кад постите, не будите суморни као лицемери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, Да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.“ (Мт. 6;16-18).


„Правила“ поста
Сваке године неки „велики духовници“ објављују своје календаре у којима стављају и „правила поста за сваки дан у години“. Неки се задовољавају штампаним правилима, а неки, веће доступности ради, објављују их на интернету.
Та „Правила поста“ садрже поделу поста на: сухоједење, пост на води, пост на уљу, пост на риби. Наравно, јављају се ту и неке комбинације и међуварјанте: разрешено на вино, разрешено на уље, разрешено на вино, а није на уље (ово последње је потпуни нонсес).
Наводе се строга правила за сваки поједини вишедневни пост, а у оквиру њега, за сваки поједини дан, шта се у који дан сме, односно, не сме јести и пити.
У тој шуми правила тешко да се ко може снаћи а да не отвара задату шему сваки дан и ту „црпи правило“ за свој живот тога дана.
Та правила су, као прво, одређена за монахе, како због њиховог строжијег начина живота, тако и због уређености заједничког манастирског живота, како се не би стварала непотребна пометња (једеш што ти се спреми, а онај што спрема има упутство игумана шта да спрема).
Као друго, та правила (за која смо рекли да су монашка) нису једнака у сваком манастиру. А како онда могу бити универзална за сваког побожног хришћанина, без обзира на његов животни статус? На крају крајева, монах може да не једе ништа, оде у келију, чита псалтир и кад више не може, да прилегне. Професор не може да каже: „Децо идите кући ја сам изнемогао од поста, не могу да држим час.“ Возач аутобуса не сме себи да допусти да због његове хипогликемије (пада нивоа шећера у крви због нејела) страдају путници, хирургу не сме да задрхти рука из истих разлога etc. etc. etc.
Послушни хришћани, слушајући своје духовнике и читајући њихова правила поста за сваки дан, често, ако не одустану од послушности, истрајавају у тим правилима и праве штету; трпе штету. Праве и трпе штету јер роботизују свој живот и јер им је често највећа брига управо то да ли су прекршили или испоштовали поједино правило поста за тај дан. Уз то, неретко упозоравају друге: „Данас се то не сме јести.“ или „У овом посту се то једе само тог и тог дана.“ О саблажњавању о оне који не ревнују (не строгују) у посту и о осуђивању таквих, да овога пута не говоримо.
И на шта се, онда, свео пост? На систем забрана и мањих забрана.

Шта ћемо са тиме што оригинално у животу ране Цркве не постоји рангирање поста? Или је пост или није пост. Ми рангирамо пост по строгости од „поста на риби“ до „поста на води“ (или строжија варјанта – „сухоједење“), сматрајући овај потоњи као највиши врх. Тако смо ми одредили, тако смо највишу летвицу на скали поставили. И мислимо да смо много урадили. А шта ћемо са чињеницом да би за ране хришћане, када би могли да нас виде како постимо, та наша највиша летвица, била нула нулина. Јер, за њих постити је значило не јести ништа до вечери, тада се причестити, јести мало и сутра опет тако. И шта сад? Где је ту: „Овај дан се (не)сме јести ово или оно.“?
Све у свему, што се тиче начина поста и тога како ко пости треба рећи да је важно постити када је пост, а како ће се постити, то нека свако одлучи према својим психофизичким способностима, како ко може и уме, а не како му се наређује.
Пример за ово даје нам Етерија, шпанска монахиња из четвртог века, која је описала како се у то време постио Васкршњи пост у Јерусалиму:
„Начин поста пак овде је такав (…) да они, који су у дан Господњи (недеља) после литургије (…) јели, не једу више целе седмице до идуће суботе после (ране) литургије (…). У суботу пак, када су јели ујутро, не једу (више) увече, него у други дан, тј. у недељу једу после литургије (…) и после ништа не једу осим (идуће) суботе, као што сам горе рекла. (…) Ако има неких (…) који (…) једу у средини (седмице) у пети дан (четвртак). (…) Нико пак не истражује, колико треба постити, но сваки како може тако чини. Нити се хвали ко доста учини, нити се онај куди, који мање.“
Nota bene! Поновићемо, истаћи ћемо:
Нико пак не истражује, колико треба постити,
но сваки како може тако чини.“
И, nota bene! Не испитујмо и не истражујмо како ко пости!

1 Comment

  1. Izmislili popovi post zbog sirotinje da ne bi tražili šta da jedu od njih !!!

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: