Sliku tvoju ljubim

  Za mojih dvadeset i kusur godina, pa, evo skoro tri decenije, nošenja poštanske torbe na desnom ramenu, upoznao sam beskrajan niz zanimljivih, po svemu posebnih, ekscentričnih i jedinstvenih ljudi i nema šanse da se svih njih setim za kratko vreme. Jedan od najoriginalnijih i najživopisnijih likova u mojoj poštanskoj karijeri svakako je Buca. Ne bih da iznesem u javnost njegovo pravo ime i prezime iz razloga koji će vam biti jasniji kad pročitate ovu pričicu. Uglavnom, Buca mu je bio nadimak koji je dobio još kao tinejdžer, mada nikad nije bio buckast i debeo, naprotiv. Buca je jedan sasvim šlang, moglo bi se reći i mršav tip, skoro suvonjav. Sitnih očiju, oštrog nosa, veličine malo iznad proseka, paperjaste kratke kose i blago klempavih ušiju, teško da je bio etalon muške lepote i predmet ženskih vrućih snova…Ali,Buca je imao itekako uspeha kod žena. Itekako…

Po sopstvenim rečima, nije imao hobi, nisu ga zanimali sportovi, kladionice, nije imao omiljenog glumca  niti režisera, knjige je čitao tek toliko da ne ispadne iz forme, kako je sam govorio. Pecanje ga nije privlačilo, bilo mu je beskrajno dosadno, popravke po kući mu nisu išle od ruke, a automobile mu je služio tek toliko da stigne od tačke A do tačke B i za svaki kvar na istom upotrebljavao je svoj, teško objašnjiv šarm, koji je palio i kod muškaraca, mada, naravno, ne u istom obliku kao kod suprotnog pola. Taj talenat za ubeđivanje, uvlačenje pod kožu i bespogovorno verovanje, čak i ljudima kojima je bio tek nešto manje od stranca, ja ni kod koga nisam video u tom obliku i volumenu. Njegova veština oratorstva, pričanja očiglednih bajki i laganja u oči je bila takva da ste već posle pet minuta bivali spremni da sa njim pođete u rat, pljačku ili do kraja sveta…

…E, zamislite kad takav jedan brbljivac i tip prepun samopouzdanja počne da obleće oko žene koja mu se svidela. Procenat uspešnosti bio je kao kod dobrog košarkaša, retko je promašivao, a poentirao je sa takvim stilom da mu se mora dati visoka ocena za umetnički dojam.

Da ne dužim, od svih njegovih avantura (da, avantura, jer je Buca, po sopstvenom priznanju, bio srećno oženjen što mu nije smetalo da u bilo kojoj prilici započne flert sa osobom ženskog pola) ubedljivo najupečatljivija je ona još sa kraja osamdesetih prošlog veka kada je iako dosta mlad, blizu svojih tridesetih, radio kao poslovođa jedne velike trgovačke radnje u našem gradu.

Taj posao je dobio preko neke rodbinske veze, ali ga je radio sasvim korektno, predano i gotovo pošteno. Gotovo pošteno znači da je tu i tamo znao da učini nekom uslugu (a voleo je da čini usluge i tako se dopadne ljudima. Bio je od onih likova koji su mnogo želeli da se dopadnu svima (Podseća me na jednog tipa kojeg često viđam na televiziji poslednjih par godina).

Elem, pred kraj jedne kalendarske godine, baš u jeku školskog raspusta, u radnju je ušetala privlačna brineta, zanosnih oblina i prijatne spoljašnjosti vukući za sobom klinca od nekih osam-devet godina. Fino je mirisala, bila je elegantno obučena, trendi frizure i šminke i Bucin unutrašnji instinkt mužjaka nije mogao ništa osim da izađe na videlo, bezpogovorno i bez odlaganja. Iako je u trenutku njihovog ulaska pričao sa drugom mušterijom, naglo je izgubio interesovanje za nju i namestivši specijalan osmeh za lepe gospođe u srednjim tridesetim za tili čas se stvorio ispred nje.

