Reč-dve o zbirci “Sa dna kace”

pripremio : Daniel Tikvicki

Specijalno na DOTKOM-u posredstvom našeg saradnika Daniela u prilici ste da pročitate zanimljiv intervju koji je radio naš prijatelj Vasa Radovanović ( OPREM DOBRO, band GREŠNICI) sa piscem i frontmenom benda RAZOČARENJE iz LEbana, Sašom Miljkovićem, a povodom izlaska njegove zbirke ” Sa dna kace”…

 

Vasa Radovanović v.s. Saša Miljković

 

• Nedavno si se pojavio na domaćoj književnoj sceni sa svojom prvom knjigom ”Sa dna kace”. Hoćeš li nam reći kad si počeo da pišeš i šta te je privuklo književnosti? Da li si negde objavljivao svoje stvaralaštvo?

Saša: Pisanje je, kao i čitanje, ako se njime inficiraš, bez toga ne umeš. Dobar način da se delom oslobodiš gorčine, izneseš sve ono što te pritiska, na jedan, rekao bih suptilniji način. Što se publikacija tiče, nekoliko portala je i pored kontroverzi koje me prate, objavilo neke od mojih priča. Sa pisanjem sam krenuo negde 2009-e godine, startovao sa pričom “Majstorsko pismo”, kasnije su usledile i “Reč dve o geniju”, “Iz prve ruke”, brzo potom i novela “Veteran”… Basna.

• Imaš li neke svoje književne uzore? Koje pisce si najviše čitao?

Saša: Što se uzora tiče, mene nikad nije zadovoljavala puka forma pisanja, kazivanja, uvek su me nekako fascinirali pojedinci koji bi činjenjem, (spremnošću da stanu iza svog stava, plate cenu neophodnu), pružali otpor agendi pokoravanja, a od strane centara moći, krupnog kapitala pokretanu, marginalci, iako je, rekao bih, taj proces danas gotovo priveden kraju. Čitao sam bukvalno svašta, od ruskih glava, preko nemačke književnosti, engleskog stvaralaštva. Svakako bih domaću literaturu stavio kao nekakvu osnovu svojih analiza kroz iščitavanja, zapažanja. Ova podneblja su ostala ista, bez suštinskih pomaka. Naši satiričari su sjajni, kao i pesnici, prozni autori različitih formi. Navešću neke, verovatno ću nesvesno neke od značajnih i zaobići: Crnjanski i Andrić, Jovan Dučić, Domanović i Nušić, Sterija, Kočić, Laza Kostić i Aleksa Šantić, Duško Radović, kao i Dikens, Šekspir, Orvel, Bukovski, Handke, Gogolj, Fjodor Dostojevski, Ivan Turgenjev, veliki Majakovski, Fridrih Niče, Hese, dr. Rajh…

 

• Da li se osim proze baviš i drugim vrstama književnosti? To pitam pošto znam da si imao (ili još uvek imaš) bend ”Razočarenje”, a svirao si i u drugim bendovima. Koliko je muzika uticala na tvoje pisanje, pošto si, uglavnom, u bendu pisao angažovane pesme?

Saša: Pa osim proznog iskaza, koji odskora praktikujem, doživljavajući ga kao izazov, drugačiju formu, za mene je bunt stih uvek bio mom senzibilitetu, afinitetima kada je muzika u pitanju, svojstven. Muzika jeste temelj, ista je igra rečima, a prozno pisanje logičan nastavak onome što se kroz angažovane priče radilo ranije, suština je ista, razlika je samo u formi.

 

• Uočljivo je da si veoma sugestivno, u tvojim pričama iz knjige ”Sa dna kace”, opisao surovu realnost života. Priče obuhvataju jedan od najtežih perioda koji se odigravao na našem prostoru. Pretpostavljam da si, osim književne stvaralačke imaginacije, dosta toga uzimao i iz stvarnog života. Koliko je teško piscu da piše o proživljenom, a da opet ostane književno neutralan jer samo tako može da stvori vredno književno delo koje će da nadživi i njega i vreme u kojem je živeo (a priče iz tvoje knjige to svakako jesu)?

