Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

DBUKS

Charles Bukowski : ,, Poezija“ –  ,, Hod kroz vatru života“

   piše : Dragan Uzelac

Iz izmaglice brutalnih alkoholnih isparenja i socijalnog dna materijalne bede, na ivici incidentnog putovanja na kraj noći bulevarima Los Anđelesa, izranja dobro poznato lice američkog underground pisca Charlesa Bukowskog, lice kultnog stvaraoca, čiji duboki ožiljci na licu i duši svedoče o jednom, ,, najtežem od svih vremena“ i čiji šeretski osmeh, uz praskavi zvuk otvaranja još jedne u nizu limenki piva, govori o neverovatnoj, silnoj životnoj energiji i unutrašnjoj ravnoteži čoveka ,, koji je previše znao“… Stari dobri Buk, alias Henry Chinasky, postao je ikona druge polovine dvadesetog veka unutar sveta istinskih buntovnika, odmetnika i pisaca koji nisu pristajali ni na kakve unapred utvrđene šablone i tupa pravila i koji su svoje burne i beskompromisne živote velegradskih marginalaca američkog društva u potpunosti pretočili u jedinstvenu prozu i poeziju ,, ulica strave i agonije“…

   Oduvek sam voleo i istinski cenio ovog neobičnog, duhovitog, iskrenog i hrabrog čoveka, oduvek sam voleo i istinski cenio ovog darovitog poetu čudesnog senzibiliteta i izraza, uz čije sam slavne romane i ,, zabeleške starog pokvarenjaka“ nekad davno odrastao, hraneći dušu budućeg usamljenog marginalca ,, sokovima čudesnog voća“ otpadništva i nepristajanja na ultimativna pravila i priče zlog starog licemernog sveta… Poezija je došla kasnije( ali ne i prekasno), na putu ka ,, savršenom osmehu“ kada čovek napokon odluči da ,, tera do kraja“…

                           … Svi su saglasni da je ovo teško vreme,

                               možda najteže od svih vremena:

                               velike grupe ljudi u gradovima

                               širom sveta

                               protestuju jer ne žele da budu

                               tretirane kao smeće,

                               ali ko god da je na vlasti

                               neće da ih sluša.

                               Vidljivo je, naravno, da se

                               jedna moć bori protiv druge

                               dok je stvarna moć, naravno, u rukama

                               nekolicine koji vladaju nacijama

                               i njihove potrebe da zaštite te silne stvari

                               koje im pripadaju.

                               Shvatljivo je da će tih nekoliko vladara

                               pobeći

                               kad finalna erupcija krene;

                               pobeći će u svoja bezbedna skloništa

                               odakle će posmatrati

                               erupciju do kraja,

                               a onda se, posle razumne pauze,

                               vratiti i početi da grade

                               novu besmislenu i

                               odvratno nepravednu budućnost,

                               što, po meni, nije baš

                               najsrećnija misao

                               dok s praskom otvaram limenku piva

                               u vreloj julskoj noći …

   Prvo što je objavio legendarni američki poeta Charles Bukowski( 1920.-1994.), bila je nezaboravna zbirka pesama ,, Cvet, pesnica i zverski jauk“(1960.), a nakon nje, još nekoliko desetina knjiga poezije… Za većinu, ipak, on je pre svega ostao autor niza kultnih romana: ,, Pošta“, ,, Faktotum“, ,, Bludni sin“, ,, Žene“, ,, Holivud“ ili pak priča ,, Zabeleške starog pokvarenjaka“ i ,, Priče o običnom ludilu“…

                           … Nije bilo šporeta

                               pa smo potapali konzerve pasulja

                               u vrelu vodu u lavabou

                               i čitali smo nedeljne novine

                               ponedeljkom

                               vadeći ih iz kanti za đubre

                               ali nekako smo nalazili

                               pare za vino i kiriju.

                               Novac je stizao sa ulica

                               iz zalagaonica, niotkuda,

                               i važna je bila samo nova boca.

