"Iz sela isterati poetiku grada i obrnuto" - Radmila Petrović: Moja mama zna šta se dešava u gradovima (PPM Enklava, 2020)

piše : Desya Lovorov

Večita borba ruralnog i urbanog (o rogobatnih li izraza) sada već sliči Ragnaroku, jer nikad ne znaš kada se može očekivati velika završnica i da konačno saznamo ko je od početka bio u pravu. Ako saznamo. Ubacimo tu u jednačinu i poetsku misao jedne zaista prodorne i prepoznate mlade pesnikinje iz okoline Arilja, koja se nalazi na razmeđi pomenutih i iskristalisaće se jedino njen lirički praksis, jer u sebi nosi snagu (i slabosti) oba sveta na čeličnim plećima.Na jednostavni, iskreni način, zbirka “Moja mama zna šta se dešava u gradovima” Radmile Petrović je pobudila umrtvljena čula i mozgove ljudi koji možda nisu ni svesni koliko zapravo vole poeziju. Zbog nas malobrojnih manijaka koji istinski volimo stihove, Radmila bi mogla da promeni ime u Kleo Petrović(e) – ne koliko zbog muze i zaštitnice poezije istog imena, nego jer se kletva pojavljuje u njenom lirskom pripovedanju, zato se ne bih usudio da dalje čačkam, za svaki slučaj. Više o tome šta zaista misli o svemu, potražite u intervjuima kojih ima dosta na portalima, pa i dnevnoj štampi, nećete se pokajati. Stekao sam utisak da je svaki naredni još više guši i, na našu sreću, mnogo je slobodnija u svojoj trećoj izdatoj zbirci. I tamo je guše, ali stigne i ona da tu istu sudbu uhvati za vrat, i posle par dramatičnih trenutaka, proživljenih, sa ranama ili bez, pusti.

Složićete se sa mnom da je najbolje ono na šta naletiš sasvim slučajno, kada već digneš ruke i pomisliš da odavno nisi čitao dobru poeziju (ima nekih pola godine), sem one koje vazda prevrćeš po polici (u mom skromnom slučaju). Ne pomaže to išta. Ali! U momentu otkrovenja ovih moćnih, jednostavnih rečeničnih konstrukta, i prvog utiska: kakvo rasklapanje traktora, seoski motivi, jao sestro… I onda ti pesnikinja sama na svoju ruku salije kao olovo stihove koji su teški kao jedna traktorska guma, a opet, slobodni u svojoj versifikaciji i uporni u otimanju da se stave u bilo kakav kalup. To je samo jedan od kvaliteta Radmiline poezije, a njih, srećom, ima mnogo više, prepoznatih i od strane izdavačke kuće PPM Enklava, podarivši nam ovu zbirku seoske mudrosti, sa stihijskim gradskim nagonom za goli opstanak. Radmilini stihovi svakako ne zaslužuju da se tumače nekim isfoliranim frazama i školskim seciranjem kako je ona jedinstvena, jer se podrazumeva da, moderno rečeno, kida. Naprečac, mislim da je ona idealni spoj i dodatno, ženska emanacija Dobrice Erića (volim seoske motive) i Bukovskog (volim psovke u poeziji!), u najmanju ruku. Mogli bi da se gađamo epitetima do sutra, pa da pogodim tačnu kombinaciju, kao na lotou – ali on je, pobogu, namešten.

Možda čitalaštvo jednostavno nije spremno da čuje vanstandardno žensko mišljenje iz prve ruke, a da to učini maltene na način tipičnog muškarca – šarmantno trapavo, a opet razumljivo čak i prostom svetu kome se na neki način obraća, i traži povratnu informaciju (sem onog Vol Strita, kako ćeš brokeraj objasniti seljaku a da ne pomisli na prokulice). Upravo me je takav način iznošenja poruke i naterao da se zadubim u zbirku, tražeći odgovore, iz muške vizure. Nisam ih našao, niti ću ih naći, ali sam zahvalan Radmili što je barem pokušala.

Ne pomaže mnogo ni to što je mlađa generacija, kada je preko sebe i svojih reči preturila čitavu porodičnu tradiciju i živopisne likove, situacije, neko bi rekao i tragi-komediju, vrlo koncizno i savesno, maltene taksativno je uvela svoje živuće prethodnike i pretke koji su direktno uticali na njen usud u svetu – njima omaž, a nama direktni uvid u ono šta je (možda) sazdalo kao pesnikinju, a to nisu ni malo “slatkaste” stvari, jer uključuju i (prećutno) nasilje u porodici, ogromnu rodnu neravnopravnost i opštu nepravdu i gomila pitanja koja su sa strane Radmiline uže rodbine ostala bez odgovora. To se preslikava i na njenu gradsku okolinu, gde srećemo još tajanstvenije subjekte, muške i ženske podjednako, da niko ne bude izostavljen u njenoj žetvi reči. Njih pesnikinja pominje u smislu međuljudskih odnosa i zaljubljenosti/ljubavi. Osećanja u ogoljenom obliku su gotovo ostavljena po strani u obe sfere, ali se u par trenutaka oseti takva gorčina da je ne bi saprali ni galoni soka od zove. Ili rakije. Pijmo domaće.

Neuvežbanom oku će ova zbirka ličiti na oporu, melodramatičnu autobiografiju. I da je tako, svakako je iznad svakog proseka zbog bogatstva reči i tematike koja se obrađuje u svakoj pojedinoj pesmi. Možda će neko pomisliti šta traži uopšte u gradu i kakvu ružičastost je očekivala od seoske sredine – molim da se niko ni ne usudi da pita. Posredi je nešto sasvim drugo, vrlo otrežnjujuće. Radmilin lirski subjekat svo vreme vešto beži i od nje same, time stvarajući još gušći veo i prostor za višestruko tumačenje. Njena poezija je i diverzantske, prevarne prirode, baš zbog ironično ‘srceparajućeg’ tona i svesnog odsustva navođenja u nebranom grožđu. Ne želim da kažem da pesnikinja laže, štaviše, divim se njenoj hrabrosti da iznese svoje stavove, kao primer zrelog i retko zdravog feminizma. Međutim, tu su brojni trenuci (samo)spoznaje, vrlo čudni, pa i priprosti rečenični sklopovi. Da stranputica bude potpuno okićena kao kapija pred svadbu, tu je i stih koji će možda razbesneti tvrde patrijarhalno i nacionalno onesvešćene glave, koji skoro pa imaju fetiš ka našoj južnoj pokrajini, a ja ga, normalno, neću citirati, već to prepuštam vama. S druge strane, možda to izazove i kontra-efekat i Radmila postane nacionalna heroina.

Ne mogu da prestanem da čitam ovu zbirku, a imam je u elektronskoj formi, a odnedavno i u papirnom formatu, zahvaljujući izdavaču. Zato, trk po vaše parče seoske pite u sosu od probranih gradskih reči.