Plavi pesak…

Žan – Mari Gistav le Klezio

” PUSTINJA “

Žan – Mari Gistav le Klezio ( 1940 ) je francuski prozni pisac, rođen u familiji britanskog porekla, koja se u 18. veku preselila na ostrvo Mauricijus, nekadašnju francusku koloniju u Africi, koja je u to doba bila pod britanskom kontrolom. Le Klezio je autor avanturističkih romana, eseja i dela dečje književnosti, prevedenih na mnoge strane jezike, što ujedno i potvrđuje nostalgiju za zaboravljenim svetom. 1994. godine je proglašen najvećim živim piscem u Francuskoj, a 2008. godine je dobio Nobelovu nagradu za književnost u iznosu od 1,4 miliona dolara, sa razlogom da je ” autor novih literarnih pravaca, poetske avanture i senzualnog zanosa, istraživač ljudskog roda izvan i ispod ( granica ) vladajuće civilizacije”.
Napisao je preko 50 književnih dela, pokušavajući da ostane u granicama onoga što zovemo realistična proza. Kao neumorni putnik fasciniran starim civilizacijama, veoma rano je otkrio prirodnu potrebu za pisanjem i veoma jasno objasnio, da ga je pre vodio nekontrolisani impuls nego želja da saopšti neku političku poruku:

“ Ja sam više nego išta drugo onaj koji piše priče. Ne pišem da bih demonstrirao, napao ili branio nešto .”

 Pred nama je pisac koji govori o malim stvarima opisujući one velike.

” Pustinja“ je remek delo svetske literature, napisano 1980. godine, delo koje je uticalo na članove Komiteta za dodelu Nobelove nagrade, ali i delo koje je dobilo nagradu ” Pol Morgan“ Francuske Akademije. Knjiga se deli na dva dela, na dve priče koje se ne prepliću, ali koje su na neki način vezane. Glavni junak je pustinja, veliko prostranstvo sa svojom slobodom, vrućinom, strahom i metaforom koja je podstaknuta na razmišljanje. To je priča o pustinjskim ratnicima, plemenu Tuareg, koji se još zovu ” Plavi ljudi“ zbog ljubavi prema plavoj odeći i koji žive u granicama zapadne i severne Afrike, najvećim delom pustinje Sahare. Po veri su sunitski muslimani i predstavljaju jedan od retkih muslimanskih naroda gde muškarci umesto žena pokrivaju lice. Vreme priče je između 1909. godine i 1912. godine, vreme žestokih sukoba sa francuskim kolonizatorima, vreme emigracije, vreme putovanja karavana zapadne Sahare…vreme malih običnih ljudi.

” … Putovali su gledajući puteve zvezda, bežeći od peščanih vetrova kada nebo postaje crveno i kada dine počinju da se pomeraju. Muškarci i žene su živeli tako, koračajući, ne nalazeći odmora. Umrli bi jednog dana, iznenađeni svetlošću sunca, pogođeni neprijateljskim metkom, ili pak izjedeni groznicom. Žene su donosile decu na svet tako što bi jednostavno čučnule u mraku šatora, dok bi ih pridržavale druge dve, stomaka stegnutog velikim pojasom od platna. Od prvog minuta svog života, ljudi su pripadali prostranstvu bez granica, pesku, čkalju, zmijama, pacovima, naročito vetru, jer je to bila njihova prava porodica. Devojčice sa bakarnom kosom rasle su, učile su beskrajne pokrete života. One nisu imale drugog ogledala osim očaravajućeg prostranstva dolina od gipsa, ispod jednobojnog neba. Dečaci su učili da hodaju, da govore, da love i da se bore, samo zato da bi naučili da umru na pesku…“

” Pustinja“ je priča o putovanju glavnih junaka, u prvom delu mladog dečaka Nur koji je rođen u 19. veku, i drugom mlade devojčice Lala u dobu 20- og veka. To je putovanje kroz njihovo odrastanje u potrazi za svojim prvobitnim bićem i duhom, ali i borbom sa svetom koji ih trenutno okružuje, pokušavajući da se na takav način otrgnu otuđenju. Ono što im je zajedničko je njihovo poreklo, kao i glad za nadom, glad za svim onim što nedostaje, glad za onim što nas gura napred… glad za ljubavlju i saosećanjem.
Le Kleziovo pisanje je klasično, jednostavno ali i puno prelepih i finih boja. Ako ste ljubitelji opisa, ovo je idealna knjiga za vas. U njenim delovima zbog svog neobičnog stila pisanja, na momente se knjiga čita polako. Pored toga što upoznajemo neverovatne i predivne opise Sahare, književna sudbina ovog pisca, kao i posebna uloga u njegovom svakodnevnom životu se odnosi na život između pridošlica i starosedeoca Afrike, kulturni jaz, kao i nerazumevanje i odbijanje naroda jedni od drugih. Osetljiv na siromašne i prezrene, pisac nas uvek vraća na kolonizaciju i kolonizatore koji pokušavaju da uguše nomadski duh, berberska plemena, na nasilan i destruktivan način, iako je Afrika pre svega za zapadnu civilizaciju bila zemlja čistilište zapada.

” … Stari šeik je ostao sam, zatočenik svoje tvrđave Smare, ne shvatajući da ga nije pobedilo oružje već novac; novac bankara koji su platili vojnike sultana Mulaja Hafida i njihove lepe uniforme; novac koji su vojnici hrišćana došli da traže u lukama, uzimajući unapred svoj deo na carinska prava, novac otetih zemalja, prisvojenih oblasti zasađenih palmama, šuma datih onima koji su umeli da ih uzmu. Kako bi on to razumeo? Da li je znao šta je to Banka Pariza i Nizozemske, da li je znao da je to zajam za izgradnju železnice, da li je znao šta je to Društvo za iskorišćavanje nitrata Gurara Tauata? Da li je samo znao da su, dok se on molio i davao blagoslov ljudima pustinje, vlade Francuske i Velike Britanije potpisivale sporazum koji je davao jednoj – zemlju zvanu Maroko, drugoj – zemlju zvanu Egipat? Dok je on davao svoju reč i svoj dah poslednjim slobodnim ljudima, Izargenima, Arusinima, Tidrarinima, Valad Bu Sebaima, Taobaltima, Regiba Sahelima, Valad Delimima, ljudima plemena Imragen, dok je on davao svoju moć vlastitom plemenu, Berik Al Lahima, da li je znao da je bankarski konzorcijum, čije je glavni član bila Banka Pariza i Nizozemske, davao kralju Mulaju Hafidu pozajmicu od 62.000.000 zlatnih franaka, čiji je interes od 5 % bio osiguran iznosom svih carinskih prava priobalnih luka, da su strani vojnici ušli u zemlju da nadgledaju da barem 60% dnevnih prihoda carina bude isplaćeno Banci? Da li je znao da je u trenutku Alhesiraškog akta kojim se završavao sveti rat na severu, zaduženje kralja Mulaja Hafida bilo 260.000.000 zlatnih franaka, i da je tada bilo očigledno da on neće nikada moći da vrati dug svojim poveriocima? Ali stari šeik nije to znao, zato što se njegovi ratnici nisu borili za zlato, već samo za blagoslov, i što zemlja koju su branili nije pripadala njima, niti bilo kome, zato što je bila samo slobodan prostor njihovog pogleda, božji dar…“

Aleks Sanders