                               Pili smo i pevali i tukli se,

                               lazili i izlazili iz

                               ćelija za pijance

                               iz saobraćajnih udesa i bolnica,

                               dizali smo barikade

                               između nas i policije

                               i ostali stanari su nas mrzeli

                               a nastavnik nas je plašio

                               i to je trajalo i trajalo

                               i bilo je to možda

                               najlepše vreme

                               u mom životu …

 

                           … U suštini, kad se stvarno napijem, šetao sam po

                               sobi u prljavim iscepanim gaćama i pokidanoj majici

                               i govorio više u očajanju nego što sam verovao u to:

                               ,, ja sam jebeni genije i niko to ne zna osim mene!“.

                               Mislio sam da je to prilično duhovito, ali ona bi rekla:

                               ,, Ljubavi, mnogo kenjaš, sipaj nam još po jedno!“.

                               I ona je bila luda, pa bi tu i tamo prazna flaša

                               doletela ka mojoj glavi( uglavnom je promašivala)

                               ali

                               kad bi me zveknula nekom u lobanju ignorisao sam to

                               i sipao novo piće, jer,

                               na kraju krajeva, kad si besmrtan, ništa nije važno.

                               Osim toga, imala je možda najbolji par nogu

                               koji sam ikad video,

                               na tim visokim štiklama, ti nežni

                               članci i prelepa kolena što svetlucaju u

                               zadimljenom pijanom svetlu.

                               Pomogla mi je kroz neka od najgorih vremena, i da je

                               sada ovde, oboje bismo odvalili guzice od smeha

                               znajući da je sve bilo tako istinito i realno, a da ipak

                               uopšte nije bilo stvarno …

   Uprkos uspehu njegovih ultimativnih underground-beat remek-dela, Bukowski je počeo i zatvorio krug jednog jedinstvenog života i stvaralaštva kao neobični i veoma plodan pesnik – poezija je vremenom postala njegov način življenja, razmišljanja, kreacije i bolno brutalnog izraza… Poezija je postala njegova fatalna ljubav, ,, zamena“ za Džejn, ženu koju je neizmerno voleo, rano izgubio i sa kojom je postao ,, stvaran“, doživevši neke od trenutaka zbog kojih je vredelo ugledati ovaj naš nemilosrdni svet – svet bez iskrene ljubavi, sadržaja, stava i ideje…

                           … Svi smo živeli zajedno

                               u jednoj kućici

                               u centru Los Anđelesa

                               žena je tada bila u krevetu

                               sa mnom

                               a veliki pas

                               pored kreveta

                               i dok su njih dvoje spavali

                               slušao sam kako dišu

                               i mislio: oni zavise od mene.

                               Kako je to čudno…

                           … I mada bi neki

                               kritičari nazvali ovu pesmu

                               običnom

                               meni je zaista draga…

 

                           … U ovoj sobi

                               sati ljubavi

                               još bacaju senke.

                               Kada si otišla

                               uzela si

                               gotovo sve.

                               Klečim u noćima

                               pred tigrovima

                               koji me ne puštaju.

                               To što si bila

                               neće se ponoviti.

                               Tigrovi su me našli

                               i nije me briga…

                           … Neki od kerova što spavaju noćas

                               moraju da sanjaju o kostima…

                           … Večito si psovala kad popiješ,

                               kosa ti je opadala a ti

                               htela da eksplodiraš

                               od onog što te mučilo:

                               od trulih sećanja na

                               trulu prošlost i

                               na kraju si

                               pobegla od njih u smrt

                               i ostavila me sa trulom sadašnjicom…

                           … Bila si jedina koja je shvatala

                               uzaludnost našeg života;

                               Džejn, tebe je ubilo to

                               što si previše znala.

