Da li bi nam “Dušanov zakonik” danas dobro došao ? (recenzija knjige “Drugo Carstvo”, Neša Popovića)

 To što danas (skoro) svako može da izda roman, ne znači ništa. To ne znači da će taj roman biti dobar ili biti čitan (ova dva pojma ne moraju biti upravo recipročni), isto tako što danas (skoro) svako peva, a to opet ne znači da svako ko peva, peva dobro. Jedan od ljudi, čije „pisanije” pratim već neko vreme, je i Nešo Popović Shonery, kojem je pre par meseci izašao roman prvenac pod nazivom „Drugo carstvo”. Nešove kratke priče na blogu čitam sa oduševljenjem već nekoliko godina, ali sam bio prilično iznenađen kada je najavio da planira da štampa i izda roman. Iznenađen, a moram reći i skeptičan, jer sam uvek imao predrasude da se pisanje (dobrog) romana umnogome razlikuje od pisanja humoreski, pričica, anegdota i kratkih priča. Opet, s druge strane, kad silne TV voditeljke, novinarke i razni „selebritiji” pišu knjige, zašto ne bi čovek koji je već potvrdio svoj kvalitet (istina, dotle samo virtualnim putem) napisao dobar roman.
Da mi se knjiga dopala, Nešo je mogao da predvidi još kad sam mu najavio ovu recenziju, jer sam mu rekao da ću je napisati samo ako mi se roman bude svideo. Dakle…

… Naziv romana „Drugo carstvo” me je pre čitanja odveo sasvim na drugu stranu. Predviđao sam da će to biti priča izmeštena u srednji vek ili neka epska fantastika, a dobili smo akcioni špijunski triler u koji su upletena i CIA i BIA i specijalne snage srpske policije, ali i car Dušan, političari i neki novi mogući balkanski ratovi. Dok sam čitao knjigu, stalno mi je kroz glavu provejavala misao o snimanju filma čiji bi se scenario snažno oslanjao na „Drugo carstvo”. Jeste da bi budžet filma morao da bude poveliki zbog autentičnosti, ali mogla bi i država da učestvuje. Kad su dali tolike pare za snimanje filma o kralju Petru, što bi film o Dušanu Silnom (istina, posredno) bio manje zanimljiv. I sam početak romana me je prevario. Naime, očekivao sam da će biti prepun vraćanja u prošlost, da će „prštati” od patriotskog naboja, jer su se u prvih desetak strana pominjale istorijske relikvije i traganje za njima, a oni koji su uspeli u tom traganju su „padali kao snoplje”…
… Kada preporučujem neku knjigu, nije moj manir da je prepričavam, pa ću vam samo ovlaš predstaviti zaplet priče: Mladić, za koga se kasnije utvrdilo da je albanski državljanin, aktivirao je bombu u tramvaju, ostaviviši za sobom dvadeset troje mrtvih (uključujući i svoj leš) i više od 40 povređenih. Teroristički napad na ulicama Beograda doneo je prvo nevericu, zatim strah, i na kraju bes građana Srbije koji su zahtevali prvo pronalaženje odgovornih, zatim osvetu i naposletku rat. Biznismeni, političari, moćnici, svi se zdušno trude da zataškaju stvari, ali je javnost sve bešnja i svakim danom je novi rat, balkanski rat, sve izgledniji, a nije isključeno da se i svetski rat približava.

Suočavajući se sa tako normalnim stvarima u srpskoj državi kao što su pretnje, korupcija, kriminalizovana vlast, glavni junaci ove priče, inspektorka Jelena Todorović (koju je Šone zamislio kao ženskog Stivena Sigala, bar ja je tako zamišljam, mada u romanu ima i par epizoda gde je prikazana kao ranjiva, brižna majka) i Markus Morison, CIA operativac, naočiti mužjak (za čiju ulogu predlažem Džerarda Batlera ?) pokušaće do kraja romana da izađu na kraj sa vrlo realnim i opasnim neprijateljima, ali i legendama, srpskim mitovima i bajkama o „nebeskom narodu”.
Stil pisanja je nenametljiv, poprilično koncizan i odlično odabran za ovakav žanr, jer sama dešavanja u romanu ne daju vremena da se pisac bavi opisima i preteranim flešbekovima. Naklon do poda za istraživanje istorijskih činjenica i autentičnost detalja. Cenim da je valjalo utrošiti mnogo vremena i studiozno se pripremiti za pisanje jedne ovakve priče.
Nešo je u jednom trenutku skoro upao u zamku klišea, ubacivši u priču lik „superheroja” Milutina Todorovića, penzionisanog oficira UDBE, inače inspektorkinog oca, za kojeg sam sumnjao da će biti onaj „koji sve zna, sve ume i sve rešava”, ali na sreću, i moju i vašu i piščevu, taj isti „udbaš” do kraja romana sva moja predviđanja i očekivanja odnosi na sasvim drugu stranu, što je po meni, ogroman plus.
Naravno da ovaj roman prvenac boluje od nekih dečjih bolesti, ali su one ovde tek pomalo vidljive i to je za jedan debi, minorna stvar, jer je priča ta koja vas vodi, tera da okrećete stranicu za stranicom, sve brže, ponekad i mahnito ne biste li videli šta vas čeka na narednom listu…
… A šta vas čeka, videćete kad pročitate roman. A da biste ga pročitali, morate ga naručiti. Najlakše će biti ako to uradite direktno od pisca na njegovoj FB stranici: https://www.facebook.com/NesoPopovicShonery/ ili na Nešovom blogu na kojem možete naći i gomilu sjajnih priča: https://shonery.rs/drugo-carstvo-narucivanje/?fbclid=IwAR1WXuf2-2hLJ68ghYe6nvY2oGH-0tdJGF6ztgS1-1yvHpapFK74HFt-DZI