Nepolitikin Zabavnik

DBUKS

„Tajni Svat“ – postnihilistička kosmička strava Marka Piševa (Orfelin izdavaštvo, 2023)

Piše: Dejan Sklizović

 

            Pokušavajući da prodrem u dobro zakrabuljeni svet Marka Piševa, morao sam puno toga da ostavim iza sebe. Pre svega, niti jedan konvencionalni pristup čitanju i tumačenju definitivno neće raditi kao validan prilaz ovom slojevitom i jako zgusnutom delu, koje od čitaoca zahteva nepodeljenu pažnju  i maksimalnu posvećenost. Oni koji su mu tako pristupili i sami znaju koliki je potencijal skriven među višestrukom simbolikom nabijenim redovima, ali i u kojoj meri se sve obećano i prikriveno aktualizuje do samog kraja, vodeći čitaoca pravo u srce crnoverzuma Tajnog Svata.

            Žanrovski posmatrano, definitivno se radi o kosmičkoj stravi, ali to je previše kolokvijalno i izanđalo da se kaže, naročito ako je reč o autoru sa veoma originalnim i kritičkim pristupom. Za razliku od površne kriptičnosti mejnstrim ili palp autora koji eksploatišu ovaj podžanr, Pišev u njega ulaže celog sebe. On ga promišlja, reflektuje, i, ono najbitnije – istražuje. Dakle, nećete pronaći direktne reference na Lavkrafta u duhu previše upeglanog neonoara ili eksploatacijskog pisanja, već isključivo jedan od mogućih rezultata misaonog i snevanjskog eksperimenta koji je autor preduzeo i vratio se da opiše dinamiku i mehaniku okultnog univerzuma u koji ga je njegova šarolika imaginacija bacila. Dakle, ne ortodoksni simboli i utabane staze lavkraftijane na granici sa fanfikcijom, već originalno čitanje i sasvim novi set simbola i tumačenja.

            Pred čitaocem je jedno od najoriginalnijih i najbolje napisanih žanrovskih romana u regionu, a svakako bismo mogli i pred svetom da se pohvalimo da imamo proizvod koji pomera granice žanra i njegove upotrebe, funkcionalnosti, te krajnjeg dometa. Ovo je jedna od onih knjiga koja će više vredeti sutra nego juče i prekjuče, jer imam razloga da verujem da će tek pronaći put do prave fan baze i ustaliti se na nekom od malih pijedestala velikih dela horor literature.

            Stilski gledano, to je skoro pa besprekorno izvedeno. Rečenica se kreće kroz misao i preslikava direktan mentalni tok, ali bez ikakvih dodatih baroknih repova i suvišnosti; pritom nije ni minimalistička, naprotiv, prepuna je idiosinkrazije likova u koje se Pišev projektovao, a izborom prideva i stilskih figura dodatno fiksira čitaoca za univerzum koji otvara još na samom početku.

            U tempu znalački dozirana, rečenica je uglavnom spora, tihogoruća, sa kumulativnim dejstvom koje se pojačava pri samom kraju. Jer, nije lako ući i učitati svest i numinozni prostor kojim se otvara već prvo poglavlje, a koji je tek predvorje daleko većim kosmostravičnim ludilima što paralelno postoje na poznatim fizičkim lokacijama. Naime, spori ritam samog početka i dobrog dela nastavka je nabijen saspensom i mnogim skrivenim i-li direktnim nagoveštajima većeg zla, tako da u sceni izvesnog rituala i jurnjave u lavirintu bašte sanatorijuma dobijaju visok tempo koji, u vrtoglavoj fugi mentalnih sadržaja zauvek osakaćenog uma protagoniste, tera čitaoca na brejnstorming i promenu frekvencije moždanih talasa, kako bi mogao da prati iskliznuće protagoniste iz šina realnosti.

            Ovo poslednje rečeno će, verujem, predstavljati problem lenjim čitaocima, naviknutim na stalno objašnjavanje i podsećanje na neke stvari, ljude, događaje i pravila od strane autora. Zaboravite na to, Pišev niti u jednom momentu ne pokazuje ni najmanju želju da flertuje sa čitaocem, niti da mu olakšava posao i to je jedan od najvećih kvaliteta ove knjige, koji je svrstava u sam vrh žanrovske proze. Zaista smatram da je hororu potrebno više romana sa ozbiljnijim pristupom koji neće biti pisani u maniru palpi kingovštine, te koje će čitaoca tretirati kao ravnog autoru, u najmanju ruku. U tom smislu, za čitanje okultnih kodova Tajnog Svata je potrebno, ili nije potrebno predznanje. Potrebno, da biste imali nekakve poštapalice, ili nije potrebno ukoliko ste, kao recipijent, u stanju da poverujete autoru i sledite ključeve narativa koje će vam sam davati i po potrebi oduzimati.

            Nekrokosmologija i postnihilistička kosmička strava su termini koje rado koristim da opišem Piševljev roman. Ova prva, sa prefiksom „nekro“, je ključna za mehanicističko čitanje paradigme Tajnog Svata. Naime, teza o bogu koji je odavno mrtav i čija senka još jedino pohodi univerzum u samoj srži predstavlja kontrainicijaciju, antiiluminaciju i rad unazad. Evolucija, prosvetljenje, težnja ka bivanju boljim pojedincem, članom zajednice, nekim ko jasnije razumeva kosmologiju i kosmogoniju je od starta ubačena u rikverc. Bog je ireverzibilno mrtav, a sve duhovne pojave imaju svoje potpuno izvrnuto, klifotično i toksično značenje. U tom ključu, svaki pokušaj ulaska u bilo kakvu misteriju postojanja sa sobom nosi i pojačanu silu privlačenja od strane crknutog leša bivšeg božanstva, koji sada svojom truleži kadi sve što živi. Takav svet je onaj koji je lišen bilo kakve iluzije o nekakvom višem poretku, a ono što truli u njegovom srcu je ideja koja ga je izvorno otrovala – ona o uzvišenosti postojanja i „višem“ smislu koji nikada nije postojao. Takvo crnilo, pesimizam i beznađe Piševljevih karaktera su samo posledica razbijanja jedne od najvećih iluzija u koje pojedinac, zajedno sa čitavim društvom, može biti bačen. Ono opisano u mizanscenu su posledice života u iluziji, težak mamurluk i neprijateljstvo koje se doživljava spoznajom da slika sveta i njegovo tumačenje nisu uvijeni u poznate, čitljive, a ponajmanje prijateljske forme što su nam nametane odvajkada.

            Takvo raščišćavanje sa tradicijom je postnihilistička koncepcija u smislu da dolazi nakon nihilističke postavke o propasti svih vrednosti. Naime, nihilizam per se biva rigidnim i previše didaktičkim u odnosu na Piševljevu postavku aktivnog propadanja vrednosti i urušavanja duhovne, mentalne i emocionalne građe mikro i makrokosmosa. Uzevši u obzir poslednje, odnos mikro i makro delova istog univerzuma (ili makar istog čitanja tog univerzuma), centralni okultni ritual, na zapadu poznat kao alhemijsko venčanje, ovde poprima svoju inverznu (ili možda jedinu ispravnu) formu. Istočnjačka neokosmologija, u modernom tumačenju koje povezuje okultni islam sa okultnim hrišćanstvom, jeste osnova celokupnog narativa. Istovremeno, ta neokosmologija je i duhovni mizanscen radnje koja se odvija na suptilnijim planovima. Budući da imamo bar tri narativne linije koje su ponekad i istovremene u dešavanju (uzevši u obzir digresivne postupke vraćanja u prošlost kako bi se otkrilo odavno posejano seme ludila, ali i duhovnog preobražaja), tako imamo i bar tri mizanscena, koji su ponekad odvojeni vremenski (ne nužno i prostorno, jer, dok baulja po bolnici ili ludnici, Robi boravi i u nekom drugom svetu). Prvi je onaj očigledni, materijalni, sumorni i zloguki Beograd usled policijskog časa za vreme pandemije kovida. Da ne bude zabune, ovde je popularni virus upotrebljen kao zamajac za pokretanje radnje sa mrtve tačke života protagoniste kojem je sve stalo, sa tendencijom da ide nizbrdo, ne kao populistički momenat i nekakva površna post festum inspiracija. Zatim, imamo bolnicu u Beogradu i sanatorijum na Avali, koje predstavljaju postupno odvajanje od socijalnog okruženja i svojevrsne nivoe okultnih dešavanja, ali i mentalnog stanja protagoniste. Naposletku, unutar ovih građevina iz kojih nema bekstva u konvencionalnom smislu, nalaze se i svojevrsni procepi u tkanju prostor-vremena, kroz koji se ulazi u numinozne prostore, podzemne hodnike, podrumske prostorije i beskrajne lavirinte noćnih vrtova koji svi do jednog oslikavaju analogiju između misterije mrtvog boga i uma protagoniste.

