piše : Milan Kovačević
Jedan čovek je nedavno rekao kako je ovo godina (ako ne i decenija) horora. Sa tim se slažem u potpunosti, i sve mi se čini da je crna grudva krenula da se kotrlja nizbrdo svom silinom, bez naznaka da će u skorije vreme udariti u zid, ili u nekog nesrećnog prolaznika. Fiktivni užas nam treba, jer – ako bolje sagledamo situaciju – on nas barem ne može trajno osakatiti, valjda. On nam samo može – ovde zvučim kao Šešelj – asistirati u svakodnevoj borbi protiv stvarnog užasa. Na kraju (iako je ovo tek početak), postavlja se pitanje – odakle taj stvarni užas dolazi?
Pa, dovoljno je da – ukoliko iz nekog razloga niste lišeni istih – uperite oči u ono što deca nazivaju “svetom oko nas”. Nema tog brežuljka sa kojeg će crnilo biti manjeg intenziteta i bez želje da vas proguta. Nema te sigurne kuće koja može da zaštiti od nesigurne prirode života u ova kužna vremena. Gde god da baciš pogled, posluš ili misao, zbiva se neko sranje – koje u svakom smislu prevazilazi piskaranja bilo koje vrste, pa makar to bio i horor o kojem danas pričamo. Na moju veliku žalost, našu je ubogu državu u poslednjih dvadesetak dana sastavila strava, koju ne mogu da uporedim ni sa kakvim piskaranjima, bila ona posvećena omiljenom mi žanru ili nečemu drugom. Baš zato sam malo i usporio, jer – kome je do horora, kada ga (besplatno) gledamo svakog dana na televiziji, novinama, društvenim mrežama?
Ipak, i ovo je veliko IPAK – horor je grana umetnosti koja autorima dopušta da se istinski izraze unutar odabrane forme, jer granice – u svetu užasa i strave – nisu postavljene. Horor je, za razliku od drugih srodnih žanrova, slobodan. Nakon kucanja ovog reda, izdahnuo sam sa izvesnom olakšicom. Jebeš pravila – eto. Rekao sam i naglas. Horor literatura je poslednja pobuna, jedino mesto gde nema mesta ustručavanju, robovanju pravilima i trendovima. Neko reče da je naučna fantastika bastion pobune i usamljena legitimna kritika pravca u kojem svet ide, ali ja znam da je to horor, jer – bio on dopunjen tehnologijom, biologijom, nano-ćelijama – konkluzija je uvek ista; najebali smo.
Tu konačno dolazimo do friške zbirke Dejana Sklizovića, koja doslovno ne jebe živu silu i pljuje u lice bilo kakvom konformizmu. Debeli, žuljavi, radnički srednji prst je visoko podignut, i strava je pristavljena na sto. Naše je samo da dođemo gladni užasa, jer je on ovde versatilan i serviran na toliko mnogo načina, da će čak i najprobirljiviji pronaći pozamašan krvavi odrezak za sebe. Imao sam tu sreću, pa sam pre većine fanova hororične književnosti uspeo da pročitam “Mijazmične predele“. Imao sam i tu čast da me autor udostoji pisanja blurba koji se nalazi na zadnjoj korici, bez obzira na to što nisam renomirani autor, pa ni neka velika faca. Biće da je posredi bilo uzajamno poštovanje i prepoznavanje kvaliteta onog drugog. No, da pokušam biti precizniji i koncizniji, ovo je – u nedostatku boljeg opisa – pank.
Ovo, naravno, ne govorim u smislu oprostivih tehnikalnih manjkavosti koje su karakteristične za pank bendove, ovde govorim o stavu i stamenom mišljenju autora, koji se konstantno provlači kroz ovu zbirku, i to kroz celih 200 i kusur stranica. Kako ne bih spojlovao bilo koju od priča, neću se posvećivati njihovim narativima, ali ću vam – dragi čitaoci – odati malu tajnu, a ona se tiče zaleđine ove knjige. Apsolutno svaka od sadržanih priča suočava se sa određenom problematikom egzistiranja u ovom (divnom, divnom) svetu. Od uvodne priče Veliki pljusak, pa do folk-horor poslastice Mala mrtvaja, od gnusnih opisa u Gurmanov greh, pa do finalnog pucnja krateža pod imenom Majstor – sve ove priče (i ostale koje još uvek nisam naveo) udaraju pravo u međunožje.
Sve se ovde može okarakterisati kao čistokrvni horor, ali su putevi strave dobrano razgranati, pa pored folklornog horora koji već pomenuh, ovde ima i oštrih kritika konzumerizma, nepotizma, i svega onoga čega se pošten čovek (ako takvog ima) grozi. Dakle, sitnosopstveništvo političara, neutoljiva pohlepa, razne zavisnosti, beznađe koje biva prizvano svakim ljudskim pokretom. Ovde nema priča koje imaju zadovoljavajući kraj – makar za fanove kingovštine i lagodnog uzdaha nakon epiloga koji krasi većinu modernih stvaralaca onoga što nazivamo hororom. Ja vam glasno kažem – nema od toga ništa!
