Jedan, jedini, neponovljivi ...Ronaldinjo

Pratim fudbal otkad znam za sebe. Igrao sam ga brat-bratu tridesetak godina, što kao “sasvim mala biba”, što sa društvom iz ulice, malo u pionirima i kadetima jednog većeg (tada), novosadskog kluba, kasnije po područnim i zonskim ligama. Gledam ga evo, sigurno četrdeset godina i za to vreme video sam gomilu izvrsnih, fenomenalnih, genijalnih fudbalera : Pele (njega se sećam samo sa VHS kaseta i kasnije sa youtube-a, uvek mi je bio davna prošlost, pa ga ne ubrajam u najbolje a sigurno bi trebalo), Maradona (skidam kapu, mada mi je iz nekih razloga bio antipatičan), Platini (nekako slična osećanja, mada je argentinac bio dosta bolji), Ronaldo (pravi Ronaldo, ne mislim na ovog manekena i atletu što se pući i obožava sebe), Zidan (e njega sam već jako gotivio, samo ne znam šta mu je trebalo ono sranje protiv Materacija, mora da ga je “žabar” jako uvredio), Mesi… (teška srca, moram priznati da je trenutno najbolji, iako mi nije drag)…

Svi oni da se poređaju u red, ili špalir, što je već bolje i da odaju počast najboljem, najgenijalnijem, najtalentovanijem ikada fudbaleru na planeti Zemlji, Našoj Galaksiji i Vasioni Vaskolikoj – Ronaldu Assisu De Moreiri, alias Ronaldinhu Gauchu, maestru fudbalske igre, nepravilnih zuba, dečačkog lica i večitog osmeha.

Serem, znam da verovatno to nije istina, a voleo bih da jeste, jer mi je on najdraži fudbaler ikada. Imao sam ja svoje heroje u mladosti, Peru Nikezića sa dinamitom u nogama, jednog Gligu iz Klisanskog Borca koji je nosio po dvojicu na leđima i zabijao golove kao od šale, kasnije Van Bastena, Gulita, Zolu, danas kad sam već u “najboljim godinama” i kad bi današnji fudbaleri skoro mogli da mi budu sinovi Drogba, Lampard, Hazard,ali…

...Jedan je Ronaldinjo !

Rođen je 21.marta 1980. u Rio Grande De Sul, glavnom gradu brazilske pokrajine Porto Alegre. Nadimak je dobio zato što je uvek u svim ekipama gde je igrao (a uglavnom je igrao protiv dosta starijih od sebe) bio najmlađi i najmanji pa zato Ronaldinjo (mali Ronaldo). Prvi put susret sa medijima je imao sa trinaest godina kada je u jednoj utakmici njegov klub pobedio sa 23 :0 a on je dao (pogađate,sve golove!, dvadeset i tri gola!). Pravu karijeru je počeo u Gremiju , gde je prvo igrao za omladince a potom i za prvi tim kao osamnaestogodišnjak (tada je već igrao za omladinsku selekciju Brazila). Prvi ugovor u Evropi je potpisao 2001. sa Arsenalom ali nije mogao da dobije “radnu dozvolu” za igranje u Engleskoj zbog manjka utakmica za reprezentaciju pa je naposletku potpisao ugovor sa Pari Sen Žermenom gde je samo na trenutke pokazivao kakav talenat i potencijal ima.

