„Srce Dinare“ Borisa Mišića kao sudar realnosti i fantastike

Piše : Dejan Sklizović

            Pre nego krenem sa detaljnijom analizom ovog potentnog i originalnog dela, pokušaću da dam najpribližnije žanrovsko određenje. Treća zbirka priča i pripovedaka Borisa Mišića, „Srce Dinare“, kreće se na liniji fantazija, horora i epske fantastike, sa povremenim mešanjem SF-a. Sve su to srodni, ali i umnogome različiti žanrovi, koji imaju svoje standardne trope i tretman. Budući da se radi o svojevrsnom „krosoveru“ žanrova, karakterističnom za postmodernistički pristup, ova mešavina je i više nego ukusno, promišljeno i tehnički dobro izvedena.

            Da bi uspeo u svojoj nameri da izvesnu temu obradi manje ili više žanrovski, autor mora znati kako tačno želi da njegovo delo zvuči, odnosno koji mu je osnovni ton. Kod Mišića imamo upravo naglašen momenat poznavanja priče i karaktera, pa tako bilo koji žanr prirodno naleže na autorovu ideju i ne postoji nikakva prepreka u mešanju tonova koji se vešto prepliću, ponekad i više puta u jednoj priči.

            Budući da se radi o fantastici u širokom opsegu, momenat izgradnje sveta je uvek bitan, kako bi se fantastični motivi i momenti uverljivo predstavili. Mišić na ovom mestu kao potku tkanja fantastike uzima realnost, topografiju i geografiju njegovog zavičaja, na potezu od Bosanskog Grahova do Atosa, sa povremenim izmaštanim predelima u nekoj drugoj realnosti. Planine, kao lajt-motiv božanskih sila i njihovih staništa, prave su, postojeće i bile su poprišta nemilih dešavanja poput bratoubilačkih, ali i odbrambenih ratova koje su vodili narodi na tim područjima. Te planine nisu samo velike gromade koje prirodno predstavljaju granice između područja republika i država. One su svojevrsni ekosistemi u kojima koegzistiraju paralelni svetovi realnosti i fantastike, koji se povremeno prepliću, otvarajući se sasvim posebnim pojedincima čiji se put može uporediti sa stazom heroja i tako pronaći analogija sa epskom fantastikom. Pa ipak, Mišićevi heroji nisu snažni i bitni pojedinci koji menjaju svet, autorov tipičan protagonista je čovek slomljen ratnim užasima, pomalo asocijalan i na samoj društvenoj margini, koji je u potrazi, ne za velikim delima, već za izgubljenom ljudskošću, oprostom i iskupljenjem.

            Međutim, autor ne gradi fantastiku samo na osnovu užasnih stvari koje su se dešavale na našim prostorima, koje same po sebi mogu zazvučati fantastično s aspekta ljudskosti jer je ponekad teško za poverovati da su ljudi, ne samo katalizatori već i izvor zla. Tako imamo dve osnovne narativne linije: ratnu, ali i onu koja se može nazvati duhovno-religioznom i kroz koju se promoviše ljudskost u svom, prema autorovom mišljenju,  najuzvišenijem obliku kroz lokalnu mitologiju i hrišćanske motive, zapravo kroz sve ono što se može nazvati slovenskim duhovnim nasleđem.

            Budući da imamo dve narativne linije, priče možemo podeliti na dve osnovne grupe. Prvu čine one ratne, pune reminiscencija na užasna dešavanja kojima su protagonisti bili pogođeni u prošlosti. One su mahom u horor tonu, a radi se o zaista umešnom baratanju atmosferičnim hororom kroz koji se prepliću ljudsko zlo i natprirodne sile prizvane upravo ispoljavanjem najnižih poriva u čoveku. Obično u dve vremenske linije, odlikuje ih protagonista koji je u vreme ratnih dešavanje izgubio deo sebe, ljudskost, sposobnost praštanja, ili sve zajedno, tako da ga sadašnjost pronalazi u potrazi za tim delom koji je ostao na lokaciji sa koje je krenula trauma. Ta potraga ga vodi ka samom centru spirale zla, terajući ga da preokrene destruktivni tok entropije, što se naročito vidi u dve, po meni najuspelije priče, ’Smrt i Staretina’ i ’Srce Dinare’, ali i ’Eshafanski mozaik’. U poslednje dve se umetnost javlja kao nosilac transformacije, u službi pronalaženja bezuslovne ljubavi usred crnila koje okružuje protagonistu. Kad smo već kod horora, tu je i sjajna ’Glad’, nastavak nedovršene priče Edgara Alana Poa, ’Svetionik’. Kratka, ali veoma efektno i znalački izvedena, poovski jeziva i u gotskom tonu, predstavljaće svojevrsno uživanje za ljubitelje žanra. Tu je još i priča Grmečke Kiše, koja snagom vizije i originalnosti lako može da uđe u bilo koju savremenu horor antologiju, ali ipak joj fali za nijansu bolja karakterizacija i dramaturgija, stiče se utisak da nije postigla svoj puni potencijal i da joj vrlo malo treba za tako nešto. Ipak, radi se o veoma originalnoj ideji, sa sjajnim plot tvistom i odličim saspensom.