                               Dižem piće

                               za tvoje kosti

                               o kojima

                               ovaj ker

                               još uvek sanja …

   Njegov izraz je krajnje jednostavan, ogoljen, jezgrovit i neposredan, gotovo brutalan i ,, neizdrživo“ iskren, njegov stil napaja se sa izvorišta bitničkog bunta, underground šokantnosti i okretanja leđa licemernom društvu zasnovanom na mrtvilu, bezidejnosti, lažima i materijalističkim ,, vrednostima“… Jezik ulice, onaj sirovi ,, beat“ sa margina prebogatog i unezverenog društva Amerike( druge polovine 20. veka, pre svega pedesetih i šezdesetih godina) izliva se iz nemilosrdnog pera ,, starog pokvarenjaka“ plaveći u talasima svu nataloženu mediokritetsku, malograđansku, konformističku i krajnje zaglupljujuću stvarnost zasnovanu na vlastitoj ,, duboko proživljenoj“ praznini, zlobi i gluposti…

                           … Gledam ljude koji voze

                               i vidim po tome kako

                               voze svoja kola

                               da niti vole niti su voljeni –

                               niti više mare za seks –

                               sve je zaboravljeno

                               kao neki stari film…

                           … Na sve strane vidim one koji

                               ne žude ni za čim osim

                               za hranom, krovom i odećom,

                               usredsređeni samo na to,

                               bez snova.

                               Ne shvatam zašto ovi ljudi ne iščeznu

                               ne shvatam zašto ovi ljudi ne izdahnu…

                           … Verovatno su već mrtvi

                               pa ipak ne mogu da se naviknem

                               na njihovo postojanje

                               jer toliko ih je mnogo.

                               Svakoga dana, svake noći,

                               sve ih je više –

                               u metrou

                               u zgradama

                               u parkovima.

                               Oni ne osećaju užas

                               što ne vole

                               ili što nisu voljeni.

                               Toliko toliko toliko

                               mojih bližnjih…

 

                           … Neki ljudi su mladi i ništa više,

                               a neki ljudi su stari i ništa više,

                               a neki ljudi ni stari ni mladi

                               i samo to…

                           … Ono nekoliko drukčijih

                               dovoljno brzo uklanja

                               policija, ili njihove majke,

                               nihova braća, ostali;

                               i oni sami.

                               Sve što ostaje ono je što vidiš.

                               Teško je …

   Njegovo pero zariva se duboko u tkivo bolesnog društva, zaseca ga bolno, secira rezignacijom i osvetljava iznutra…

                           … Sedim iza spuštenih roletni u zasedi

                               dok ambiciozni ljudi s novim kolima i

                               novim plavušama

                               vladaju ulicama.

                               Sedim u iznajmljenoj sobi

                               rezbarim drvenu pušku

                               crtam gole žene

                               bikove

                               ljubavne poze

                               starce

                               dečjim bojicama

                               po zidovima.

                               Na svakom od nas je da živi

                               kako god zna i ume

                               dok nas generali, doktori, policajci

                               opominju i mrcvare…

 

                           … Vi

                               bez lica

                               bez ikakvog lica

                               što se smejete ničemu –

                               samo da vam kažem

                               pio sam u sobama za bednike

                               s imbecilnim pijancima

                               čiji je razlog bio jači

                               u čijim je očima još bilo svetlosti

                               čiji su glasovi očuvali neku osećajnost,

                               i kad bi svanulo

                               bilo nam je loše, ali nismo bili bolesni,

                               bili smo dekintirani, ali nismo bili prevareni,

                               legali smo na naše postelje i dizali se

                               u kasna popodneva

                                kao milioneri …

   A onda, na trenutak zastaje, ponesen dahom sentimentalnog prisećanja i dirljive, prelepe melanholije, na dokovima romantične prošlosti i nepotrošenih nadanja i snova, i pronalazi unutrašnju ravnotežu – način kako se postaje dovoljno hrabar i dobar u hodu kroz vatru života…

                           … Sedeo sam u svojoj jeftinoj sobi, mladi čovek

                               totalno van koloseka u ovom svetu.

                               Jedva da sam jeo, samo su me vino i

                               klasična muzika

                               držali u životu.

                               Živeo sam kao prokleta muva, ili možda kao

                               zbunjeni pacov.