Tadašnji menadžer PSŽ-a Luis Fernandez je to objašnjavao tvrdnjom da se Ronaldinjo više fokusira na noćni život Pariza nego na treninge i fudbal. Iako je za Pari Sen Žermen u dve sezone odigrao 55 utakmica, dao 17 golova i imao 20 asistencija francuski klub ga se relativno lako odrekao i prodao Barseloni (čak i tada za solidne, ali ne baš ogromne pare). Prvu sezonu u klubu odigrao je osrednje, opterećen povredama i ne baš sjajnom formom i kad su svi počeli da sumnjaju da je “mačka u džaku”, “igrač inspiracije ili trenutka”, Ronaldinjo rešava da svima pokaže ko je i šta je. Slede tri sezone u kojima je pokazao i dokazao da je u tom periodu najbolji igrač sveta. Driblinzi, štikle, asistencije bez gldanja, vezivanje protivnika u “čvor”, golovi iz slobodnjaka, iz solo prodora kada je znao da naniže kompletnu odbranu suparnika… Nije igrao samo za klub, za sebe, za gol više. Igrao je prevashodno za publiku, bio je zabavljač, večito nasmejani klovn koji je u eri “industrijskog fudbala” ponovo “davao dušu” tom najpopularnijem sportu. Jednostavno , on nije igrao fudbal, on se igrao fudbala. Voleli su ga svi, navijači Barselone, Brazila ali i navijači drugih timova, neutralni, čak i protivnički navijači. Ne pamti se da je iko na “Santjago Bernabeu”, stadionu Reala iz Madrida dobio takve ovacije a da nije igrao u belom Realovom dresu. To se desilo 19.novembra 2005. u “El Klasiku” u Madridu kada je Ronaldinjo bukvalno sam “pojeo” Real Madrid i doneo pobedu Barseloni od 3 :0. Ceo stadion je na kraju utakmice ustao i dugim aplauzom odao počast kralju Ronaldinju.

Tri pune godine on je bio osnovni pokretač Barseloninih uspeha, i tri godine za redom bio je proglašavan za najboljeg fudbalera na svetu, tačnije 2004. i 2005. pod pokroviteljstvom FIFA a 2006 . pod patronatom UEFA. Osvojio je dve španske lige, jednu Ligu Šampiona, Superkup, Kup Konfederacija sa Brazilom, i kasnije još jednu Seriu A , kada je prešao u Milan. Nekako mi iz ove perspektive to ne deluje tako fascinantno, bilo je dosta lošijih igrača sa mnogo više osvojenih trofeja, ali kao što rekoh , Ronaldinjo je više voleo da se igra, da “proda foru”,”proturi kroz noge”, odigra petom atraktivno, da u poziciji za šut traži saigrača ne bi li mu asistirao za gol…

…Takvi igrači su retki, danas sve ređi, Hazard me malo podseća na njega, ali ne stilom već pristupom igri, nažalost, nije mu ni blizu po kvalitetu a mogao bi biti, Mahrez ove sezone liči malo na njega, Hatem Ben Arfa (trenutno u Nici)zna uraditi nešto slično i ponekad i podseti šta je sve mogao biti, ali suviše retko da bi se moglo reći kako je baš on “Zubin naslednik”.

Ronaldinjo je kasnije igrao za Milan, tri godine, gde je tek ponekad podsećao na najboljeg igrača sveta, sve češće je kasnio na treninge, sve češće je kasnio sa povratkom sa odmora, bio je viđen na svim brazilskim karnevalima, često viđan u izlascima i noćnom životu.Ionako nikad nije krio da voli život, žene i dobar provod.

Otud nije ni čudila odluka italijanskog kluba da ga na pola sezone 2010/11 proda Flamengu. Odlazak u Brazil unazadio je još više njegovu karijeru (igrao je još i za Atletiko Mineiro i Fluminenze i imao neuspešnu kratkotrajnu avanturu u meksičkom Kveretaru) jer je sve manje trenirao a sve više izlazio u noćne klubove, ali su ga, svejedno, ljubitelji fudbala i dalje obožavali i svaki njegov dobar potez pozdravljali ovacijama i preteranim odobravanjem.

Evo i danas, sa 36 godina, Ronaldinjo još nije odlučio da li da završi karijeru ili da ponekom majstorijom još uvek oduševljava sve zaljubljenike u magičnu igru zvanu fudbal. Svejedno. Šta god da odluči ostaće u srcima svih pravih fudbalskih navijača a u istoriji kao fudbaler koji je osvojio bukvalno sve što se moglo osvojiti : Kopa Amerika, Kup Konfederacija, Svetsko Prvenstvo sa reprezentacijom, na klupskom planu – špansko prvenstvo, italijansko prvenstvo, brazilsko prvenstvo, Intertoto kup, Ligu šampiona, Kopa Libertadores…

I to sa stilom, kakvim stilom…

slika

Ipak, ostaje neki čudan osećaj da je mogao još više, još mnogo više, ali “ljubav prema igri” a ne takmičenju uticala je da Ronaldinjo Asis De Moreira ne bude najveći ikada za razne “stručnjake”, “hroničare fudbala”, trenere, selektore…