Pre neki dan samo gotovo slučajno nabasao na englesko-nemački film : “The Keeper”, Markusa Rozenmilera, snimljen 2018. godine. Pošto volim filmove o fudbalu, a i biografske fimove, više nego rado sam odlučio da pogledam. I nije me razočarao. Čak mi se toliko dopao da vam ga preporučujem.
Sasvim solidno odrađen, skoro dva sata apsolutno drži pažnju. Tek na kraju filma sam video podatak da je snimljen po stvarnim događajima i da priča o Beru Trautman, nemačkom zarobljeniku u II sv. ratu od strane Engleza koji je kasnije postao jedna od legendi Mančester Sitija nije izmišljena. Pošto mi se priča poprilično dopala, dođoh na ideju da je podelim sa vama i da napišem tekst o Bertu Trautmanu, ali onda naiđoh na ovaj tekst Nemanje Radoje za HOTSPORT .
Predstavljam ga gotovo u celini. Uživajte.
Bert Trautman stao je na gol Sitija 1949 i branio za klub punih petnaest godina. Njegova životna i sportska priča je sve, samo ne obična.
Rođen je 1923. u Bremenu, ali nije napravio transfer iz Verdera u Englesku. U mladosti isticao se u raznim sportovima, atletika, fudbal, Folkerbol (slično rukometu). Nije mu mnogo trebalo da postane član organizacije kojoj je pristupila većina njegovih vršnjaka – Jungfolk, slično mladim izviđačima kod nas, ali i drugim zemljama, uz razliku što se u nacističkoj Nemačkoj između ostalog i odatle vršio odabir za služenje u vojsci.
Po početku Drugog svetskog rata pristupio je Luftvafeu, najpre kao radio operater, a zatim kao padobranac, uskoro je prebačen na Istočni front, gde se istakao zaradivši nekoliko odlikovanja,među kojima i Gvozdeni krst, a napredovao je do zvanja Vodnika. Početkom sloma Nemačke u ratu, bio je stacioniran u Normandiji (1944), priključen jedinicama koje su neuspešno sprečavale iskrcavanje. Posle sloma svoje jedinice i sreće da po ko zna koji put ne pogine u toku rata, odlučio se na povratak kući – u Bremen. Tada se njegova sudbina poigrala, već je tokom rata bio hvatan od strane Rusa i pripadnika francuskog pokreta otpora, oba puta uspevao je da umakne. Ovoga puta bežeći od američkih progonitelja, preskočio je neku ogradu i bukvalno se našao na zemlji pred britanskim vojnikom koji ga je pozdravio rečima koje najbolje odlikuju britanski humor ‘Hello Fritz, fancy a cup of tea?’
Proveo je četiri godine u logoru za ratne zarobljenike u Engleskoj, Budući da je deo zatvoreničkog života bilo i bavljenje sportom, Trautman je provodio vreme igrajući fudbal, ali na gol je stao tek kada se povredio i nije mogao da igra u polju. Od tada, njegovo mesto je uvek bilo između stativa.
Po sticanju slobode (1948), odbio je mogućnost da se vrati u domovinu, ostao je u Engleskoj, radio je na farmi, istovremeno braneći gol nižerazrednog Sent Helen Tauna, sve vreme stičući reputaciju dobrog čuvara mreže.
Na startu sledeće sezone, dobio je poziv Mančester Sitija, tima koji je tada bio isto što i do pre nekoliko godina – uvek na granici između prvog i drugog ranga takmičenja. Prva u nizu teškoća koje je trebalo preskočiti vezana je za njegovu ružnu prošlost, nije lako prihvatiti u timu bivšeg člana zloglasnog Luftvafea, koji je dobro prošarao engleske gradove tokom rata.
Potpisao je za amatere tog kluba, uz veliko negodovanje navijača i stanovnika grada. Gnevna pisma bila su brojna, ređali su se protesti i peticije a neki su čak vratili sezonske ulaznice. Posle mesec dana, dobio je priliku da debituje i za profesionalce. Početak nije bio lak, iako je na debiju dobrim odbranama uspeo da pridobije simpatije navijača Sitija, protivnički simpatizeri ga nisu ostavljali na miru. Pad koncentracije je tako na gostovanju Derbi Kauntiju rezultirao sa sedam primljenih golova.
Novo veliko iskušenje bilo je prvo gostovanje u, još uvek prekrivenom ratnim ožiljcima Londonu, Na Krejven Kotidžu dočekao ih je Fulam, ‘neprijateljski’ je blaga reč za tretman koji koji je Trautman doživeo. Ipak, posle 90 minuta borbe, suprotna slika, sjajnim odbranama nemački golman pobrao je simpatije protivničke publike, a njegov tim je slavio (1:0). Ipak, ni to nije pomoglo da se izbegne ispadanje iz lige te godine.
Posle godinu dana, ponovo su se obreli u društvu najboljih, a dostigli su i dva uzastopna finala FA Kupa, 1955. Njukasl je bio bolji. Sledeće godina bila je Trautmanova, po izboru novinara proglašen je za najboljeg igrača lige, prvi golman kome je to ikada uspelo. U finalu Kupa, Siti je igrao sa Birmingemom, njegov tim je vodio (3:1), a protivnik je žestoko napadao.
Prilikom jedne intervencije u 75. minutu, junak ove priče sudario se sa protivničkim napadačem, spasao je gol, ali i zadobio povredu vrata. Kako izmene nisu bile dozvoljene, morao je da povređen stoji na golu do kraja. Uprkos bolu, uspeo je da još nekoliko puta spasi svoju mrežu i osvoji svoj jedini trofej u karijeri.
Kako i nekoliko dana posle slavlja bol nije jenjavao, obratio se lekaru, rentgenski snimak doneo je frapantnu novost, igrao je sa slomljenim vratom, a milimetri su ga delili od smrtonosnih povreda. U njegovom slučaju se zaista može reći da sreća prati hrabre.
Branio je na 545 mečeva za Mančester Siti u periodu od 1949. do 1964. godine. Umro je u devedesetoj godini, 2013. u Španiji.
Leave a Reply