  • “Dobar dan ! Kako mogu da vam pomognem, gospođo ? Ja sam poslovođa ove prodavnice, mene možete pitati sve šta vas zanima !”
  • “Dobar dan ! Znate, mene zanimaju video – rekorderi. Htela bih da kupim video-rekorder pa me zanimaju modeli i njihove cene koje imate u ponudi. Miloše, ne idi tamo ! Vrati se ovde kraj mene ! Izvinite, malo je nestašan ! Na raspustu je pa mu je dosadno. “
  • “ Gospođo, došli ste na pravo mesto ! Imamo nekoliko modela, sve su to brendirane marke i vrhunski kvalitet. Nećete pogrešiti ako kupite bilo koji od ova tri”, pokaza Buca rukom na tri sokoćala u desnom ćošku ogromne vitrine u kojoj je bila izložena tehnička roba.
  • “ Htela bih da Milošu kupim video-rekorder da može da gleda crtane filmove sad dok je na školskom raspustu. Hteli smo da idemo na zimovanje, ali smo odustali jer mu je otac otišao na službeni put i neće ga biti skoro do kraja januara, pa moramo da ostanemo u gradu svo to vreme. Zamislite kako je to grozno !”
  • “Zamišljam, gospođo”, reče Buca, gledajući je prodorno kako samo on to zna. “Službeni put” je bila ona lozinka koja mu je za nekoliko nivoa podigla nivo budnosti i spremnost za “lov na novu ženku”. To što je bila udata, nije mu smetalo ni najmanje. “ Pa sad mu je rekla, da faktički nije udata do kraja januara”.
  • “To je cena ? 61.795 dinar ? Uf,pa to je baš puno ! To je skoro kao moje dve plate.”
  • “ Gospođo, molim Vas! Ali, to je “Panasonic”. Vrhunski model ! Evo, ovaj “Akai je nešto jeftiniji , možete njega uzeti. I on je vrlo, vrlo solidan! Možete ga dobiti I na čekove, samo je tada cena viša za nekih 20 posto.”
  • “ Ne, izvinite, previše je to za nešto što bismo koristili samo jedno kratko vreme. Posle Miloš nema vremena, mora da uči, a ima I još obaveza, engleski, muzička…Izvinite, ne možemo to sebi da priuštimo. Miloše, gde si ? Idemo ! Doviđenja !”

Buca se u tih nekoliko minuta zaljubio u gospođu smeđe poluduge kose, tamno smeđih očiju i čvrstih grudi i nije imao nameru da je tek tako ispusti pa mu je na um pala, u tom trenutku, bar mu se tako činilo, genijalna i spasonosna ideja.

  • “Gospođo, imam jedan predlog za vas jer ste mi strašno simpatični, a i žao mi je vašeg sinčića da se dosađuje ceo januar. Ovako, ja ću vama pozajmiti rekorder ! Neka to bude ovaj “Panasonic”, najbolji ! Vi zaslužujete najbolje. Vratićete ga kad prođe raspust”, zaneo se Buca i više nego što je hteo, ali sada više nije bilo uzmaka.
  • “ Vi bi tako nešto uradili za mene? Vi ste zlatni, ali to ne dolazi u obzir”, kao femkajući se poče gospođa da pravi odstupnicu, ali njen govor tela je govorio da joj se predlog itekako sviđa i tačno se videlo da je bila toliko oduševljena da bi najradije poljubila tog šarmantnog neznanca u plavom radnom mantilu.
  • “ Nemojte, gospođo, ja sam odlučio da Vam izađem u susret, ali mi morate dati vašu adresu da ga donesem sutra ujutro. Ili još bolje, večeras.”
  • “ Tu sam ja blizu, spusti ona gard iskusno, na Bulevaru. Broj 23. Nisam se ni predstavila, kakva sam ja samo glupača, Olivera Petković. Zovite me Olja, molim vas!”
  • “ Nema problema, dajte mi samo broj telefona pa ću vas nazvati da vidim kad ste slobodni”.
  • “ Pa, slobodna sam . I ja sam uzela nekoliko dana godišnjeg. Po ceo dan sam kod kuće. I ja se dosađujem, kao i moj Miloš!”

Da skratim, već sutra ujutro je Buca odneo video-rekorder marke “Panasonic” na adresu Olje Petković, već prekosutra je svratio kao slučajno na kafu, a dan kasnije su završili u bračnom krevetu  iznad kog je bio njen, majstorski naslikan portret. Miloš je bio u drugoj sobi, zagledan u crtane filmove. Kroz nekoliko dana, Buca je razmišljajući o svojoj genijalnoj ideji priznao sebi da nikad nije imao lepšu i zgodniju švalerku i rešio je pošto-poto da to ne bude samo prolazni “kres” već da iskoristi što duže  tu situaciju što je “Otac na službenom putu”. Narednih dana, Oljin sin otišao je na nekoliko dana kod “ bake i deke koji su ga se jako zaželeli”i sa sobom poneo i “Panasonic” da gleda crtaće”, pa Buca skoro nije izbivao iz stana na drugom spratu zgrade broj 23. Čak je jednom usled “okršaja” njen suprug zvao telefonom, a ona je cvrkućući rekla mužu : “ Evo, baš ja i Buca pijemo kafu, hoćeš li da ga čuješ ?” Buca se presekao kao nikad do sad, ali je skontao da je ona morala nekako da objasni otkud sinčiću “Panasonic” pa je smislila priču da je fini poslovođa pristao da im da video-rekorder na mesec dana probnog rada. Prećutavši mu je da je i fini poslovođa “na probnom radu”.