                               Ne sećam se više kako sam dolazio do para,

                               ali sećam se radnje s pločama

                               gde si mogao da menjaš tri polovna albuma za dva.

                               Kupujući poneku ploču i

                               stalno ih menjajući

                               vremenom sam odslušao skoro sve

                               ploče klasične muzike u toj radnji.

                               Ali kako sam uglavnom bio bez para

                               često sam bio primoran da puštam te dve ploče

                               koje imam

                               ponovo i ponovo i ponovo.

                               Pio sam i slušao

                               dok svaka nota i muzička fraza

                               sa tih ploča nije postala deo mene

                               zauvek.

                               Sada

                               decenijama kasnije

                               ponekad čujem

                               neku od tih meni bliskih ploča

                               na radiju –

                               isti dirigent, isti orkestar –

                               momentalno pojačavam ton

                               i s ljubavlju se sećam tog dalekog

                               melanholičnog vremena…

 

                           … U mojim najgorim danima

                               na klupama u parku

                               u zatvorima

                               ili živeći sa kurvama

                               uvek sam imao određeno zadovoljstvo –

                               ne bih to nazvao srećom –

                               pre je to bila unutrašnja ravnoteža

                               prilagodljiva svemu što se dešavalo…

                           … Važno je

                               koliko si dobar

                               u hodanju kroz vatru …

   Savršenim, šeretskim osmehom Bukowski nas vlastitom poezijom ,, hodanja kroz vatru“ dovodi do kraja – tamo ,, gde je čovek sam sa bogovima“ i gde ,, noći gore u plamenu“…

                           … Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

                               U suprotnom, nemoj ni da počinješ.

                               Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

                               To može da znači gubljenje devojaka,

                               žena, rodbine, poslova i možda razuma.

                               Teraj do kraja.

                               To može da znači 3-4 dana bez hrane,

                               to može da znači smrzavanje

                               na klupi u parku,

                               to može da znači zatvor,

                               to može da znači ruganje, prezir, izolaciju.

                               Izolacija je dar,

                               svi drugi su test tvoje istrajnosti

                               koliko zaista želiš da učiniš.

                               I učinićeš to

                               uprkos odbacivanju i nikakvim šansama

                               i to će biti bolje od bilo čega

                               što možeš da zamisliš.

                               Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

                               Ne postoji osećanje nalik na to.

                               Bićeš sam sa bogovima

                               i noći će goreti u plamenu.

                               Učini to, učini, učini, učini

                               do kraja, do kraja.

                               Vozićeš život pravo do savršenog smeha,

                               što je jedina dobra borba ovde …

   A ,, tamo“, s druge strane, uz ,, vino i klasičnu muziku“, jedine prave prijatelje koji čoveka drže u životu, Bukowski objavljuje: ,, ZABAVI JE KRAJ“…

                           … Samo su biljke i životinje

                               pravi drugari.

                               Pijem za njih i sa njima.

                               Oni čekaju dok punim

                               njihove čaše …

   Pre nego što je ,, zabavi došao kraj“, legendarni Buk je besciljno lutao od jedne do druge američke obale, nigde ne nalazeći mesta za sebe… Onda je pronašao ,, utočište“ u Los Anđelesu – ,, L.A. je bio dobro mesto, tu je živela masa bednika. Biće lako izgubiti se među njima“. Tu je godinama živeo od danas do sutra, radeći besmislene poslove, opijajući se do besvesti, okružen polusvetom – kurvama, alkoholičarima, probisvetima i ludacima svih mogućih vrsta…

   Na kraju, kada je od akohola umrla jedina žena koju je istinski voleo – Džejn, njegov se iskreni bol, rezignacija, bunt i očaj pretvorio u besmrtnu poeziju, unutrašnju ravnotežu onih retkih, izabranih, koji najbolje umeju da hodaju kroz vatru i zaplešu vlastitom nadahnutom lirikom na njenom večnom poetskom plamenu…

                           … Ako ćeš da pokušaš,

                               teraj do kraja.

                               U suprotnom,

                               nemoj ni da počinješ …

 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: