Deep Steady – Jezik muzike

Malo smo zagazili u vode koje nam ne dopuštaju da od silne trske i korova vidimo dalje, i zaboravili smo da postoji još nešto poput besa i gneva. Postoji jedna oaza dobre vibracije. Baš ti povodom razgovarali smo sa Dušanom, gitaristom, autorom i jednim od osnivača novosadskog sastava Deep Steady.  Kroz ćaskanje, o muzici i bavljenju njom, ljubavi, preležanim dečijim boginjama, koncertima, publici i jeziku muzike predstavljamo – Deep Steady…

foto by Antun Kaic

Reci nam nešto o bendu za početak.

Bend je „Deep Steady“… Pre dve tri godine, zadnja proba Propelera, Vuk i ja ostajemo bez posla. Propeleri (Lost Propeleros) , idu malo da spavaju, da se odmore od silnoga rada. Vuk je bio na bass –u , ja na gitari, i on i ja volimo da sviramo ska, sličnu muziku, ’50. – ’60. Tako da smo u tom momentu bili bez benda ali smo voleli to da sviramo. Pri tom Vuk još ima i kontrabas. Ska basista koji ima kontrabas, gitarista koji voli taj fazon. Imao sam tada neke stvari u šteku i tu smo počeli da ih vežbamo. Sakupljanje je počelo tako što smo Vuk i ja svirali kod njega na gajbi te kompozicije i dolazili su raznorazni ljudi, pa kome se svidelo taj se priključivao… Bilo je tu raznih likova. Sava Botić je napravio jednu prekretnicu.

U kom smislu?

Umeli smo da odsviramo neke instrumentale na zadatu temu i završimo sa njom i to smo obično svirali kolegama muzičarima. I naleti Sava – klavijaturista, ali kako? Tako da sedne za klavir, isprati ono što smo mi svirali i kaže: „ E Dule, aj da čuješ moju jednu! “, da bi mi odsvirao temu nakon koje me ostavlja zatečenog da ga pitam „ ..imaš ti toga još?“ , kaže – „ ..imam još jedno desetak, u šteku, ja voim taj isti fazon…“. Sava Botić, po meni vrhunski muzičar sa dobrom kilometražom. Za bubnjara smo zvali drugara Marka Marića, (Microsonic, Sajgon Express), i to je već bila neka postava. Onda smo shvatili da bi nam dobro došao neki duvač. Ali nismo mogli da uzmemo bilo koga jer su svi muzičari duvačkih instrumenata bili zauzeti i imali neka posla, s’Propelerima… To je bio autsajd one standardne priče kao „ Aj zovemo Atilu…“ – to je bio zicer! Ili Derana ili bilo kog muzičara koji je imao veze sa Propelerima. Ovaj dečko nije! On je džezer po orijentaciji skroz, voli free jazz, razne čudne stvari… Predrag Okiljević – tenor saxofon. Čovek koji nas je kupio na prvu jer je imao neverovatan slobodan solo. Posle se ispostavilo da je i strašno skroman autor. Onda smo ga terali da predlaže neke teme koje su danas možda neke od naših najboljih kompozicija. Tako smo svirali u toj postavi dok pre nekih godinu dana Sava nije ozbiljno krenuo da ide po brodovima i da odsustvuje iz grada radeći muziku preko. Onda smo zvali Dejana Matića (Kilo Kilo)- gitara, jer ostajala je ta rupa kada Sava ne bi bio tu, još na nekim jam sessionima kada smo svirali zajedno videlo se da ima ogroman potencijal i njegov stil je bio neverovatno blizak onome ka čemu idemo. On je posle prvog slušanja vrlo brzo „hvatao“ i kapirao stvari. Kada se on priključio , bukvalno je preporodio bend. Međutim, njegovim dolaskom pala je jednoglasna odluka da nam treba drugi bubnjar, Marko je bio tu da pomogne od početka, ali nije bio naložen na celu stvar. I dumajući šta ćemo , dogovorimo se da cimnemo Zoku (Kilo Kilo) – bubanj, koji je uleteo kao kec na deset. Tražili smo nekog ko nam leži i iako smo imali još neke u opciji, Zoki nam je legao skroz.

Gde je takvoj ekipi Novosadskih muzičara skupljenih pod imenom „Deep Steady“ bila prva svirka?

Prva svirka nam je bila u Crvenom Petlu, bilo je zamišljeno kao javna proba za sve one koji nas poznaju, čak je do kraja toliko bila napunjena kafana iako je bilo nedelja, da nam je gazda odmah ponudio da sviramo kad god želimo.

Svirate li samo vaše stvari ili imate neke standarde?

Nemamo standarde, sve su autorske numere, i trenutno nemamo ni jednu obradu u repertoaru.

Ko su autori?

Na prvom mestu Sava Botić, moja malenkost, Predrag Vokiljević – u smislu broja kompozicija napravljenih. Toliko ideja imamo svi, što je čudna stvar. Obično ljudi ne znaju šta da sviraju dok mi imamo toliko toga da ne znam kada ćemo sve to navežbati. Ostali članovi benda naravno imaju apsolutno pravo da kad god imaju neku ideju stave na sto. Mnogo komuniciramo između sebe.

Kako bi okarakterisao to što svirate, s’obzirom da ste instrumentalni sastav?