Ovde nema čudovišta zbog čijeg bi gnusobnog izgleda deca drhteći vrištala. Ovde deca vrište jer su roditelji zla koristoljubna goveda, koja ne haju ni za šta, osim za prosperitet i lični (finansijski ili neki drugi) napredak. Ovde – bivaju probuđeni demoni starih verovanja i neutoljive gladi, a klica praiskonskog klija u sparušenim psihama protagonista. Izvan onoga što vidimo, postoji drugi svet – izopačen, skrajnut i liminalan. U njemu realnost biva ogoljena, pa možemo da vidimo njeno pravo lice. Mali spojler – odvratno je!
A, ako se dohvatimo realnosti – sa kojom se Sklizović suočava u pričama – onda shvatamo da je horor oduvek pohranjen na ovom tlu. Čeka pod teškim teretom ilovače, i s vremena na vreme izleti, kako bi se poigrao sa nesvesnim i izgladnjenim lutalicama – ljudima. Samim tim, pomaže momenat lokalnosti koji možemo sresti u “Predelima” jer se dobar deo narativa odvija na podneblju koje autor najbolje i poznaje, dakle – Niš, i okolina! Oduvek sam bio verovanja da pisac treba da piše o onome što najbolje poznaje, a Sklizović to i čini – pominjući njemu poznate krajolike i kraft piva, koje autor (provereno) obožava! Voli ih toliko da je ova zbirka (i njena prva promocija) ispraćena pivom Mijazma koje je napravljeno specijalno za ovu priliku. Ne bi to bilo to, da u pitanju nije Imperial IPA sa dvocifrenom jačinom. Pijenje ovog naptika može se porediti samo sa šamarom koji vam lupa Bog lično!
Ako mislite da sam bio škrt po pitanju sadržaja, i želite da saznate nešto više o esenciji knjige, savetujem vam da pročitate tekst Milana Simića na blogu Vault of Chaos, pa ćete – ako u vama ima želje za pravom stravom – zaključiti da li je ova knjiga za vas. Ja znam da za mene jeste, a ako mislite da sa mnom delite čak i najmanji životni standard, dopustite sebi da prokrstarite “Mijazmičnim predelima“. Neki će se vratiti drugačiji.. ja znam da jesam.
No, kako volim da preciziram a suštinu sam već izrekao, želeo bih da izdvojim dve priče, koje su – barem po reakciji dlačurdi na mojim rukama – najbolje! U pitanju su priče Gurmanov greh, i Šta se to krčka (čiji je naziv vrlo neintuitivan i mogao bi čitaoce da usmeri na pogrešno odvajanje). U prvoj, redovna sedeljka u kafani (koja po svakoj prilici zaista postoji) se pretvara u gadost epskih razmera. Nekoliko piva i želja za snošajem čoveka može da odvede daleko – baš daleko! Nije mi bilo svejedno dok sam – potpuno nespreman – bio suočen sa suštinom splačinaste kuge koja izjeda Niš. Na kraju krajeva – jedi i jebi se razlikuju u samo jednom slovu! Druga priča – onog glupavog naziva – ubacuje nas u tesnu kožuru užasavajućeg mamurluka, koji će svaki konzument alkohola (i drugih praškastih supstanci) razumeti. Raskalašna dekadentna elita je gladna droge i prljavog seksa, ali neko uvek stane na put njihovim bjelotvarnim orgijama.. neko ko ima srp, i to veoma oštar. Heh, sad se setih priče, i na licu mi se oteže samozadovoljni smešak. Malo li je? Ovo su samo dve priče, a takvih je još mnogo u ovom mozaiku gnusnog pakla.
Za kraj – veliko hvala Dejanu Sklizoviću što me je pozvao da dam mali doprinos ovome u formi teksta na poleđini knjige, i veliko BRAVO, što je na svojim plećima izneo debitantsku zbirku. I sam znam koliko je teško kada kao pojedinac uplivavaš u vode (samo)izdavaštva, tako da se ovakav uspešan podvig mora iskreno pohvaliti. Sada bih se vratio na prvu rečenicu ovog teksta – ovo je godina horora. Neimenovani autor ove opaske jeste upravo gos’n Sklizović, i sve mi se čini da je bio u pravu! Šta još da vam kažem? Kontaktirajte autora ako želite svoj primerak. Tiraž je ograničen, a sudeći po reakcijama čitalaca horora, ali i ostalog pučanstva, brzo će planuti. Meni možete da verujete.. ja živim taj horor.
,,Dok luta Sklizovićevim Mijazmičnim predelima, čitalac će se susresti sa drugom – svesno skrivenom – stranom rđave medalje postojanja. Ovi predeli izvitoperena su lica prividne normalnosti koja postoji kao kreacija kolektivne svesti, i koja je – koliko god to ne želeli sebi da priznamo – lažno ulepšana, do tačke apsolutne neprepoznatljivosti. Ta izvitoperenost ih prikazuje u istinskom ruhu i ogoljava njihov karakter, prikazujući nam šta se zapravo dešava u zakulisju laži kojom su nam oči odavno zamazane. Mijazmi ovde ne predstavljaju puku slabost krhkog čovečijeg uma i tela, oni su otelotvorena malignost, a istina Dejana Sklizovića je tu da bude ispljunuta u lice onima koji skreću pogled kada na drumu nehotice naiđu na saobraćajnu nesreću. Bez obzira što drhtavom rukom prekrivamo oči, užas je stvaran; ujeda.” – Milan Kovačević
Leave a Reply