            Pomenuto alhemijsko venčanje dobija epilog u svojoj najcrnjoj verziji. Zoran, kao neko kome ime oslikava izrazito solarnu simboliku biva prozvan Zogom, rečju koja na arapskom označava mladoženju, ili osobu u braku, na taj način praveći sintezu sa svojom senkom, animom, ili mikro varijantom mrtvog boga i njegove senke koja vlada kadaverom od univerzuma u fazi raspadanja. Kroz odnos sa ženama, ali i muškarcima, otkrivamo genezu Robijevog (nadimak koji dobija po popularnoj rok zvezdi, čije je vreme prošlo, baš kao što se i njegova zvezda gasi u životu koji pohađa proces truljenja) problema i time nam se otkriva još jedan sloj narativa ionako već gusto protkanog raznim simbolizmima. Naime, odnos prema narcisoidnom ocu i majci koja ga je prerano napustila su oblikovali njegov otpor prema muškim autoritetima, kao i odabir toksičnih žena u bliskom okruženju. Pomalo edipalan, Robi je na putu da spozna drugu stranu sebe, svoju senku. Međutim, šta ako to baš i nije najbolja ideja? Koliko god se psihološke, okultne, sociološke i ine teorije oslanjale na jedinstvo svih delova ličnosti, na život u samosvesti i refleksiji, uvek postoji mogućnost da ćemo spoznajom skrivenih delova sebe probuditi monstruma. Jer, šta ako ta senka nije anđeo razumevanja, već demon uništenja? I upravo ovaj motiv provejava kao osnova centralnog iskustva protagoniste Tajnog Svata. On podsvesno zna da je u detinjstvu u potpunosti uništen kao ličnost, te naslućuje da će integracija izgubljenih ili zaboravljenih delova dovesti do najgoreg mogućeg scenarija. U tom smislu, Piševljevo istraživanje zadire u samu srž problematike centralnog mesta Istoka i Zapada, u psihološkom i okultnom smislu. Integracija ličnosti, kao apoteoza duhovne evolucije (između ostaloga, na ovoj ideji dobrano parazitira čitav nju ejdž pokret), nije ništa drugo do još jedan opasan ćorsokak u kojem nas ne čeka nagrada u vidu prosvetljenja, blagostanja ili večnog života; naprotiv, smrt i ludilo su ti koji keze očnjake na tom putu crne gnoze i kontrainicijacije. Tako imamo žanrovski momenat koji se u samom srcu narativa gradi uz pomoć degradacije ideje koja predstavlja najveći lajt motiv modernog čovečanstva. Upravo u tome se nalazi ogroman potencijal ove knjige, Pišev ne piše kosmičku stravu u kojoj čovek biva napadnut od nekog ko je na višem nivou u lancu ishrane; autor nam govori da je žderač svesti i donosilac ludila u nama samima, a da je analogan makrokosmosu oko nas. Ovakvo davanje zamaha žanru je veoma originalna i smela ideje koja je sprovedena u delo na jedini ispravan način – dosledno, beskompromisno, i bez trunke uljuljkavanja u šećerne velove objašnjavanja ili koketiranja sa čitaocem. Autor nam poručuje da, ko razume – shvatiće, bez da nam to eksplicitno izgovori.

