Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Fudbal

Rud Gulit, holandska “crna perla”

 

Jedan od meni najdražih fudbalera koji su ikada stupili na travnati teren, sigurno je i Rud Gulit.  Simpatični brkica sa perlicama mi se dopao od prvog trenutka kada sam ga video, tamo negde, sredinom osamdesetih na televiziji kada i nije bilo mnogo fudbala na malim ekranima, tek po neka utakmica naših klubova i reprezentacije i po neka utakmica kasne faze Kupa Šampiona, Kupa Kupova ili Kupa UEFA. Sećam se da sam ga zapamtio zbog imidža, ali i zbog sjajne tehnike, gracioznosti na terenu i efikasnosti mada je bio veznjak. Bio je fer-plej igrač i pravi džentlemen u kopačkama. Zaista se ne sećam da je ikada dobio crveni karton. Kasnije kada je prešao u Milan gledao sam ga mnogo češće, jer je Seria A mogla da se gleda u našim krajevima, najpre preko satelita, a kasnije i u pojedinim prenosima na našem drugom kanalu (zamislite, bilo je ukupno 3 TV kanala !) . Njegov prelazak u Čelzi sredinom devedesetih je i jedan od razloga što sam počeo da navijam za “plavce” koji su mi i dan-danas omiljeni fudbalski klub (pogotovo u današnje vreme, kada je fudbal u našoj zemlji počeo da liči na karikaturu, pre svega zbog lošeg kvaliteta, ali i raznih nefudbalskih razloga, kao što su nameštanja, protežiranja pojedinih klubova, uticaja mafije, tretiranje talentovanih klinaca kao robe, a naročito zbog ulaska narko-dilera i ostalih kriminalaca među navijače i simpatizere pojedinih klubova).

Rud Gulit je rođen 1.septembra 1962. u Amsterdamu od oca poreklom sa Surinama i majke Holanđanke. Počeo je u HFC Harlemu, gde je za seniore debitovao već sa 16 godina. Najveći uspeh tog “malog” kluba, četvrto mesto u holandskoj ligi i izlazak u Evropu vezuje se za vreme baš kad je Gulit igrao u njemu i bio njegov najbolji igrač. Naravno, velikani holandskog fudbala su bacilli oko na talentovanog “klinca” i Gulit je sa 19 i nešto prešao u Fejenord sa kojim je u svojoj drugoj sezoni u klubu osvojio prvenstvo i Kup Holandije. Iste sezone proglašen je najboljim igračem holandske lige. U Fejenordu je proveo tri sezone i za 85 utakmica dao je 31 gol. Sledeće dve sezone je proveo u PSV-u gde je igrao još bolje i za manje utakmica je dao više golova (68/46). Pola Evrope se otimalo za Gulita, ali je on odabrao da se pridruži svojim sunarodnicima, Van Bastenu i Rajkardu u Milanu i nije pogrešio.

 Milan je te godine osvojio svoje prvo prvenstvo Italije posle devet godina, a Gulit je već prve sezone proglašen za najboljeg igrača Evrope. Drugu godinu u Milanu osvojio je i Italiju i Evropu. U finalu Kupa Šampiona u maju 1989. godine protiv Steaue iz Bukurešta postigao je dva gola i bio najzaslužniji što je Milan posle dve decenije ponovo prigrlio “ušati” pehar. Isti uspeh Milan i Gulit su ponovili i sledeće godine s tom razlikom što je Gulit igrao dosta manje zbog učestalih povreda. U međuvremenu, pomenuo bih i njegov uspeh sa reprezentacijom Holandije sa kojom je osvojio prvenstvo Evrope 1988. u tadašnjoj SR Nemačkoj kada su u finalu pobedili SSSR sa 2:0. Jedan gol u finalu  je, pored onog fantastičnog Van Bastenovog voleja, postigao i Gulit.

Posle još dve sezone i dva osvojena “Kalča” prešao je u Sampdoriju koja je tada takođe bila u vrhu italijanskog i evropskog fudbala, sa kojom je odmah osvojio Kup Italije. I u Sampdoriji je bio igrač oko kojeg se sve vrtelo i bio je prilično uspešan i efikasan. Za malo više od 50 utakmica u svetlo-plavom dresu postigao je 33 gola i upisao 15 asistencija. Fenomenalno, zar ne ?

Već na zalasku karijere, prelazi u londonski Čelzi kojem je umnogome pomogao da osvoji svoj prvi trofej posle 26 godina, FA Kup, u drugoj sezoni u klubu, a prvoj u kojoj je nastupao kao igrač/trener. Kuriozitet je da je on bio prvi neengleski trener koji je osvojio taj trofej posle 125 godina tradicije. On sam pominje svoj boravak u Čelziju kao najsretniji period svoje karijere iako nije bio toliko bogat trofejima.  Sledeće, 1997. godine Čelzi je bio vice-šampion što je tada smatrano za izvrstan uspeh. Sve više je utakmice pratio sa klupe, a sve ređe ulazio u igru, da bi konačno 1998. godine odlučio da “okači kopačke o kiln”. Iste jeseni napustio je Stamford Bridž i otišao da trenira Njukasl i odmah sa crno-belima stigao do finala FA Kupa. Ipak, nije se dugo zadržao na severu Engleske jer je napustio klub posle par kola sledeće sezone zbog loših rezultata na početku iste. Kasnije je još, bez većih uspeha kratko trenirao Fejenord jednu sezonu, LA Galaksi i Terek iz Groznog 2011.godine !

Posle eksperimenta u Čečeniji nije imao više dodira sa fudbalom kao trener. Trenutno radi kao fudbalski komentator i stručni konsultant na jednoj od holandskih privatnih sportskih televizija. Povremeno se bavi i muzikom. Snimio je nekoliko kompozicija u rege stilu. Ženio se tri puta i ima šestoro dece (četiri sina i dve ćerke) od kojih se samo jedan sin profesionalno bavi fudbalom. Zove se Maksim i trenutno igra za omladinski tim AZ Alkmara. Igra na poziciji štopera i predviđaju mu svetlu budućnost. Ako bude upola dobar kao ćale koji je izabran u 50 najboljih svetskih fudbalera ikada biće upešan…

1 Comment

  1. Moj omiljeni fudbaler iz tog perioda pored velikog Van Bastena i Rajkarda…

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: