Piše: Desya Lovorov
Malo je nas pravih, iskrenih rokenrol novinara, koji nismo novinari i zabole nas za objektivnost, ona nam svakako ne manjka, a još je manje onih koji su kao moj kolega sa scene Andrea Kane. Zarobljen između nekoliko svetova (kao i ja, razume se), ima toliko toga da saopšti, ali mu ovo jednodimenzionalno vreme ne dozvoljava. Ipak, naši multiverzumi su popili kafu ove godine u bašti jednog subotičkog kafića, a sada vam predstavljam njegovu mini-zbirku pesama, koja u svom naslovu određuje kvantitativnu količinu pesama u njoj.
Zbirka je u formatu fanzina (što je lepo videti), a pesme, napisane na srpskom jeziku su dobile svoj dodatni šarm sa prepevom na španski jezik, jer je određena količina u ovom obliku obišla i ostala upravo u Španiji. Sem mog primerka, naravno. Takođe vredi napomenuti da je ovo separat (lepi stručni termin za mene izgubljenog bibliotekara) Kejnovog debija „Pleh orkestar”, kog možete skinuti besplatno ovde.
Dakle, tu imate komplet špansku seriju, u vidu modernog poetskog izričaja. Pošto sam loš humorista, dozvolite da se ispravim: prostor u samim pesmama jeste jednokadrovski, izrazito filmičan, što pesnik svakako i ne krije, a sam film, kao umetnost služi i kao lajt-motiv. Teško je ne biti inspirisan francuskom i španskom kinematografijom u poslednjih 60 godina, čak i ako nisi zadrti filmofil.
Na sam pomen ljubavi i romantike u poeziji, smatram da se svima diže kosa na glavi, koliko nekakvi pesnici “ljubavi i vina” mogu očerupati i ubiti to malo lepih osećanja prilikom razmahivanja rečima. Kod A. Kejna je to suptilno i dozirano, i morate se lično uveriti u to.
Pored filmova i ljubavi (ili kombinacije), prilično nezdrav dodatak njegovim poetskim slikama je cigareta, posebno njen zavodljivi dim, koji estetski zaista može lepo izgledati na video-materijalu, ali svi znamo da je to izuzetno štetno po zdravlje, i jedino što mi malo guši uživanje jeste upravo pesnička “apologija” cigarete. Ipak, neću biti toliko grub, niko još nije propušio zbog poezije, gde bi realno Tin Ujević bio svetac-zaštitnik, pa se nadam da se to ni neće desiti, kao što se njegovim lirskim subjektima zadesilo, da zbog filma krenu da “kolju” paklu-dve dnevno.
Normalno, dopada mi se slobodan stil kojim pesme raspolažu, i da je drukčije, efekat bi bio suprotan. Ovako, pesme se lepo i lako čitaju, tu i tamo se strukturno nazire “glava i rep”, a poenta često biva šeretski nedorečena – sve u službi slobodarskog izražaja koji je u koraku i sa filozofijom francuske škole filma XX veka – nesputanost i kidanje akademskih lanaca. Tako će, nadam se, i ostati. Bez banalnosti, klišea ako i ima, vrlo vešto su prepakovani (hm), nema suvišnih reči – sasvim dovoljno.
Pokušavajte ovo kod kuće: odrecitovao sam supruzi pesmu “Ljubav“, špansku verziju, jer kako tvrdi, naučila je ponešto španskog od produkcije Televisa Presenta. Na kraju sam ipak dobio poljubac, ali ne i objašnjenje da li je išta i koliko razumela, pa neka to ostane njena tajna.
Ako vam je potreban dobar “starter”, kada se konačno nakanite da čitate modernu poeziju, da to ne bude neki rogobatni zbornik, i da to ne bude neko izvikan, uvek se možete okrenuti andergraundu, i g. Kejnu, koji će vas uz “9 pesama / 9 poemas” u tri puta tri kratka kadra preslikati na celuloid i otvoriti vam apetit za odličnom poezijom. Cigare svakako ne preporučujem, ali ako baš mora, ko sme da vam brani.
Obavezno ispratite njegov blog Šta slušam a šta mi se dešava, a možete ga sresti i na portalu Helly Cherry.
Leave a Reply