Posle još jednog vatrenog seksa, Olja je predložila da mu se dodatno zahvali i pokloni svoj portet. Baš onaj koji je visio iz bračnog kreveta u spavaćoj sobi. Buca je bio van sebe od sreće, prihvatio poklon oberučke i odneo ga – pravo u svoj stan. Ženi je objasnio da je to slika koju je direktor namenio da pokloni nekom pa je morao da je skloni iz radnje da se ne bi slučajno prodala. A najbolje mesto za to je zid u njegovom stanu. Tako je Buca u svako doba mogao da gleda lepu Olju kad god mu se prohte.

Da nešto nije u redu, primetio je kad je prvi put rekla da je bolje da ne dolazi jer ima obaveza. Sledeći put ju je bolela glava, pa su Milošu došli drugari da gledaju filmove I tako…Gomila izgovora. Napokon, jednom ju je nekako uhvatio na prepad i došao bez poziva. Jedva ju je nagovorio na seks, ali on je bio samo “otaljan” i Buca je shvatio da to neće potrajati. Poučen ranijim iskustvima, znao je da mu se sprema šut-karta. Bilo mu je žao, ali je bio svestan da je to neizbežno. Nabacio joj je kako je vreme da vrati rekorder u prodavnicu jer ga uskoro očekuje inventar. “ Nema problema, vratiću ti ga, za koji dan”, vidno hladno odgovori mu gospođa Petković.

Prođe tih nekoliko dana, ali Olivera se nije javljala na telefon. Kad god bi pokušao da nazove njen broj, telefon bi se sam isključio posle nekoliko desetina sekundi. To se ponavljalo sve dok jednom neko ipak nije podigao slušalicu. Bio je to gospodin Petković koji se vratio sa službenog puta.

  • “ O, zdravo, Buco, kako si, drago mi je što si nazvao. Video-rekorder? Pa, ja sam mislio da je to rešena stvar. Zar se niste dogovorili da se menjate za sliku. I ona baš dosta vredi, zar ne ? Verovatno i više od ove skalamerije. Miloš ju je već izgustirao, ali neka je…Leba ne traži, zar ne ? Pa, navrati, Buco ! Baš bih voleo da se i zvanično upoznamo .”

Spustio je slušalicu polako i obazrivo kao da mu je to jako važno. Osećao je kako crveni kao bulka, a da mu uši rastu…I rastu.

Sliku je probao da proda da izvuče bar deo novca koji je morao da zalegne za “Panasonic”, ali nije bilo zainteresovanih. Pogotovo ne za cenu koju je on odredio. Odavno ju je skinuo sa zida, stoji negde iza ormara ili ju je poklonio nekom. Kaže da se ne seća šta je bilo sa njom. Olju je viđao retko, možda par puta. Nije ni probao da se javi.

Naravno, preboleo ju je vrlo brzo, manjak je nekako nadoknadio, ali nije još dugo radio u toj prodavnici. Promenio je posao. I dalje živi na staroj adresi, još uvek mu nosim poštu. Pozove me ponekad na kafu i još se hvali svojim uspesima kod žena iako je već postao i deda. Pričaću vam ja još o Bucinim avanturama, ako baš hoćete…

 

Biblioteka gospođe Poljanski

Živela je na drugom spratu palate, koja je dobila ime po nekom trgovcu. Znam da je ta zgrada/palata građena u bauhaus stilu negde tridesetih godina prošlog veka, zato što je Bauhaus ime jednog od mojih omiljenih post-pank bendova koji sam dosta slušao i kao tinejdžer, a i sad ga povremeno pustim kad me zdrma nostalgija za starim, boljim vremenima. Nostalgija je bila drugo ime Danice Poljanski, gospođe koju sam upoznao već u njenom poznom dobu, onih groznih „devedesetih”, koje su nam se na kvarno ušunjale u živote ponovo ovih dana, meseci i godina. Gospođa Danica Holštajn, udova Poljanski, živela je u svom svetu, tvrdoglavo odbijajući da prizna da na 60 kilometara od njenog trosobnog stana sa visokim plafonima, visećim lusterima i antikvarnim nameštajem, lete granate, pucaju topovi i ginu ljudi. Nije je bilo briga ni za to što vekna hleba košta četiri milijarde dinara. Njoj je njena komšinica Dara, koja joj je bila i drugarica i susetka i neka vrsta kućne pomoćnice redovno donosila nekoliko izrezanih parčadi umešenog hleba, čaj od kamilice i nekad dva-tri barena krompira ili dva tvrdo kuvana jaja. Dara, inače imenom Radojka Muškatirović, priprosta ženica, pismena taman toliko da se potpiše i da pročita važne naslove tih dana u novinama, uvek je bila tu da se nađe gospođi Poljanski. Kako je sama govorila: „Žao mi je Dane, dobra je ko lebac, samo je malo „osim sveta”. Naslućivao sam da u toj pomoći Dara (što Dara od Radojka?) ima i debele koristi, ali ko sam ja, poštar, i to privremeni na tom rejonu, da istražujem i prigovaram. Njihova simbioza je, koliko sam uspeo da vidim za to vreme, izgledala savršena.

