Piše: Daniel Tikvicki
Da li vi znate nekog haiđina? Ukoliko ste se zapitali da li je to istočnjački rođak Harisa Džinovića, a za sebe (odgovorno) tvrdite da ste ljubitelj japanske kulture (na primer), trebalo bi vas shamisenom lupiti malo jače po glavi. !馬鹿
Šalu na stranu, haiku kao književna forma je NAIZGLED bezazleni skup par slogova, ali, pre nego što krenete da se brecate i kenjate, probajte da napišete haiku u klasičnoj formi 5-7-5. Teško pesnici, a? Naravno da je teško.
Te-žak je hai-ku
Ka-lup-lje-nje sti-ho-va
Ba-ta-li cve-će
Posedujem nekoliko zbornika jugoslovenske haiku poezije, a teme su zaista standardne u tom domenu, što kažu cveće-drveće-tuga-sreća-planina. To ne umanjuje vrednost, niti ja manje cenim napor sastavljača takvih antologija – postojalo je dosta autora koji su zaista bili kvalitetni.
S druge strane, još više cenim pesnike, to jest haiđine, koji se hrabro poigravaju tom krhkom, ustaljenom formom i udahnjuju joj novi život, ali je i koriste u potpuno drugom kontekstu. Moj dragi kolega Siniša Matasović jeste prevashodno (standardni) pesnik i glodur lista za umetnost Alternator (između ostalog), glavni baja za književnost u sisačko-moslavačkoj županiji mu, ali i ponosni autor zbirke haiku poezije pod nazivom „Noću za šankom“, koja me je oduševila svojom očekivanom britkošću, sažetošću (većinski uslovljenoj formom) i temama sa kojima se suočava i u svojim pesmama ‘većeg formata’.
Najduži tekstovi u zbirci su, dabome, predgovori i pogovori (haha), dok su sami haikui prepevani na engleski i ukrajinski jezik (impresivno!) i uporedo se čitaju uz originale na hrvatskom.
Ne znam koliko vredi da raspredam o samim stihovima. Ipak, Matasović je ispoštovao i standarde haikua, većina se može kvalifikovati kao senrju, dakle sve ono što NE uključuje godišnja doba i ostale elemente, navedene ranije. Ili još bolje, sadrže divljenje i kristališu materiju prema onome što je u svojoj suštini naveo Žarko Jovanovski u predgovoru: „… srnećem govnu po kojem padaju snježne pahulje“. Ja sam vrištao od smeha. A sad možete i vi.
Haikui prisutni u „Noću za šankom“ se bore sa surovom stvarnošću, još jače i jezgrovitije ističući ono što ne valja u današnjem društvu, politici i međuljudskim odnosima. Makar on govorio o prilikama u Hrvatskoj, taj bullshit koji se dešava je prisutan i u Srbiji. Meni pada na pamet poj slavuja, cenjen i u umetnosti Japana, kao nešto lepo, ali izuzetno tragično. Zvuk tog istog slavuja ispresovanog u Matasovićevoj knjizi, kao origami, pripojen je na jedno 3 serijski vezane Metal Zone gitarske pedale, a zatim udavljen u krigli piva. Dakako, ima prelepih stihova koji su da ih citiraš na slatkastim statusima i story-je, ali molim vas, nemojte kvariti ni autoru ni meni ugođaj. Ovde pričamo o ozbiljnim stvarima. Za šankom/u kafani, jer tamo mogu početi, ali i završiti mnogo dobre i/li izuzetno loše stvari. Imajte to na umu dok budete čitali Sinišine haikue i pijuckali alkohol po izboru – ja sam ovom prilikom izdao pivarstvo i domišljatu naslovnicu (oprosti mi Sinkeeeee), ali sam pio špricer sa domaćim vinom, ide uz kafanu, pa makar i u kućnoj varijanti.
Za kraj, neke od haikua prisutnih u knjizi možete pronaći na sledećoj stranici: https://pivnica.net/nocu-za-sankom/9632/.
Leave a Reply