Saša: Hvala na podršci, rečima hvale, znajući te, znam da je iskreno… Svakako se ne opterećujem, niti znam da li ono što radim ima nekakvu vrednost. Pišem prečesto po osećaju, talog gorčine ima logičnu potrebu da poput vulkana napusti utrobu, kao kada čir puca… Trudim se da otvorim mnoga pitanja, esejistički pristup, nudim moguća rešenja, prečesto iznosim i svoj pogled, verovatno drugačiji… Provociram, iznuđujem reakcije. Kažu da je moje pisanje `surovi realizam`, tople priče, snažnom emocijom po šavovima utegnute. Svaka je utemeljena u onome što se istinski desilo, mada, neke su novije stvar  fikcije, a opet, na činjenicama iz ne tako davnih dešavanja sklapane. Trudim se da što vernije prenesem emociju, podatak, čini mi se, ta vrsta oblikovanja kroz sitnice neophodne i daje punoću priči koju bih da ispričam. Tako da, nije komplikovano pisati u okviru realnog, ako kao temelj imamo činjenice, istinu, držeći se etičkih principa. Ožiljci svakako ostaju.

 

• Mnogo toga što se dešavalo u vremenu koje se opisuje u tvojoj knjizi ponovo nam se dešava ovih dana. Od političara ratnih huškača (koji su se lično skrivali od ratnih dešavanja, rešavali svoja egzistencionalna i druga pitanja, a tuđu decu slali u rat), a koji se opet vraćaju u naše živote, do ratnih i mirnodopskih profitera koji uništavaju i ovo malo vrednog što je ostalo od zemlje. To je za pisca uvek inspirativno, ali koliko je teško za pisca kao čoveka koji to zajedno sa svojim čitaocima proživljava? Kako ti, kao pisac, vidiš budućnost koja nas čeka?

Saša: Pa ništa se novo kroz vekove ne dešava, bogati malograđani i dalje igraju opasne igre. Kolaboracionizam je i sada prisutan, samo se o tome ne govori. Setimo se samo Dikensa i njegovog odrastanja u svetu civilizovanih izrabljivača, sada su samo privid i želja da se laž prihvati u ime istine neophodne, pedantno uklonjene, postojaniji. Ako se setimo Orvela, setićemo se valjda i njegovog angažmana u španskom građanskom… Igrači su, manje-više, isti. Region se drži u stanju pripravnosti, alarmi i ratne trube odvlače pažnju od alarma koji trube u prazim želucima. Korporacije čvrsto drže konce pod svojim šapama, lutke postaju vidno uznemirene. Dirigovano i reakcija na isto. Kao autor, jednako bolno preživljavam sve, deleći sudbinu istu, put malog pojedinca kroz okvire `tranziceje`, borbu koja tinja, pravo na život po meri čoveka. Od svog rada živim, nisam prikačen na infuziju kroz ponude znane, ne parazitiram na kapilarima društvenog krvotoka.

 

• Znam da je veoma teško objaviti knjigu za nekog ozbiljnog izdavača, a posebno prvu (osim ako neko nije pun para da sve to isfinansira). Izdavaštvo je veoma bolna tačka naše književne scene. Uglavnom se sve gleda kroz novac i ukoliko već nije poznato književno ime, rijaliti ili tabloidna zvezda, tv voditeljka ili neko sa estrade, neko ko već u startu garantuje medijsku promociju, izdavači se teško odlučuju da isprate nekog novog pisca, ma koliko to što je napisao bilo vredno. Opiši nam put svoje knjige i zašto si je, na kraju, objavio u sopstvenom izdanju.

Saša: Nije bilo puta, više bespuća i zamke zelenaške… Složio bih se, bez preporuke, teško to ide. Ubediti ozbiljniju firmu da pristupi samom čitanju rukopisa, nekoga poput mene… samo nadobudni egocentrici bi pokrenuli takav jedan kamen uzbrdo. Nekoliko ponuda od strane izdavača koji bi samo zarobili priču, bez mogućnosti da je ozbiljnije katapultiraju i, odluka da SDK ide kao autorsko izdanje.

 

• Domaća književna scena je posebna priča. Vladavina klanova, dodela književnih nagrada kojih ima, ubeđen sam, najviše na svetu (poput vašara ima ih svako malo veće mesto i to po nekoliko), manja zastupljenost domaće književnosti u medijima i slično. Kako se ti snalaziš u svemu tome? Kako uspevaš da ispromovišeš svoju knjigu?

Saša: Klanovi su posledica erozije… dekadencija, na različitim nivoima beda, društvo u fazi raspada, puno toga nepodnošljivo zaudara. Tako je i u rok muzici, puno sitnih interesa istih takvih pojedinaca i utapanja u saftu sopstvene hipokrizije. Ljudi su spremni na različita poniženja, zarad nekakvog, od društva prihvatljivog uspeha. Mali izdavači se jako dobro snalaze, praveći taj mlaz propagandom ojačan, bujicu, fekalijama različitim oplemenjenu, ka svojim vodenicama usmeren… na autorima je samo da zaplivaju. `O posledicama i neželjenim reakcijama na lek, posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom…`Ako je već medijska slika takva, onda treba tipovati na kvalitet, zadovoljenje ličnih normi. Ne upinjem se previše, čak verujem da valja više pisati, manje energije sagorevati na eksponiranju. Važno je da do šačice drugačijih pojedinaca dospe, taj nekakav, nazovi ga rad. Ako to valja, pre ili kasnije, uz otpore, prepreke, uz istrajnost neophodnu, dospeće na mesto zasluženo.

 

• Kakve su reakcije čitalaca na knjigu? Da li si zadovoljan? Da li su te mediji ispratili? Ko ti je najviše pomogao?

Saša: Reakcije su, moram priznati, bile jače od očekivanih. Uglavnom burne, u dobrom smislu. Podrška je najpre stigla od muzičara, pojedinih pisaca, slikara (karikaturista, portretista, strip autora), knjiških grupa, podrška mislećih pojedinaca, one grupacije koja krvari na svaku laž iznešenu. Pa jedva da sam bio gost u jednoj od leskovackih televizija, što se te vrste medija tiče. Celokupan utisak, zadovoljan u potpunosti.

 

• Planovi za budućnost? Pišeš li nešto novo i kada možemo očekivati novu knjigu?

Saša: Planove ne pravim. Pišem. Radim na rukopisima za dva romana, “Liza, Dženi & Sem – Verbalni delikt”, kao i na pričama za zbirku “Talog”. Bilo bi dobro da ove godine nešto od toga i bude publikovano. Imam više eseja koji jednostavno čekaju svoj trenutak, kao i zbirka bunt poezije, (napisana), Ne bih baš da postanem, kao ovi ljudi oko mene.

=====================================================

I nova normalnost,

i svirepa realnost.

I petlja fali ljudima,

da raduju se čudima…

 

„I magarac stajaše ozbiljno zabrinut pred sudbinom čovekovom, u vremenu velikih, značajnih pomaka.

 

Moglo bi se reći da su najveća, finiširana dostignuća XXI veka:

 

–  Socijalna distanca.

   – Emotivna distanca.

   – Alergije na prirodu.

   – Averzije na ljude.

   – Egzekucija etike.

   – Kolektivni zaborav, demencija društva.

   – Praštanje rana svevremenskim psima, razlog, politička korektnost.

   – Odsustvo duhovnosti.

   – Težnja, želja da se pored sebe ima robot novije generacije.

   Toplina kompresovana u gigabajtima, terabajtima.

Rukopisi: Liza, Dženi & Sem

Minimalne plate,

maksimalna poniženja.

Pogašene vatre,

pogledi…

razočarenja.

~

 

Reč dve o geniju (esej iz novele Veteran)

 

„Ako sam ja, recimo, profesor književnosti u nekoj od srednjih. Režiram pozorišne komade po delima znanog nam književnika. Dobijam nagrade, aplauze, putovanja razna. A ovaj je svet svakako pozornica velika, „farma životinjska“, prodavnica zabave.

Hoću li se u nekom trenutku zapitati, da li je možda nagrada velikom geniju, bila sama spoznaja konstrukcije čovekove, sve njegove mane, okrnjeni komadi jedne nadasve devijantne slike, sa delimično harmoničnom pozadinom, marginama? Spoznaja društva u kojem častan pojedinac krvari? Spoznaja mehanizma, svih njegovih poluga moći, zamki, načina izrabljivanja nejakih?

Da li su puška i rov jedini logičan sled, početak i kraj puta na raskršću punom bespuća?

Pa i sama dela, kao rezultat dubljeg traganja, analize? Ili je i sam genije trebalo da uzme ponuđeni mu novac, zahvalan i zadovoljan, bogu i ljudima na mogućnosti baš njemu ukazanoj?

Da li bi ga tako što činilo srećnim, možda manje nesrećnim?

Hoće li ova deca koja uče preko potrebnu, za život neophodnu glumu, postati marva obična, poput roditelja svojih, ustupiti svoju slobodu za kakvu poziciju, u narodu poznatiju kao „državno jasle?“

Ili će ipak neko sačuvati plamen u srcu, žar u pogledu, ostaviti trag nade u vazduhu? Za neka možda buduća, nova pokolenja?

A i nije tako teško ovladati veštinom glume, ipak je to samo zanat. Među običnim ljudima, toliko je onih sa vrhunskom simulacijom, začudilo bi i najpronicljivije.

Ali niko neće u „Beogradsko dramsko.“ U realnom životu sa ovakvom veštinom, i bilo kojim zvanjem uz nju, dobijaju puno više.

Pa i sama publika, ona koja aplaudira, zar među njima nije najveći broj onih koji ništa ne razumeju, onih čije mane pomenuti um podvlači.

Onih, koji i sami daju doprinos glumom, aktivisti, statisti. Akteri zbivanja u komediji današnjice, bolnoj i tragičnoj. Pasivni u kreativnom, bučni po potrebi. Različiti profili ništavnih, bezličnih, sa ojačanim nagonom za destrukciju, egoizmom, egocentrizmom utemeljeni.

Na kraju svega, što se to mene tiče, mogu se čiste savesti pridružiti gomili onih koji se različitim delima velikana, a koje je uprkos svemu čovečanstvo iznedrilo, dive iz svojih toplih soba.

Za razliku od njih, ja bar razumem dela velikih, svet u kojem gmižem na neki sebi svojstven način. Iz svoje udobne fotelje posmatram, despotski, sve te marljive, podređene, unapred otpisane, za egzekuciju novu spremne. I sad ću da viknem pred svima:

„I šta me se tiče, da li je privid ispred ili iza zavese, ko su glumci a ko statisti, ako je istina iza zida. A glavom o zid ne mogu. A i što bih?!“

Ili ću ipak probati da razumem, ne osuđujući unapred. Saosećajući sa teretom koji nosi svak pojedinačno, trpeći pritom poniženja razna, u ovom konfuznom, evolutivnom društvu.

Možda me ipak okolnosti oblikuju za neki novi, građanski, klasni front.

Možda baš tebe probudi jutro nadolazećih godina, dodeli ti teret, ulogu koja obavezuje, podrazumeva život po meri čoveka.