SALMAN RUŽDI
“ SATANSKI STIHOVI “
Salman Ruždi ( 1947 ) je jedan od najznačajnih pisaca 20. veka, indijskog – britanskog porekla rođen u muslimanskoj porodici, romanopisac, esejista, kontroverza, sekularista, kritičar islamskog fundamentalizma i simbol odbrane slobode govora i izražavanja. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, trostruki dobitnik Bukerove nagrade, a kraljica Elizabeta II ga je 2007. godine odlikovala titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu i inspirisana su indijskom kulturom, mitologijom i tradicijom. 1994. godine je imenovan za prvog predsednika međunarodnog parlamenta pisaca.
Roman ” Satanski stihovi“ je Ruždijev četvrti roman objavljen 1988. godine nagrađen Wheatbread nagradom, roman koji je izazvao mnogobrojne demonstracije i nerede u muslimanskom svetu, roman koji je i piscu doneo fatvu ( smrtnu presudu ) od iranskog ajatolaha Ruholaha Homeinina 1989. godine koji je i između ostalog obećao nagradu od 4 miliona dolara za njegove ubice. Zbog svoje fatve, Salman Ruždi se skrivao gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije. 1998. godine tadašnji iranski predsednik povlači fatvu, ali već 2007. godine bivši predsednik Mahmud Ahmadinedžad je svojom izjavom vraća. Knjiga je zabranjena u nekoliko država među kojima su Indija, Bangladeš, Južnoafrička Republika, Iran zbog uvredljivih opisa Proroka Muhameda i izrugivanja islama koja je ujedno i zbog toga donela oko 50 žrtava. Prevodilac ” Satanskih stihova ” na japanski je ubijen, italijanski je teže ranjen, na norveškog izdavača je pucano, a turski prevodilac je bio meta napada 1993. godine koji se pretvorio u masakr u kome je život izgubilo 37 ljudi. Francuski prevodilac nije smeo da upotrebi svoje puno ime.
Roman sadrži glavnu priču koja ima deo magične transformacije i kontroverzne epizode koje su protumačene kao bogohuljenje u muslimanskom svetu. Glavnu priču čine dva indijska emigranta u Engleskoj, koji pokušavaju da srede svoje živote. Jedan je holivudska zvezda, dok drugi samo pozajmljuje svoj glas animiranim likovima. Zbog pada aviona u kojem su se nalazili, doživljavaju magičnu transformaciju. Jedan od njih dvojice prima obličje arhangela Gavrila ( Džibrila ), dok drugi đavola, u jednom paralelnom i jedinstvenom svetu pune magije, u svetu gde se mešaju realnost i fantazija, tragedija i komedija.
” … Dah jednog čoveka bio je osvežen, dok je dah onog drugog, nekom podjednakom ali suprotnom misterijom, bio pokvaren. A šta su oni i očekivali. Pasti onako s neba i zamišljati da će sve proći bez ikakvih posledica, bez nekih uzgrednih pojava? Više Sile su tu bile umešale svoje prste – to je obojici trebalo da bude jasno – a takve sile imaju zao, gotovo obestan stav prema preturenim, teturavim muvama. I još jedna stvar, budimo jasni: veliki padovi menjaju ljude. Vi mislite da su oni pali sa velike visine? U tim stvarima padanja i preturanja, ja ne dajem uzvišeno mesto nijednoj ličnosti, pa bila ona smrtna ili besmrtna. Iz oblaka u pepeo, propadanje kroz odžak, tako reći; iz nebeske svetlosti u oganj pakla… pod stresom dugog ronjenja kroz vazduh, rekao sam, mogu se očekivati neke mutacije, mada ne sve, onako, nasumice. Neprirodna selekcija. Nije to velika cena za preživljenje, za novo rođenje, za postati nov, i to u njihovim godinama. Šta kažete? Treba da nabrojim te promene? Svež dah – pokvaren dah…“
Kontroverzne epizode, koje su po piscu najbolje i najzanimljivije, čine delovi knjige o samom Proroku Muhamedu koji je nazvan „ Mahaund“, fanatičnom religioznom vođi u izgnanstvu nazvanom Imam, hodočasnicima, pa čak i o prostitutkama u bordelu koje imaju imena supruga Proroka Muhameda. Sam naslov ” Satanski stihovi ” kao i sadržina romana aludira na kontroverzne stihove za koje se veruje da su nekada predstavljali deo Kurana, a koji su kasnije izbačeni zbog jeretičke prirode. Sve u svemu, to je trebao da bude jedan savremen roman sa šaljivim tehnikama tadašnjeg vremena, jedna mitologija u metaforama.
