Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

DBUKS

Osećam se kao IdiJot! (osvrt na knjigu “Život sa Idi(j)otima”)

Bez ikakve potrebe za hvalospevima, probaću da napišem par reči o novoj knjizi Nenada Marjanovića, u narodu poznatijem pod nadimkom Dr. Fric. Reći ću samo da njegova poslednja knjiga „ Život sa Idi(J)otima “ može da se svrsta među one kojima ću se bez sumnje vraćati iznova i iznova i čitati je tamo gde je otvorim u tom momentu. Za mene, posle dva čitanja, ona od sada zauzima posebno mesto.

Život sa Idi(J)otima „ – je jedna vrsta retrospektive pravog pankera koji kroz lični objektiv pokušava što objektivnije da ispriča priču o najznačajnijem punk sastavu sa prostora bivše SFRJ. Za one mlađe čitaoce – to vam je, deco, jedna zemlja koja je nekada postojala i nema je više, kraj. Kao što rekoh „najznačajniji“ punk sastav je moje lično mišljenje i pokušaću da ga obrazložim iz više uglova. Naravno svako ima pravo na svoje tako da ko se sa mnom ne slaže neka se nosi…  

Tih „par uglova“ ću ukrasiti stihovima jednog drugog benda i pesnika, Zorana Kostića – Caneta. KUD IdiJoti, koje većina nas prepoznaje kao jedini i originalni sastav, iako nije tako, kao da je živela po Canetovim – „ Biti isti –  biti poseban – biti slobodan – biti samo svoj!“ ; s’tim da su Idijoti ipak prešišali ovaj zadnji stih i mislim da ih mnogi i dan danas doživljavaju kao deo sebe i svog života. Bar je u mom slučaju tako.

Retrospektiva sa kojom knjigu počinje Dr.Fric kreće od njegovih prvih dana i dodira sa muzikom i završava se sa pomalo ostavljenim pitanjem – „ zašto“ se ipak sve na kraju završilo kako jeste. Sumnjam da će se naći kritičar koji će moći da pljune na stil i način pisanja jer se već u uvodu oseti zrelost i nadasve iskreno iznošenje mnogo toga što možda nekima neće odgovarati. Naravno da Dr.Fric daje svoje odgovore na neka – njemu verovatno X puta postavljena pitanja, ali ipak ostajem pri utisku da je ostavio malo „odškrinuta vrata“ prostorije u kojoj se kriju tajne i razlozi za razlaz jedne od ikonskih postava nekoga benda koji je postao više nego li je i hteo – Bend? Ne. Brend! I to kakav…

Za svakoga ko je ikada slušao Kud Idijote ovo je prava poslastica. Na momente setna i tužna, a opet u nekim drugim trenutcima ispunjena mirisima, osećajima i događajima za koje smo se mi mlađi iz Srbije uvek pitali „kako“ ili „zašto“ su se dogodili ili nastali. Prepuna sitnih detalja koje nismo imali gde čuti niti pročitati, anegdota i priča o tome kako je nastao i rastao sastav: VIS KUD Idijoti. Tu je i razbijanje iluzija u kojima smo živeli. Na svu sreću, niko nije povređen! Bar ne ja. Naravno,tu je hrpa podataka kojima sam se kao fan iskreno smejao dok sam iščitavao kako se šta kad događalo ili nastajalo. Uh, koliko sam se često nešto pitao, raspravljao sa ortacima, pa bismo nagađali, tumačili ili žučno raspravljali ko je u pravu, a sad, eto odgovora. Uz sve to sama knjiga ima savršen soundtrack – što je retkost za knjige, jel? Ali kad god bi pomenuo neku pesmu, album, ili stih, svako ko je živeo sa Idijotima će u glavi pustiti tu numeru, album ili početi da peva ostatak stihova dok ne izvrti sve kojih se seti do pominjanja sledeće a da ga pri tom ni najmanje neće omesti u čitanju nečega što je pisano dovoljno iskusno da svaka rečenica drži pažnju i mami čitaoca da nastavi dalje.

