MIHAIL JURJEVIČ LJERMONTOV
“ JUNAK NAŠEG DOBA”
Mihail Jurjevič Ljermontov ( 1814 – 1841 ) je bio ruski romanopisac, pesnik, pripovedač, dramatičar, najveći liričar, oficir i jedan od najbitnijih ruskih pisaca ruskog psihološkog romana. Kao buntovnik i usamljenik piše o slobodi i o snažnim ali i tragičnim ličnostima koje su sukobljene sa društvom. Slavu je stekao pesmom ” Pesnikova smrt“ koju je napisao povodom Puškinove pogibije i kroz nju je zahtevao osvetu nad ubicom, pesmu koja je osudila Rusku visoku klasu. Tadašnji imperator Nikolaj Pavlovič ju je shvatio kao poziv na revoluciju i povodom toga ga je bio prvi put prognao na Kavkaz. Ljermontov je ubijen u dvoboju jednim hicem u svojoj 26-oj godini, što je petrogradsko društvo sa zadovoljstvom primilo. Iza sebe je ostavio oko 400 pesama, 26 poema i pesničkih pripovesti, 5 drama, 2 nedovršena romana i svoje najbolje delo roman ” Junak našeg doba “.
Roman ” Junak našeg doba “, Ljermontov je pisao četiri godine i to je jedini piščev završen roman, kao i prvi psihološki roman u ruskoj književnosti sa jednim novim tipom ličnosti ” suvišnog čoveka “. Roman sadrži pet pripovedaka koje čine jedno delo, jedan roman, koje su povezane i koja nam svaka na svoj način otkriva neobjašnjivi karakter glavnog junaka. Kroz svaku priču se postepeno upoznaje glavni lik na različite načine, lik od prvih podvojenih likova u evropskoj književnosti, najuspešniji lik u nizu ” suvišnih ljudi ” lik koji zbog svoje egocentričnosti i straha od gubitka slobode postaje veliki protivnik braka. On sebe smatra ” suvišnim čovekom “, misli da sreća za njega ne postoji, da ne može da voli, i dok je u potrazi za uzbuđenjem i novim izazovima, shvata da je prezasićen svime. Pretvara se u jednog cinika, melanholika, ogorčenog individualistu.
” … Da takva je bila moja sudbina još od detinjstva. Svi su na mome licu videli znakove ružnih osobina, koje u stvari nisam imao; ali su pretpostavljali da one postoje – i one su se stvorile u meni. Bio sam skroman – optužili su me da sam lukav: postao sam povučen. Duboko sam osećao i dobro i zlo; niko me nije mazio, svi su me vređali: postao sam zlopamtilo; bio sam sumoran – druga deca su bila vesela i brbljiva; osećao sam da sam nešto više od njih – ostavljali su me niže od njih. Postao sam zavidljiv. Bio sam spreman da volim ceo svet – niko me nije razumeo: i ja sam naučio da mrzim. Moja jednolika mladost prošla je u borbi sa samim sobom i sa svetom; plašeći se podsmeha, sakrivao sam u dnu srca svoja najbolja osećanja i ona su tako umrla. Govorio sam istinu – nisu mi verovali: počeo sam da varam; kada sam dobro upoznao svet i društvo, postao sam majstor u veštini življenja i video sam kako su drugi srećni i bez veštine i kako se badava koriste onim vrednostima koje sam ja tako neumorno pokušavao da steknem. Onda se u mojim grudima pojavilo očajanje, ali ne ono očajanje koje se leči pištoljem, već hladno, nemoćno očajanje, prikriveno ljubaznošću i dobroćudnim osmehom. Postao sam moralni invalid: jedna polovina moje duše nije postojala, ona se sasušila, isparila, umrla – ja sam je odsekao i odbacio – a druga polovina je još bila živa i spremna da svakoga usluži, ali to niko nije opazio zato što niko nije znao da je postojala ona druga polovina koja je umrla, a sad ste vi probudili u meni sećanje na nju i ja sam vam pročitao njen nadgrobni natpis … “
Roman, kao i sam junak ima deo nas koji mi ponekad želimo da sakrijemo. Pun je surove iskrenosti, istinske neprolaznosti koji je naslikan jednom tragičnom ljudskom sudbinom, jednim nesporazumom individue i društva. Glavni junak beži od svega, čak i od samoga sebe, u potrazi je za novim uzbuđenjima i izazovima koja su ponekad propraćena poigravanjem tuđim osećanjima, manipulacijom tuđim životom, izdajom prijatelja. Nije slučajno da je razočaran tamo gde i sam pisac, u ljubavi i u prijateljstvu, na polju društvenih odnosa u širem smislu te reči.