            U kojem god da ključu čitate Tajnog Svata, bićete na dobitku ukoliko ste strpljivi i istinski ljubitelj žanra, ali i književnosti koja nije isključivo naslonjena na horor u smislu palp zabave. Radi se o zrelom delu autora u naponu snage, slojevitom i veoma alegoričnom, koje predstavlja paradigmatični primer kako treba pristupiti egzekuciji ideje, koliko god ona bila nezgodna za obradu. Ovo poslednje je i doslovce primenjivo na Tajnog Svata: ideja je takva da je hit or miss u samom začetku i zahteva mnogo promišljanja i istraživanja da bi se valjano izvela na pravi put, što Piševu nedvosmisleno uspeva na svakom planu. Dakle, možete čitati ovaj roman u psihološkom ključu, kao kombinaciju frojdijanske i jungijanske tradicije, te čitavu paradigmu do detalja opisanu uzeti kao analogan umu kojeg proždire ludilo, alkoholizam, čak i delirijum tremens – i dalje će funkcionisati besprekorno. Možete ući u okultni deo narativa i posmatrati čitavu priču kao izvestan sukob istočne i zapadne okultne paradigme koja ishod pronalazi u opasnom postnihilističkom stanju duha. Ili pak možete sve posmatrati kao fikciju bez mnogo znanja o psihologiji i okultizmu, te dozvoliti autoru da vas povede na mračno fantazijsko putovanje. U svakom od pomenutih ključeva roman funkcioniše bez problema, a, ako se uzmu u obzir sva tri, slobodno se može reći da smo dobili pravu žanrovsku poslasticu.

            Neka vas nedostatak humora, comic relief momenata i karaktera ne obeshrabri. Zbog kompleksnog narativa i teškog crnila duha, takvim stvarima jednostavno nije bilo mesta. Knjiga je pisana u ozbiljnom, teškom i kriptičnom tonu, koji će do kraja otvarati nove delove mračnog univerzuma svakome ko dozvoli sebi da prihvati ono što ga između redova zove u avanturu.

            Da li je ovo knjiga koja će zaslužiti svoje najavljeno mesto jedne od najboljih žanrovskih u regionu? Teško je prognozirati bez refleksije šire čitalačke publike. Svakako se radi o delu koje se mora imati u ozbiljnoj žanrovskoj biblioteci, o romanu koji je veoma potentan, a opet nenametljiv, skroman u predstavljanju ideje koja je sve samo ne skromna, i u takvom izvođenju precizan i tehnički doveden do veoma zavidnog nivoa. Nadam se da će svako uživati u čitanju, a ako uživate makar deseti deo mog uživanja, bićete na velikom dobitku.

            Ligotijevski ledeni šarm nebrige za svet, uz lavkraftovsku kosmostravičnu pozadinu, uvode čitaoca u svet slojevitog ludila kojem nema kraja, ili je samo jedan moguć kraj u pitanju? Kompleksno građeni i dubinski istraženi karakteri, te dramaturški zapleti visokog kvaliteta, daju ovoj knjizi punoću sadržaja kakva se retko viđa. Teška, beskompromisna i bez trunke objašnjavanja nepažljivom čitaocu, može da vas potera da se vraćate unazad i po više puta, ali – vredi! Uživanje je bilo čitati ovaj sjajan roman.

(Visited 83 times, 2 visits today)

Leave a Reply