Besmisleno bi bilo prepričavati ili pokušati opisati radnju ove knjige iz jednog prostog razloga. Svako ko je zaista živeo i dalje živi sa pesmama koje su odsvirali Idijoti shvatiće nakon čitanja knjige zašto sam ovo preskočio i zašto pišem lični doživljaj iste. Za šminkere i one koji se šlepaju uz ono što je trenutno „in“ mogu samo da im poručim da nič neće skapirat’ ali da svakako kupe knjiigu, pa makar im stajala na polici da imaju čime da se pohvale – što će rezultirati time da će je izdavač štampati nanovo, a samim tim će do iste doći i oni o kojima su Idijoti pevali i koji se kroz njihovu muziku poistovećuju sa stihovima i energijom u njima. I cela prašina koja se digla oko izlaska ove knjige samo potvrđuje pravilo da je u Novom Sadu, i dalje bitno biti „in“ – „ upućen“ – ili imati šta da se prokomentariše na konto rada KUD Idijota, a pogotovo o njijhovom značaju i naravno, preranoj smrti Branka Črnca – Tuste. Uvek sam se gadio takvih likova jer ih ima uvek i svuda pa se čak i u samoj knjizi u delu u kome se nalaze razni pisani komentari ili sećanja na neke događaje a koje potpisuju ljudi različitih profesija, iz skoro svih delova bivše SFRJ, nalazi upravo jedan takav lik. Neću ga spominjati ovde jer mislim da je Dr.Fric namerno i sa dobrim razlogom izdvojio par rečenica dotičnog i stavio u knjigu. Kako god, ne mislim da je Dr. Fric mislio o zaradi dok je pisao svaki red, jer da je tako pisano, ovo štivo bi imalo mnogo manji broj ličnosti „nabijenih na kurac“ i bilo bi razvodnjeno i svedeno na događaje, datume i samo ono najlepše. Ali ne, ovde ćete naići na znoj, suze, smeh, gorčinu i osećaj prkosa koji rađa strast pobede „Davida nad Golijatom“. U ovom slučaju pobede IdiJota nad Idiotima kojih ima neuporedivo više od Pule do Novog Sada.

I tako bih mogao balaviti do sutra… A šta i da očekujete od lika koji je zajedno sa još četrdesetak istomišljenika i nekoliko prijatelja samog benda krenuo put Sarajeva tog 5. marta 1999. u ranim jutarnjim časovima i to skoro svi odreda pravo iz grada, preciznije ispred raznih dragstora i “Bistroa” , tada jedine prave kafane u ulici Modene gde smo se „ spremali“ za put. I dalje se ne sećam ko je organizovao odlazak na tu svirku koja se odigrala u klubu „SLOGA“ kod već legendarnog Čička. Sećam se kako nas je carinik sa naše strane gledao kao tele u šarena vrata dok mu je dotična davala pasoše i valjala žvaku da idemo u Banjaluku na koncert nekog narodnjaka. A bus prepun punkera, skineda, raznih likova koji nisu više nosili „uniforme“ ulice, ali koje smo mi mlađi itekako poštovali znajući o kome se radi i kakav su otisak ostavili za sva vremena u našoj maloj varošici. Pandur nam je poželeo srećan put, zbunjen i činilo se pomalo zabrinut a mi smo skrenuli sa puta i sišli u razvaljeno Sarajevo… 

This slideshow requires JavaScript.

…Tada sam prvi put uživo video svoju omiljenu pank grupu, sedeo sa njima, delio vino koje smo poneli i pokupio autograme kao napaljena srednjoškolka. Naravno mahom smo se svi ponašali isto izuzev par ljudi koji su lično poznavali bend i imali sa njima jedan prisniji odnos. To je bio jedan od onih momenata „ biti ili ne biti“ – i ne, nisam se razočarao u one čiji lik i delo i danas poštujem i volim. To su bili oni, Samo ne na presnimljenoj kaseti ili teško pronađenom vinilu. Na tom koncertu je bilo previše svega da bi stalo u ovaj tekst kao što verujem da je i Dr.Fric u svojoj knjizi morao da „skrati“ mnoge priče kako ne bi pisao nekoliko tomova.

Zašto se osećam kao Idi(j)ot? Pa, dovoljno je izdvojiti jednu anegdotu sa gore pomenutog koncerta kada se Mario Skrn popeo na binu i zagrlio sa Tustom govoreći mu nešto u sred pesme, kada su dvojica rmpalija iskočila sa strane i krenuli da ih razdvajaju pokušavajući da odvuku Marija sa bine. Možete zamisliti našu reakciju sa partera. Ali Tusta je rekao ključne reči redarima i razdvajajući ih od Marija pankera koji se strmoglavio međ nas. – „ Alo, ljudi! Rat je gotov!“. Ovo je bilo upućeno naravno redarima koji su bili itekako zbunjeni jer su čuli da je stigao i bus pun Novosađana. Za nas taj rat se završio čim je i počeo. Mi smo imali svoje male „ ratove“ sa onima koji su vodili „taj rat“. I kao što bi i bio red završiću ovo pisanije stihovima iz najbolje antiratne pesme koja zasenjuje i „Give peace a chance“ – „Jebem ti rat , ti jebem! (Da ti jebem ti rat!)“…

P.S.  Ovo nije obavezna lektira za svakoga ko sluša muziku ili preferira punk stil. Ovo je knjiga za one koji se osećaju kao Idi(j)oti, da dok je čitaju, još jednom mogu da odu na neki od svojih omiljenih koncerata i sete se svakog detalja sa istog. „ Ja sjećam se…“.

 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: