SAMO)KRITIKA NA STARINSKIM APARATIMA – Nenad Glišić “Ezopide”

piše : Daniel Tikvicki

Kraće forme su mi omiljene, jer se zapravo retko usuđujem da analiziram i “sudim” romanima. Pričice i pričuljci mi se dopadaju zbog svoje jezgrovitosti, a još kada su ovako maestralno napisane i kafa se sukobljavaju lepo oblikovanim drvljem i kamenjem u dizajniranoj ambalaži sa stvarima koje su naša svakodnevica (politika, društvene prilike itd.), pa i ono što se dešava u glavama pojedinaca, naročito onih sa profesijama vidljivih javnosti, stvar je u isto vreme i jasna i nejasna. To se dešava i razrešava dok ne prevagne kritičko-analitički duh (ako nemaš, nabavi) i biće po hiljaditi put rasvetljeno koliko nam je kolektivno potrebna promena svesti. Podsećam, u nesvesti, i nacionalno i kulturološki, obitavamo u mraku bezmalo 30 godina. Sa veoma “akademskim” naslovom, istaknuti kragujevački književnik Nenad Glišić je uz veoma vrcavi, ali u isto vreme opori humor i eliptičnost kao bonus u vidu literarnog “bossa” iz video-igrica, izneo svoje mišljenje, koje se, verujem, neće mnogima svideti. Birajući mudro arhaični (hm) oblik basne, kao kratke poučne priče koja ima “glavu” i “rep”, a on često ostane čitaocu u rukama kao od kakvog guštera,  Glišić je zapravo rekao mnogo toga na najekonomičniji način.

Reči, za nekog melemne, za nekog pogrdne, rečenice koje se nižu i čitaju vrlo brzo, ali ostavljaju gorak ukus u ustima, za većinu su one možda jedini istiniti prikaz stvarnosti, a po mom mišljenju bi tako trebalo i biti. Sudeći po dužini autorovih priča, pomalo je neočekivano da razračunavanje sa lirskim subjektima ne ostaje samo na zajedljivim mislima u vidu komentara, već se sve raspakuje kao dvorac na naduvavanje u glavi. Samim tim, prostor za razmišljanje bude veće površine od očekivane, što je istinski pokazatelj autorove umešnosti da nam prikaže krajnje obične stvari u neobičnim okolnostima (i obrnuto) i o kojima je potrebno zapitati se i razmotriti promenu. Makar u svojoj glavi, a to se može postiči jedino čitanjem odabranog štiva.

Ono što me je lično oduševilo kod Ezopida jeste poštovanje prema uzoru i formi koja ima moć da izgradi mišljenje kod čoveka i da time stiče mudrost od najranijeg doba. S druge strane, tu je vrlo oštri kritički stav prema pesnicima, književnicima, u čije redove spada i on sam, za nauk i (nama) ostalima koji se hvatamo u koštac sa rečima i umetnošću uopšte i kolika je to odgovornost. Za ostatak mase koje je potkačio možda još i jače, ne bih dodatno komentarisao. Kultura jeste na aparatima, pomalo zastarelim, ali su nam potrebna ovakva književna dela koja će da uspostave ravnotežu ili nekog nepodobnog koji se “ukorenio” izbaci iz takta. Iz tog razloga, “Ezopide’ su tu da pruže razonodu, ali i malo prodrmaju “kavez” konformizma i slavne rečenice “ćuti, može i gore”.