” … Ono što je kod našeg Proroka važno, dragi moj Baale, jeste to da on nije voleo da mu žene po godinama odgovaraju: on je tražio i majku i ćerku; pomisli samo na njegovu prvu ženu, a zatim na Ajšu: jedna i suviše matora a druga i suviše mlada za njega, njegove dve ljubavi. On nije voleo da trza na neku žensku njegovih godina. Ali žene u Jatribu su drugačije, ti to ne znaš, jer ovde u Džahiliji, vi ste navikli da svojim ženama naređujete kako da se vladaju, ali one naše neće to da trpe. Kad se tamo čovek oženi, on živi sa roditeljima svoje supruge! Zamisli! Jezivo, zar ne? I tokom celog braka njegova žena drži sopstveni šator. Ako želi da se otarasi svog muža, ona okrene šator u suprotnom pravcu, te kad on dođe kod nje, badža naleti na platneni zid šatora gde je ranije bio otvor, i to ti je ono, on je napolju, razveden, i ništa pod milim bogom ne može da učini. Dakle, naše ženske su, tako, počinjale da se pridržavaju tog stila života, i bog sveti zna kakve su im sve ideje bile u glavama; kad naprasno – tras – i eto ti knjige pravila i propisa, anđeo krene da popuje o tome šta žene ne smeju da rade, i on ti poče da ih tera natrag u poslušnost kakvu je Prorok želeo, u krotkost i materinstvo, i da , kad idu, idu tri koraka iza muža, ili kad sede kod kuće, da sede mudro i udaraju šminku na obraze. O, kako su se samo smejale vernima! – kunem ti se – ali taj čovek je mađioničar, niko nije mogao da se odupre njegovim čarima, da odoli njegovom šarmu; vernice su uradile ono što im je on naredio. Pokrile su se: on im je, uostalom, nudio Raj… “
Kraj romana nas uči na razumevanje i saosećajnost ljudi drugačijim od nas. Da je svet veći i širi iz dana u dan kao što bi i čovek trebao da bude, širokogrud a ne sitničav. Uči nas jednoj velikoj pobedi nad samima sobom, pobedom nad strahovima i okovima koji nas okružuju svaki dan. Uči nas o ideji da živimo u svetu u kojem niko nije povređen je apsurdna, da imamo slobodu izražavanja i govora, i da je ispravno ako postoje ljudi koji nas ne vole i kojima se ne dopada ono što radimo…jer da nema njih, ne bi ni znali za kvalitet… za raznolikost…
” … O te disocijacije za koje je ljudska svest sposobna, divio sa Saladin sumorno. O, te protivurečne ličnosti koje se međusobno guraju i ćuškaju u ovoj našoj vreći od žive kože. Nije nikakvo čudo što smo nesposobni da se dugo usredsređujemo na neku stvar; nije čudo ni to što smo izumeli daljinski upravljač i uređaj za skakanje sa kanala na kanal. Kad bismo te instrumente okrenuli prema sebi, otkrili bismo više kanala nego što bi ijedan kablovski ili satelitski moćnik ikad mogao i da sanja… “
Aleks Sanders
Leave a Reply