Začet na Istri, rođen u Mariboru, iz mešovitog je braka Makedonke i Srbijanca. Oženio je Bosanku, živi u Vojvodini, lenj je da ode do Crne Gore. Potiče iz vojne porodice, naočit je i razborit, sklon porocima.

Uvek je tu za komšiju, spreman da pomogne.

  • Komšija, može pomoć, samo da unesemo veš mašinu?

– Naravno komšija!

– Hvala.

– Nema na čemu.

– Kako nema?

– Ma nema, šta ima..

– Ma kako šta ima, nemoj zajebavati komšija…

– Nemoj ti mene, znaš!

– Ako ćeš tako pomagati, bolje da te nisam ni zvao!

– Ma slušaj ti…

Zatim kreće razmena teških reči, a potom i šaka. Nakon nesporazuma, odlaze na sud da tuže jedan drugog, posle ročišta idu u bolnicu na previjanje glava, a kasnije i do kafane, da razmisle, zaborave, ismeju se i isplaču.

Kazaljke na zidnom satu nije navio od kada je kupio mobilni i vreme je za njega, tada, stalo. Za Jugoslovena je odavno prošla ponoć, ali nikako da svane. Zarobljen između dve kazaljke čeka kraj vremena, zatvorenih očiju, ljut na sebe, pretvoren u mit…

Goran Đerić

još dobrih priča na : www.mrdjodjo.blogspot.com