BRET ISTON ELIS
“ AMERIČKI PSIHO “
Bret Iston Elis ( 1964 ) je američki romanopisac, scenarista, kontroverzni najprodavaniji autor, pisac satire i crne komedije postmodernizma. Njegova dela su prevedena na 27 stranih jezika, i skoro po svakom je i snimljen film. Likovi u romanima su uglavnom mladi i prazni ljudi, koji su svesni svojih izopačenosti, ali i koji uživaju u tome. Uglavnom se isti likovi pojavljuju u svim njegovim delima, kao i lokacije Los Angeles i New York koji su prikazani distopijski, kao kolaps društva i političke represije sa idejom o totalitarnoj super državi, o kontroli nad društvom, odnosno upravljanju i nadziranju svih aspekata javnog i privatnog života.
“ Američki psiho “ je knjiga koju ne preporučujem nikome, ali i koju bi preporučila pre filma. Knjiga je napisana 1991. godine i moralo je mnogo godina da prođe , da bi je neko prihvatio za izdavanje. Australijske vlasti su je označile neprimerenom i naredile svim distributerima ove knjige, da se ona može prodavati samo odraslim osobama i to, da je upakovana u neprovidnu foliju. Ogranak Nacionalne organizacije žena iz LA tražio je bojkot izdavača, kritika u “ New York Times “ knjigu je sahranila, a nekoliko knjižara je odbilo da prodaje knjigu. Naravno, samom piscu pretili su smrću, iako je knjiga ostvarila znatni kultni status. Neki tvrde da je u rangu “ Paklene pomorandže “ Entonija Bardžisa sa sličnostima “ Zločina i kazne “ F.M.Dostojevskog, ali 80 – tih godina. Ovo je knjiga koja se i danas u nekim knjižarama skida sa polica, knjiga koja je razbesnela svet.
Glavni lik romana je Patrik Bejtmen, narcisiodni lik koji je uveren u svoju superiornost u odnosu na druge. Radi u banci na Wall Streetu, potpredsednik je jedne kompanije, pripadnik je poslovne elite New Yorka, mlad 27 godina, zgodan, lep, pametan i bogat. Živi u luksuznom apartmanu, nosi samo najskuplju garderobu, koristi samo najbolje stvari, živi savršeno, neodoljivo. Šmrče najbolji kokain, ali i nije u potpunosti zadovoljan svojim životom. Za sebe misli da je pametniji, kvalitetniji i sposobniji od drugih, iako je to samo dokaz da je on zapravo duboko nesiguran u sebe bez imalo zdravog samopouzdanja. Kroz celu knjigu on pokušava da se uklopi u jedno društvo, za koje nema potrebe ( ali ne vidi druge opcije ), tako što pokušava da bude neka vrsta idealnog čoveka, jer veruje da samo na takav način može da bude prihvaćen. To je društvo koje se isto oblači, vrednuje iste brendove, izlazi na ista glamurozna mesta, međusobno se ne razlikuju, pa se zbog toga kroz celu knjigu i nazivaju pogrešnim imenima. Njega zanima samo ono što je na površini ili “ u izlogu “, i zbog toga veći deo knjige zauzimaju sitni opisi. Pisac je na takav način želeo da nam opiše njihovu “ kopiju “ tj. neindividualnost, a pri tom i da se ismeje društvu koje zbog svoje arogantnosti ne vidi dalje od sebe.
“ … Prajs deluje nervozno i napeto, a ja nemam želju da ga pitam šta nije u redu. On ima na sebi laneno odelo “ Kanali Milano “, pamučnu košulju “ Ajk Behar “, svilenu kravatu “ Bil Blas “ i kožne cipele “ Braća Bruks “. Ja nosim lagano laneno odelo sa nabranim pantalonama, pamučnu košulju, svilenu kravatu na tufne, sve od “ Valentina “ i kožne cipele “ Alen Edmonds “. Pošto smo ušli u “ Heris “, ugledali smo Dejvida Van Patena i Krejga Makdermota za stolom tačno ispred nas. Van Paten nosi sportski sako sa dvorednim kopčanjem od svile i vune kao i nabrane “ Mario Valentino “ pantalone od istog materijala sa šlicem na kopčanje, pamučnu košulju “ Braće Gitman “, svilenu “ Bil Blas “ kravatu na tufne i kožne cipele “ Braća Bruks “. Makdermot ima laneno odelo sa naboranim pantalonama i “ Bazilovu “ pamučnu košulju, svilenu kravatu “ Džozef Aboud “ i cipele od nojeve kože “ Suzan Benis Voren Edvards “.