Gospođu Poljanski sam upoznao lično tako što smo tih dana pisma iz inostranstva nosili na ruke, na potpis, iz razloga što je često u njima bilo novaca, deviza koje su rodbina i prijatelji slali sa raznih strana ne bi li, bar malo, ublažili besparicu i već totalni raspad u državi bremenitoj ratom, kriminalom i inflacijom. Gospođa Danica je jednom mesečno, uvek oko petog u mesecu, dobijala pismo iz Ulma, iz Nemačke, u kojem joj je bratić pisao, uglavnom šturo, kako mu je dobro , kako su Hajke i deca zdravi, da se nadaju da je i ona dobro i zdravo i u njemu, već iskusno, prikrivena, zabašurena novčanica od 100 maraka, a docnije, nekoliko sitnijih apoena nemačke valute zbog lakše razmene. Prva dva ili tri naša susreta bila su više nego kurtoazna, vrlo kratka i strogo službena. Prvi naš duži razgovor započeo je vrlo čudno, njenim rečima: „Znate, ja koristim samo ćirilična pismena”. Vrlo brzo sam shvatio da se to odnosi na moju listu knjiženih pošiljaka ispisanu štampanim latiničnim slovima. „Jeste li, možda, za limunadu ili hladan čaj, mladiću, danas je vrlo topao dan?“ Pošto nisam imao previše posla, a i gospođa Danica mi je izgledala kao vrlo zanimljiva osoba, prihvatih poziv da uđem u njen stan. „Kako ste rekli da se zovete, gospodine pismonošo?“ i „Ospokojava me vaša trezvenost”, bile su rečenice koje su bila lozinka da moja zainteresovanost za čudnu gospođu Poljanski poraste, pa sam za izvesnom znatiželjom slušao šta će sledeće izgovoriti…

Znate, ja sam udova glasovitog apotekara Jevrema Poljanskog. Sigurno ste čuli za njega?

Naravno”, slagah ja u trenutku.

Znate, mladi gospodine, ja ne izlazim u svet već šest godina. Otkako se moj suprug upokojio, ja nemam snage, a ni želje da gledam druge ljude. Ja sam se zavetovala da drugog neću pogledati.

Gospođo, bez brige, ja sam oženjen”, htedoh da ispadnem šeret, ali je tih par reči odjeknulo prilično trapavo. Da li me nije čula ili nije htela da čuje, tek, gospođa Poljanski je ćutke prešla preko te moje opaske. A već u sledećih pola sata mi je, kao da se dugo znamo, ispričala kako je bila Mis Štranda 1940. godine, kako je pevala u crkvenom horu, kako se spasila racije 1942. godine tako što je bila u poseti tetki u Pančevu, kako je završila u logoru Šarvar u Mađarskoj, ali dve godine kasnije, skoro pri kraju rata, pokazujući mi nadlanicu lever uke, na kojoj su se dosta loše, ali ipak videla dva trougla, verovatno nekad žuta i osmocifreni ili devetocifreni broj kojim su nacisti, u ovom slučaju Hortijevi fašisti, obeležavali logoraše. Tamo je provela sedam i po meseci i izašla je sa 38 kilograma, skoro duplo manje nego što je imala, a nije bila debela, pravdala se.

Znate, ja sam uvek bila krupna žena”, smešeći se, pokušala je da umiri žensku sujetu, „mađarski partizani su nas oslobodili, znate?

Njene mačke Gabrijela i Elvira, negovane sijamke, samo su povremeno treptale i lenjo prele u fotelji iza nas. Velika vitrina puna porcelana („Znate, to vam je najfiniji “Herendi”), slike po zidovima, nameštaj od punog drveta i stolica na ljuljanje u dnu dnevne sobe odavali su utisak, naprosto šmek nekih davno prošlih vremena koja soc-realizam i vladavina radničke klase nisu ni očešali.