            U drugu grupu priča spadaju ’Pećka Sokolica’, ’Korita’, ’Pavel’, ’Na Moravi snovi’, ’Staza svetlosti’ i druge. U njima autor preispituje religiozne aspekte potrage protagonista, ali i postavlja razliku između podneblja i naroda kojem pripada, u odnosu na ostale, sa jakim akcentom na protivnike, vekovne krvnike i antagonizme koji se iz toga rađaju. U tim pričama takođe imamo više vremenskih linija, ali, za razliku od onih više hororičnih, koje u prošlosti pronalaze uzroke svojih trenutnih nedaća i užasa, ovde imamo i putovanja u budućnost, kako bi autor bacio pogled na projektovani trijumf ideja poput jedinstva naroda i nacije. Samim tim imamo jasno određen stav protagonista koji su u startu zauzeli stranu, neprijatelji su jasno označeni i to može povremeno predstavljati ideološku smetnju u savladavanju građe jer je patos koji se iz toga stvara ponekad prenaglašen. U izvesnom smislu, to umanjuje pun efekat nekih od priča iz tog bloka jer često dolazi do prenaglašavanja osobina njihovih junaka, što je validan književni postupak i ne predstavlja grešku već pomalo skreće pažnju. Pa ipak, radi se o tehnički jako dobro izvedenim uradcima, tako da je čitateljsko iskustvo sasvim sigurno zagarantovano u smislu kvaliteta, dok se žanrovski pokrivaju uglavnom fantazi i epska fantastika, a čitava ideja značajno vuče korenove iz folklornih predanja pagansko-staroslovensko-hrišćanske provenijencije.

            Planine su, pored lajt-motiva i same po sebi nemi svedoci, premda poseduju i manje uočljivu komponentu ličnosti koja im daje ulogu karaktera u svakoj priči. Naime, one mogu da sanjaju, blagosiljaju, da se svete, poseduju sopstvene životne cikluse koji sežu do mnogo pre korenova civilizacije i nastaviće se dosta nakon prestanka postojanja ljudi na Zemlji. Time nam autor poručuje da su sile prirode jednake božanskim, ili su makar toliko veće od sitnih pojedinaca, njihovih uništavanja i niskosti, da se ta razlika očituje kroz relativnost ljudske predstave o sopstvenoj veličini. Planine su tu da nam pokažu koliko smo mali, ali i da nas daruju duhovnim poklonima, ukoliko se nađemo na putu ljubavi, umesto uništenja. U tom smislu, autorov univerzum funkcioniše po principu nagrade i kazne za svoje protagoniste, a priče su usmerene ka pronalaženju nagrade koja je uvek i samo ljubav, tako da imamo izrazito pozitivistički pogled na svet (pritom ne bez prikaza zala i sličnih stvari), ali i pomalo utopistički i povremeno eskapistički, kako bi se vrhovne vrednosti takvog univerzuma dodatno naglasile kroz onirična i somnabulna iskustva.

            Stilski se radi o „mekano“ pisanoj knjizi, sa pažljivo biranim rečima, tako naglašavajući pacifističku nameru autora koji želi da iskupi svoje karaktere i time na neki način apeluje na svest čitalaca, što predstavlja didaktičku crtu ove zbirke. Naime, mnogo strahote dolaze iz ličnog autorovog iskustva, i predstavljaju alegorije i parabole zasnovane na realnim dešavanjima i karakterima, tako da ova fantastika u sebi nosi i dobru dozu istorijskog dokumentarizma. Svako ko bude dohvatio u ruke Srce Dinare, a ljubitelj je nekog od pomenutih žanrova, moći će da pronađe barem po nekoliko priča koje će mu se svideti, a za „svaštojede“ preporučujem čitanje cele knjige, neće se pokajati, jer ova knjiga zaslužuje mesto u ozbiljnoj biblioteci.