Zbog fizičke sličnosti sa svojim kolegom i slučajnim zamenjivanjem indetitetom od strane ljudi oko njih, Patrik Bejtmen glavni lik, biva uvređen i odlučuje se na ubistvo istog, sekirom po glavi u svom stanu. Nakon ubistva on otkriva da uživa u tome i da mu je to ono što nedostaje u njegovom nepotpunom životu, da je to ono što ga uzbuđuje. Dok je danju bio neodoljiv uspešan čovek, noć ga je pretvorila u neobuzdanog, sadističkog serijskog ubicu i u uživaoca bolesnog seksa. 
Glad za krvlju koju je osećao noću, vremonom ga je obuzimala celog i danju. Maska normalnog čoveka polako je počela da bledi. Iako je roman brutalno odvratan zbog opisa raznih scena silovanja, kanibalizma, nekrofilije, mučenja i ubistva, ja verujem da će se svako od nas pronaći na nekim stranicama knjige. Cela knjiga je u suštini o nedostatku morala, opisana u prvom licu što daje ozbiljan pečat još većem kvalitetu.
“ … Ponovo sam u svom stanu i stojim iznad Betaninog tela razgledajući ga, dok zamišljeno pijuckam piće. Oba oka do pola su otvorena, a zubi izgledaju kao da štrče napolje pošto su joj usne otkinute – u stvari odgrizene. Nešto ranije tog dana pretesterisao sam joj levu ruku od čega je konačno izdahnula, a sada je podižem držeći je za kost koja viri na mestu gde je bila šaka za koju ne znam više gde je ( U frižideru? U ormaru? ), stežem je u ruci kao cev dok sa nje još vise meso i mišići, jer je sva iskasapljena i sažvakana, pa njome udaram leš po glavi. Potrebno je svega nekoliko udaraca, pet ili šest najviše, da joj potpuno odvalim vilicu i još samo dva da joj ulubim lice… “
Radnja romana je 80 – tih godina, grad New York, vreme pohlepe i raznih manipulacija na berzi. Kroz glavnog lika pisac pokušava da nam kaže, da sem osećanja pohlepe i gnušanja, društvo ništa drugo ne oseća sem večite ivice besnila. Ubacujući “ serijskog ubicu “ pisac govori o jednakosti između sadističkih ubica i beskrupuloznih manipulatora berze. Sam kraj knjige se završava rečenicom “ OVO NIJE IZLAZ “, koja se vrlo često spominje i u drugim Elisovim delima, i trebalo bi da znači “ da će se nastaviti “ , a odnosi se na društvo i svet oko nas, kao i na nas same, na našu ograničenost, glupost i sebičnost, gde iz dana u dan postajemo površniji, jer ne želimo da iskoračamo iz nametnutnih pravila…materijalna strana života bitnija je od samih ljudi…
“ … i tamo gde je bila priroda i zemlja, život i voda, ja videh pustinjski predeo koji beše beskrajan, nalik na neki krater, toliko lišen smisla i duha da je u njega umom nemoguće proniknuti i ako mu se dovoljno priđe um će ustuknuti, nesposoban da ga pojmi. Beše to vizija tako jasna i stvarna i vitalna za mene da je u svojoj čistoti bila skoro apstraktna. Ovo sam mogao da razumem, ovako sam živeo svoj život, to me je zaokupljalo, tako sam postupao sa dokučivim. To je bila geografija oko koje se okretala moja stvarnost: nikada mi nije palo na pamet da su ljudi dobri ili da je čovek sposoban da se menja ili da bi svet mogao biti lepše mesto tako što bismo nalazili zadovoljstvo u osećanjima, pogledima ili gestovima ili u ljubavi i pažnji drugih. Ništa nije potvrđeno, a izraz plemenitost duha nije se odnosio ni na šta, bio je samo kliše, kao neki loš vic. Seks je kao matematika. Individualnost više nije važna. Šta to znači inteligencija? Definišite razum. Žudnja je besmislena. Intelekt nije lek. Pravda je mrtva. Strah, uzajamno optuživanje, nevinost, saosećanje, krivica, propadanje, neuspeh, jad, sve su to bile stvari, osećanja, koja stvarno više niko nije doživljavao. Razmatranje je beskorisno, a svet bezosećajan. Jedino je zlo večno. Bog nije živ. U ljubav ne treba verovati. Svi su nalazili smisao samo na površini, na površini je bio smisao…ove civilizacije kakvom sam je ja video, gorostasne i krvoločne… “
Aleks Sanders
Leave a Reply