Moj Jevrem je jako puno radio i dobro zarađivao, tako da ja nisam morala da radim. Nešto malo sam radila u Izvršnom veću, ali kad sam se razbolela, prestala sam da radim za stalno, tako da nisam nikada ni ispunila uslov za penziju, znate?

Sve manje ili više bitne činjenice njenog života ja sam saznao u desetak naših razgovora potom. Meni se jako dopalo da odlazim kod gospođe Danice, a ona je volela što uglavnom ćutim, slušam njenu životnu priču i što pristajem da iščitavam njenu nemalu biblioteku, pa sam za dosta kratko vreme pročitao nekoliko knjiga Dostojevskog, Moravie i Pekića. Na moje pitanje zašto nema televizor, gospođa Poljanski mi je mudro odgovorila: „Ta kutija zaglupljuje ljude. Mladiću, moj vam je savet da to čudovište izbacite iz kuće! Čitajte, jer knjige su melem za dušu, učiteljice i najbolje drugarice”. I svaki put kad sam joj vraćao knjigu, pitala me je kako mi se svidela , a ja sam uvek odgovarao: „Sjajna! Fantastična! Vrlo mi se svidela! Baš je dobra!

Lažete me, gospodine poštare, ali neka, čitajte, makar vam se i ne svidi neka knjiga, možda još nije došlo vreme da je razumete. Nekim knjigama se treba vraćati i više puta”.

 

I baš ovih dana kad sam ponovo uzeo da čitam “Rimske priče” Alberta Moravie, setih se gospođe Danice Holštajn, udove Poljanski, Dare od Radojka, palate u centru grada i, neverovatno, jedne vrste nostalgije za jednim od najgorih perioda u mom životu, ali i najboljih, kako se već uzme…

Taj rejon sam nosio manje od godinu dana, ali sam i dalje povremeno odlazio kod gospođe Poljanski da popijem limunadu ili hladan čaj, da uzmem neku knjigu, kao u biblioteci, i da čujem još neku priču iz njenog života. Ona mi je priznala da je Dara više ne posećuje, jer ju je uhvatila kako iznosi porcelan iz njene kuće i da joj I komadi posuđa više ni ne znače toliko, ali se komšinica toliko naljutila, što joj je dala do znanja da zna da je potkrada, da ju je čak i opsovala i nazvala „nezahvalnim đubretom”, da joj sada Marija, komšinica sa trećeg sprata ili njen muž Duško idu u nabavku, da televizor još nije nabavila i da joj je drago što je samo poštari posećuju, jer je i ovaj moj naslednik fino i vaspitano čeljade…

…Gospođa Poljanski je umrla dva dana pred početak bombardovanja Novog Sada i Jugoslavije, 22. marta 1999. godine. Sahranjena je pored Jevrema Poljanskog, glasovitog apotekara na Novom groblju. U njenom stanu sada stanuje unuk one Dare od Radojke. Aktivista je stranke na vlasti…

fotografije skinute sa interneta

 

Mića poštar u tri primerka

Može biti da vi poznajete Miću poštara? Mića, nije mu to ime, to mu je od Mićović, od prezimena izvedeno. Mića je jedan čudan čovek, ko da troje raznih ljudi u njemu čuče. Pobožan, od onih  što se povazdan krste, vrte brojanicu i naglas opominju druge kad psuju. Mića je često znao da dođe na posao, očas poslaže poštu i strugne na jutarnju liturgiju u obližnju crkvu. Nama je to isprva bilo čudno, posle simpatično, a naposletku smo se navikli i do kraja se nismo ni pitali gde bi on od pola devet do pola deset izbivao. Jedan drugi Mića u njemu, opet je voleo da popije koju. Voleo, al’ nije znao da pije. Tako da je, ne malo puta, dolazio sa rejona nacvrcan. Isprva nam je to bilo čudno, posle simpatično, a na kraju smo se navikli. Treći Mića je voleo žene. Nije imao puno uspeha kod njih, ali je bio istrajan i držao se one narodne: „Ne jebe lep, nego uporan”, pa je ta upornost ponekad i dolazila do izražaja. Preferirao je konobarice. Isprva nam je bilo neobično, pa simpatično, a na kraju smo shvatili da je samo do njih imao prilike da dođe, jer ženskih popova, koliko ja znam nema, a ni crkvenjaka nema ženskog pola.

Kad bi ujutro došao na posao, ustaljeni redosled njegovih pitanja bio je: da li je nekog uvredio juče onako pijan, koliko je bio pijan na skali od 1do 10 i da li će mu Bog oprostiti.  Žene nije pominjao. Posle je slagao poštu, pa je išao u crkvu, pa na teren, pa u kafanu…

… Meni je često spočitavao da ću goreti u paklu jer slušam tu đavolsku muziku i da bi trebalo da pišem ćirilicom jer je to naše pismo i da bi trebalo da se već jednom opametim i prihvatim Gospoda jer to moje „Bog ne postoji” će mi se jednom obiti o glavu, a on zna da ja nisam loš, nego samo zaveden, bla, bla, bla, bla… A ja sam voleo da ga začikavam, da mu, prolazeći pored njega, napravim prstima „đavolske rogove” ili zapodenem „filozofsku raspravu” o pokajanju i brzo izađem iz nje jer mi je bilo dovoljno da ga samo podstaknem, pa da on bez prestanka priča o „strašnom sudu”, „pravovernicima” i licemerima. Prvo nam je svima bilo simpatično, posle nam je smetalo i na kraju dosadilo, pa ga više niko nije slušao niti zarezivao.

Mića je takav kakav je, upadao u razne neobične situacije. Od toga da je pop zvao Poštu da je u crkvi ostala torba sa pismima, do toga da ga je konobarica ostavila zaključanog u kafani celu noć jer nije mogla da ga probudi onako pijanog, nagnutim nad pisma i listu knjiženih pošiljaka koju je pokušao da razduži. Nije uspeo. Do fajronta…

 

…Pamtim i anegdotu, koja se i danas raspreda, kako je u jednu subotu raznosio penzije po periferiji i naišao na svadbu gde je viđeniji gazda ženio sina, a Mića, kako već red nalaže, ušao da čestita mladencima i, kako je red, popije po koju. Al’ ne lezi vraže, svekar, stričevi i ostala rodbina, zaposednu poštara u čelo stola, tretirajući ga kao jednog od najvažnijih gostiju, ne dajući mu da ode dok ga valjano ne ugoste. Isprva se Mića i bunio, dok mu griža savesti pod uticajem alkohola nije popustila, pa je počeo da nazdravlja i mladencima i domaćinu i mladinoj mami koja mu je zapela za oko. Kako je sedeo blizu prije, tako ju je sve češće grlio, dodirivao, a, bogami, i namigivao i čudne znake pokazivao. Torba puna čekova i para je uredno stajala u ćošku i njena bezbednost nije bila upitna, ali poštareva jeste itekako, jer je mladenkin otac primetio da se poštar „zagrejao” za njegovu suprugu. Isprva mu je to bilo smešno, pa se malo zabrinuo, da bi na kraju, i on već pod uticajem maligana, rešio da poštaru objasni neke stvari. I Mića je shvatio da je preterao, pa je potražio svoj sako i torbu, ali mu domaćin nije dao napolje. Čak se gazda skoro i posvađao sa prijateljem, govoreći mu da je poštar sjajan lik i da on tu nešto izmišlja i da je mislio da je on drugačiji čovek. Počne svađa između prijatelja zbog poštara, teške reči pa skoro i tuča. Tu situaciju je spasila mladoženjina baba koja je dodala Mići sako i torbu i sprovela ga na zadnji izlaz uz reči: „Beži, poštare, ako Boga znaš!

Druga fantastična situacija, koju vam moram ispričati, je kada je Mića pijan kao letva zatražio u jednoj kući da malo prilegne. Naravno, pošto su ga dobro poznavali, ukućani ga nisu odbili, ali su ga jedino mogli staviti u babinu sobu pošto je ona bila odsutna. A i da ne smeta. U međuvremenu svako se vratio svom poslu, a baka se vratila iz komšiluka. Pošto je videla nepoznatog muškarca u svom krevetu, stala je da viče: „Upomoć , ljudi, šta će ovaj u mom krevetu? Hoće da me siluje!” i mamurnom Mići i ukućanima je trebalo dugo da smire babu i objasne situaciju. 

Ipak, najneverovatnije zbivanje desilo se dok je sasvim trezan vozio svog belog „stojadina” po rejonu i povremeno izlazio iz njega da pobaca telefonske račune u sandučiće. Bilo je letnje doba i 40 stepeni, pa je Mića otvorio i suvozačeva vrata ne bi li ušlo malo promaje. U tom se stvorio neki ogromni crni pas koji ga je pojurio sa namerom da mu ozbiljno naudi. Malo su se vrteli oko kola da bi Mića došao na ideju da uskoči u kola, ali je na istu ideju došao i pas koji je uskočio sa druge strane. Mića se brzo snašao, iskočio, zatvorio prvo jedna, pa druga vrata i izbavio se iz čeljusti psa. Ali je pas ostao u „stojadinu”, lajući i grebući , želeći da izađe napolje. Prošlo je prilično vremena dok poštar nije „nahvatao“ vlasnika tog kera i nastavio posao…

… Danas Mića više ne radi u Pošti, zaposlio se kod nekog privatnika koji proizvodi plastiku. Manje pije, nije se oženio, a u Crkvu ide povremeno. Kao da je Pošta uticala na njegovo čudno ponašanje. Može biti…

Поштарска антиратна

 У чупава времена није лако бити поштар. Увек си, хтео то или не, у средишту ствари самим тим што си гласоносац. Неко ко звони рано и многе ,,одлучујуће,, типове знаш и у пиџами и у тренутку када говоре жени да је у праву. Знаш им навике, зле и добре приче о њима.
 
 
 Давне `89 почиње хајка на комунизам. Ма, у ствари само је најзад пукла тиква онима што одлучују о бити и не бити, о тзв. демократији. Како доћи до ње и није их баш било брига док флеке од крви не прљају њихове мермерне подове. Хајка је кренула од Румуније. Нисам неки историчар, само ПТТ радник у историјским годинама, тако да прича тече из мог угла. У свакој кући грме демонстрације у Темишвару, бесна и искривљена лица спремна на све. Хистерија која је доживела експанзију на околне земље стиже и у Бгд… Чувени 9. октобар, Вуков сабор и млазеви ватрогасних возила, димне бомбе, хапшења, седења данима на хладном бетону и велика гужва. Страх за децу која су започела, за родитеље који су за њима пошли следећи неке нове идеале. И моја стрепња за снајку и очуха који су баш тог дана кренули са Звездаре прекоТрга републике пешке на Зелењак, па за Добановце да наране две козе и јарца. Упадоше у сред среде и почеше да беже као и сви. Деда на први замах пендрека на погурена леђа рече: “Аман човече, друже плави, баба и ја пошли да муземо у село! Ја с овим немам ништа!” “Музеш ти, пичка ти материна, музеш ову државу, ја због тебе и таквих бијем рођеног брата јер је с овима на улици, када је већ не смем. Првог сам изударо да не погине будала. Боље да му кева ставља црни лук на главу. Ајде, марш, иди музи, јеботе Тито!
 
 
 Ето, оћеш нећеш, демонстрације те затекну сасвим лично. Стаде раст плата, стаде поштарски бакшиш, све, бре, стаде. Почеше да се највише продају неки хушлачки листови, ТВ постаде прозор за дуеле ових и оних. Допиру разне информације о Зенгама, Туђману и поновном стварању НДХ. Догоди се Вуковар. Једног сасвим другачијег дана када је ауто пут вибрирао од војних возила враћала сам се кући са посла. Сви из буса смо посматрали одлазак наше војске за Хрватску. Народ их испраћа у сузама, баца цигаре и конзерве пића са надвожњака. Довикују им разне ствари које нисам у бусу могла чути. Болна слика за неког кога су учили “да братство и јединство треба чувати ко зеницу ока свога“. Зенице су ми тог дана биле замућене сузама и тело бивше пионирке, тадашњег поштара, тресло се од неизвесности. Погледам по бусу бр.17, сви плачу и машу. Никада нећу заборавити ту сцену. Ускоро редовна војска постаје недовољна. Још дечаци, двадесетогодишњаци и мало старији нису се дуго могли носити са страхотама. Крећу војни позиви. Неколико колега одводе уз пратњу војне полиције директно на ратиште. Смрзли смо се тог дана. Мислили смо да их више нећемо видети. Време је пролазило, успевали су да се јаве кућама. Све је ок, красно, да не брину и да добро једу и спавају. Хм! Уобичајене лажи за најближе. Време куца своје…. Почеше да се враћају један по један.Промењени. И они јаки нису то више били. Постадоше ћутљиви неуротичари. На сва питања одговарали су тешким уздасима и више него икада посезали за флашом…
?
 

… Једног од њих никада нећу заборавити. Син добростојеће породице, залутао међу поштаре, јер није слушао родитеље. Књига,  за то није имао времена. Журке, девојке, брза кола… Сигурна плата до деведесетих. Почиње да ради и ћути ко заливен. Комуникација бесом и режањем на колеге никада му није била својствена. Болно је то било гледати. Тог дана, који и сада памтим, нисам ишла на терен. Дељачима је требала помоћ. Он је битно каснио на посао. Улази онако како га је Бог дао, огроман и плаче тресући се. Мој мајчински инстикт се усмери ка њему и човека једва пар година млађег од себе поседнем у своје крило и чврсто га загрлим. 

Шта је бре, реци твојој Снежи”… и поче….”Ја сам возио, они мене зауставили, извукли из аута, претресали, нисам ја кримос, ја сам ратовао док су они спавали“… и опет ридање и загрљај.  Срце ми се покидало. Мој колега, вечити смешко, плаче у мом крилу. Ко зна шта је било у тој чупавој глави, шта је све крило то ћутање.
 
