MARIO VARGAS LJOSA
“ GRAD I PSI ”
Mario Vargas Ljosa je peruanski autor tridesetak knjiga, jedan od pisaca koji su svetu otkrili hispanoameričku književnost, novinar, političar, kontroverza i Nobelovac. Nobelova nagrada za književnost mu je dodeljena 2010. godine „ Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca“. Svoju popularnost je stekao posle romana „Grad i psi“, a tokom svoje posete Novom Sadu je rekao: „Negujte kritički um i gradite bolju budućnost, a sve to možete pomoću književnosti, jer dobra knjiga može da ukaže na to šta ne valja u našem društvu i da ga učini boljim. Zato čitaoci moraju da zauzmu kritički stav. Književnost nije samo izvor zadovoljstva, već i podloga modernog, slobodnog i demokratskog društva, zato ne dozvolite da vama manipulišu i da vas tuđa moć usmerava.“
U prvom izdanju romana „Grad i psi“ bilo je cenzurisano nekoliko stranica zbog Frankovog režima, ali već u drugom su bile vraćene. Roman je izazvao neverovatan skandal zbog spaljenih na hiljadu primeraka u vojnoj akademiji u Peruu.
Radnja romana se odvija u vojnoj gimnaziji „Leonsio Prado“ sa internatom u Peruu, gde mladi ljudi iz jednog režima, civilnog života prelaze u vrlo strogu sredinu, sredinu gde se moraju poštovati pravila koja nekad i nisu. Gde je bitno ko šta i koliko zna, ko ume da se prilagodi sredini i ko je kakva osoba. Sve je uređeno i tačno se zna ko šta,gde i kako radi… Da li je baš tako ili ponekad vlada i zakon jačeg?
„…Onda su ga izveli iz spavaonice i odveli na stadion i nije mogao da se seti, da li je još dan ili je pala noć. Tamo su ga skinuli i glas mu je naredio da pliva na leđima, na atletskoj stazi, oko fudbalskog terena. Posle su ga opet odveli u jednu spavaonicu četvrte godine i namestio je bezbroj kreveta, pevao i igrao na garderobnom ormanu, imitirao filmske glumce, očistio nekoliko pari cokula, jezikom olizao podnu pločicu, imao snošaj sa jastukom, pio mokraću, ali sve je to bilo nekakvo grozničavo magnovenje, i odjednom se stvorio u svom vodu, ležao u svom krevetu, i mislio: Pobeći ću odavde…kunem se…još koliko sutra…“
Vojna gimnazija od mladih dečaka treba da napravi odrasle muškarce, da ih nauči da se vojnički duh sastoji od 3 glavna elementa: poslušnosti, rada i hrabrosti, koje prati odgovornost, samostalnost i savesnost…A da li je baš uvek tako? Da li se uvek mladi dečak vrati kao odrastao muškarac? Da li se uopšte vrati?
„…Mislim da sam bolestan, poručniče. Hoću reći mentalno, ne fizički. Svake noći imam košmare. Grozote, poručniče. Ponekad sanjam da ubijam, da me progone zveri sa ljudskim likom. Budim se sav znojav i tresem se. Grozno nešto, poručniče, kunem vam se….Oficir pažljivo zagleda pitomčevo lice. Alberto zapaža da su se oči ispunile životom; nepoverljivost i iznenađenje se pomaljaju u njihovim zenicama nalik na dve zvezde što će da zgasnu za tren…Mogao bih da se smejem, mogao bih da plačem, vičem, mogao bih da trčim…Poručnik je završio sa ispitivanjem njegovog lica. Najednom napravi korak unatrag i uzviknu:- Nisam, vam ja pop, dovraga! Moralne savete tražite od oca i majke…“
I pored toga što se zna cela hijerarhija i precizno je određeno šta ko u tom sistemu radi i kakvi su odnosi, svi oni bi u suštini trebali da budu drugari. Život ih je spojio, da provedu četiri – pet godina zajedno, gde bi trebali da nauče, da veruju jedan drugome, da se poštuju, vole i da čuvaju jedan drugog…što nažalost, ponekad baš i nije tako.Neki kažu da je ovo „ Ljosin najžešći roman“, ja kažem da je jedan od najboljih, gde se susrećemo sa sukobom misli pojedinca, besom, gnevom i zaslepljenošću, gde je muškost na izopačen način prikazana, kao i samo vojničko obrazovanje.
„…Polovinu roditelji šalju ovamo da ne postanu kriminalci, a druga polovina da ne budu pederi. Mislite da je škola kazneno – popravna ustanova? U Peruu se sve radi polovično i zato sve propada. Vojnici koji dolaze u kasarnu prljavi su, vašljivi, kradu. Ali batine ih uljude. Godinu dana u kasarni i od Indijanaca ostane samo jaka kosa. Ali ovde je suprotno, što su stariji, to su lošiji. Peta godina je gora od kerova…“
Aleks Sanders
Leave a Reply