” … Da već sam prošao kroz ovaj period duševnog života kad se traži samo sreća, kad srce oseća potrebu da nekoga voli snažno i strasno: sad hoću samo da budem voljen i samo od strane njih nekoliko; čini mi se da bi čak i jedna stalna ljubav bila dovoljna; žalosna je navika srca! Jedna stvar me je uvek čudila: nikad nisam bio rob ljubljene žene. Naprotiv, uvek sam sticao vlast nad njenom voljom i srcem, ni malo se za to ne brinući. Zašto to? Da li zato što me nikad ni do čega nije osobito stalo, a one su se svakog trenutka bojale da me ne izgube? Ili je to magnetski uticaj snažnog karaktera? Ili nikako nisam uspeo da naiđem na ženu s upornim karakterom? … “
Ceo roman predstavlja jedan portret našeg društva koji oblikuje sve moguće poroke u punoj meri. Roman je izrazito lak za čitanje koji prikazuje jedan nesvakidašnji, ali i jedan vrlo opasan život. Samo svoje lično nezadovoljstvo ga je nateralo da napiše ovaj roman, gde je prikazao sve svoje strasti kao i svoj život u osobi drugog lika. Iako je glavni junak veoma inteligentan i čovek koji ništa ne radi nesvesno, on kroz ceo roman sebe samokritički predstavlja da bi postigao svoj cilj i sebe uzdigao u tuđim očima. Zahvaljujući tome, vremenom postaje jedan patetik koji traži nove izazove da bi potisnuo i ugasio sopstvenu tugu.
Pitanja koja glavni junak postavlja jesu pitanja postojanja, sudbine i slobode. On sebe posmatra kao i formiranu ličnost koja je sve iskusila i proživela u životu, ličnost koja se ne boji smrti i ravnodušno gleda na nju. Smatra da njegova smrt ne bi donela velik gubitak po svet, gde nakon tog saznanja i njemu samome postaje prilično dosadno. Možda je ovo roman gde je pisac sam predvideo svoj dvoboj u kojem je izgubio život dve godine kasnije.
” … Sećam se čitave svoje prošlosti i pitam se nehotično: zašto sam živeo? S kakvim ciljem sam se rodio? A sigurno je taj cilj postojao i sigurno su mi bile određene uzvišene dužnosti jer u duši osećam neizmernu snagu, ali nisam odgonetnuo tu dužnost, zavele su me prazne i nezahvalne strasti; iz njihova ognja izašao sam čvrst i hladan kao gvožđe. Ali sam zauvek izgubio elan plemenitih težnji, najbolji cvet života. I otada koliko sam već puta igrao ulogu sekire u rukama sudbine! Kao oruđe kažnjavanja padao sam na glavu osuđenih žrtava, često bez mržnje, uvek bez sažaljenja… Moja ljubav nikome nije donela sreće jer ništa nisam hteo da žrtvujem za one koje sam voleo; voleo sam radi sebe, radi svog vlastitog zadovoljstva; zadovoljavao sam samo neobičnu potrebu svoga srca gutajući pohlepno njihova osećanja, njihovu nežnost, njihove radosti – i nikad se nisam mogao zasititi. Tako mučen glađu, iznemogao, zaspi čovek i vidi pred sobom divna jela i penušava vina, on guta sa odušavljenjem vazdušaste poklone mašte i njemu se čini da se oseća lakše… ali čim se probudi, fantazija se gubi… i ostaju samo dvostruki glad i očaj! Sve je to smešno i jadno … “
Aleks Sanders
Leave a Reply