 
 И није био једини. Још је један колега је отишао у другој тури. Отац основаца и муж лепотице. Чврст момак. Прошао неку животну школу, дошао из малог града као средњошколац и навикао да се стара о себи. После два месеца се враћа видно разочаран и наоружан и каже да то није рат какав треба да се води.  “Јебем ти тај рат када ми прашинари спавамо у свињцу, а господа официри не избијају из заплењене куће где цео дан трешти музика и звекећу бацане флаше и конзерве на плочник испод прозора! Скупио сам оне што мисле као ја и вратили смо се”. Из ког разлога је стално за појасом носио пиштољ, не знам. То са пиштољем скоро да се завршило трагично. Дан наплате телефонских рачуна. Умор, мрак, онај рани, зимски и нервоза и глад у ваздуху. Стигао је и стрпоштао се ћутећи у своју скамију. Ређао наплаћене рачуне. У том тренутку улази његов најбољи пријатељ и колега и предаје рачуне онако весело, са врата. Бивши ратник, танких живаца виче на њега. Мислећи да се овај зеза, дођош наставља спрдњу. Ратник вади пиштољ и пуца….Мук и зрно које рикошетира од метални оквир прозора и завршава у зиду доставне сале….мук…. Терен, дан за даном. Таквих ствари је било и са странкама на терену. Дечаци су одлазили да одуже своје и враћали се избезумљени и посве промењени… Случај момка са мог терена, Скојевско насеље… Сређена породица, раде у установи од битног значаја. Син се враћа. Не излази из собе месецима. Једе једва од оног што му мати остави пред вратима собе. Дуго је трајало лечење. Други момак је цео рок одслужио и вратио се читав. Многобројна писма мајци су стизала мало мусава и погужвана и мирисала на коломаст. Ја их доносила. Мајка га сачекала и опет испратила као добровољца. Кући се вратио после два месеца. Мртав…
 

…Сваки дан си на терену и неке ствари се не могу избећи. Натрчавам са фасциклом, црном, кожном на тужни скуп који испраћа малог тамо одакле нема повратка. И крик мајке, који је нешто најтеже доживљено у мом поштарском стажу. ” Чија ћеш ми сада писма доносити, Снежо, ко ће мајци сада да пише!?” Крик…Опет се ових дана звецка оружјем, опет је свашта могуће. Ко то зна….Али вас молим, размислите ви који одлучујете уместо нас, да ли је време да опет грми рат и кога у њега слати…

Снежана Рађен Јованов

Odgovor jednog korisnika poštanskih usluga na članak JAVNO IZVINJENJE

Odgovor jednog korisnika poštanskih usluga na članak JAVNO IZVINJENJE

A kako bi bilo da se poštari izvine za:

– nabijanje pošiljke u sanduče i istim činom pravljenje štete na istoj, jer eto, jebiga, mrzi ga da pozvoni na interfon…
– ostavljanje pošiljki iz inostranstva na postanskim sandučićima, jer jebiga, nema gde da ih vrati, pa eto ko nadje njegovo…
– neostavljanje dopisa da je paket u pošti (iako si ceo dan kući, jer isti čekaš, ali jebiga, njega opet mrzi da zvoni)…


– ostavljanje poruke “pismo vam je kod frizera Dejana prekoputa” nažvrakano na necijem tudjem dopisu koji ga je očigledno mrzelo da dostavi…
– to što sa jednog kraja grada moram da idem u drugi u poštu, a ne u onu koja je u mojoj ulici, jer eto jebiga, tako mu je bilo lakše…
– nedostavljanje sudskih dopisa. pa ti posle malo zajebaniji ljudi dolaze na vrata…
– ostavljanje računa u drugim sandučićima jer mu je tako lakše…
– apsolutni bol u uvetu (da ne napišem kurcu) da se popne do tvog sprata nego još ima obraza da kaže “ajde sidji prekoputa”…


– apsolutno ignorisanje malog miliona lepih molbi da pozvoni na tvoj interfon i da ćeš sići dole da ne bi morao da se maješ po poštama…
– neka nerealna zaokruživanja usluge koje ignorišes jer kontaš da i on čovek mora da zaradi, a još pride mu daš i bakšiš…
– pretnje preko telefona da zna gde živiš i da paziš kad ideš ulicom i salvu psovki kada ti napokon pukne film i napišeš primedbu na sajtu Pošte…

…i gomilu drugih stvari koje rade samo zato sto im se može, a ne ovaj got-emo tekst o tome kako su nedužni i eto nisu krivi nego smo mi korisnici usluge govna. Kad budu svoj posao radili kako treba onda ovo može da se prihvati.

Jovan Knežević