Da za sada sviramo tako , što ne znači da nećemo sarađivati sa nekim u budućnosti. A jako mi je teško da definišem to što sviramo. Npr. Jako mi je teško da kažem da smo ska bend, kada ću u međuvremenu izbaciti neki funk, latino, ča ča … A opet da kažem da smo jazz bend, svi ti školovani muzičari po gradu i po svetu bi rekli ; „ jesi jazz bend, malo sutra!“. Ne, nismo dostojni toga da smo jazz, sada malo vučemo na ska, mada kontamo sada da uradimo jedan album samo latino mešan sa ska, u stilu američkog swing-a pomešanog sa ska muzikom. Mislim da treba dati omaž ostrvima. Afrika, to je cela jedna priča, mislim da ćemo uraditi i jedan album Afrike da možemo da pošaljemo njoj jedan feedback – jeste mi razumemo!

Gde ste do sada svirali van Novog Sada?

Pa za dve godine postojanja, uspeli smo da dobacimo do Hrvatske i po Vojvodini. Jednom smo svirali u Beogradu. Ali s’obzirom na magnitudu tih svirki koje smo radili, to je sasvim super s’činjenicom da smo svirali sa Rotterdam Ska – Jazz Foundation. Baš na tom koncertu, nije bilo puno publike. E sad što je ovde seljadija pa se ne zna ko su ti ljudi, to nema veze, jer su oni „napolju“ opasno ime kada je neki ska – jazz fazon u pitanju. Skroz je to bilo lepo druženje. Balavili smo jedni na druge. Hahahaaha…

Kad smo kod toga, kakav je „feedback“ kod publike do sad?

Uvek imamo dobar povratni vajb, jer takva je muzika, imaš momente „ Jaw drop“, da im vilica bude do zemlje, zatečeni, zbunjeni, ne znaju ni dal da tapšu ili da se bune…. Do momenata kada ritam vozi u nedogled i svi đuskaju. Ne znam. Jako čudan je feedback. Nikada ne znaš šta će biti tu noć. Ima tu svega na selu, ima svakakvih ljudi, od onih koji razumeju do onih koji ne mogu da prihvate ništa drugačije i novo. Mada bilo je mesta poput Bečeja jednom, kad nije bilo aplauza posle pesme…

Svirali ste ne tako davno na festivalu Uličnih svirača i Exitu?

Da to je sad festival „uličnih jebača“, jeste tad smo imali sreću/nesreću, da je Marić bio na moru pa nam je uleteo bubnjar Tasa, koji je za tri probe „pojeo“ Deep Steady i to smo fenomenalno odsvirali tad, a na EXITU smo svirali na tom, nekom, demo –rok stejdžu, pankić, rokić.. E tu sam primetio jedan dobar bend iz Hrvatske, mi smo bili dobri, al oni su cepali… Ma šta stalno da se ponavljamo! Treba pustiti druge da sviraju. I tu svirku u Beogradu smo odradili sa Holanđanima i to je to.

Koliko je to kilometraža za dve godine? Prilično ste aktivni. Ne samo preko festivala i klubova nego i do otvaranja klubova?!

Nije uopšte tu pitanje više energije. Ni da li je ona pozitivna ili negativna. Dosta sviramo, a fazon je da je muzika dovoljno cool i da ne smeta… Ja radim u GSP-u, i pustim čoveku , koga verovatno ne bih primetio na ulici, jer nam se ukusi potpuno razlikuju. Ali pošto mi je kolega, poštujemo se, on to uzme posluša, iskreno i kaže mi: „ Pa ovo nije uopšte loše. Mogo bi ovo đeci da pustim..“, slušljivo je. I nema suvišnog teksta koji u velikom broju izaziva konfuziju i pogrešno razumevanja svega toga. Dok ti imaš tekst u bendu to je već gomila asocijacija na mnogo toga. Ovde dobija čistu emociju, srce…

Odakle se crpi inspiracija?

Deep Steady je iskrena stvaralačka energija. To je jedna iskrena stvar. I pošto to radimo svi, mi to svi prihvatamo kao naše.

Ne postoje neki tonski zapisi koliko sam ja kopao?

Nema. Ima na YouTube-u , tri pesme zvanično. Nešto sa probe što je snimano. Pa proceni ako dobro zvuči za probu, kako će uživo?!

Hoćete li izbaciti ipak neki zvanični album?

Pa ja se iskreno nadam da će doći do nečega što će dokazati da je to dovoljno autentično i kvalitetno, pa se možda pojavi i na televiziji, a samim tim i doći do izdavača. Planiramo polako da ne poberemo brlju. A i tek smo promenili bubnjara tako da je uhodavanje još u toku.

Znači li to opet singl zavladati pošto se LP ponovo vraća na velika vrata?

Definitivno su singlovi jedan novi put. Ti sad sebi da zadaješ zadatak da snimaš album, ok super je sve to, al kad nađeš izdavača i nekog ko će sve to da plati. Mi, recimo, smo namerili sad da ponovo snimimo sa Zokom neke pesme i to da uradimo maksimalno.

Kako će te snimati, imate nekog producenta na umu?

Pa znaš i sam kako to danas ide, odnosno koliko je otišla tehnologija. Šta može recimo jedan kvalitetniji ZOOM? Tako da nemamo potrebe za tim. Želja nam je da imamo slobodu snimanja i sviranja apsolutnu. Da možemo da izbacimo to iz sebe onako kako mi to osećamo.

Neki spot…?

Sigurno. Ali to ćemo poveriti nekome ko će tu izvozati svoj film. Jer kada čujete tu muziku shvatićete da vas vozi i da nema potrebe da se mi pojavljujemo već da neko drugi ko to oseća prenese u sliku i spot. Tako da ćemo zamoliti nekog autora da uradi svoje autorsko delo, jer danas svi teže samo tome da se prikažu, skrećući pažnju sa muzike. Želimo da ljudi kroz spot slušaju nas, jer samo taj utisak je jedinstven istvaran, pravi, kako da ti kažem… Šta vidi kada čuje našu muziku?

Koliko ima mesta u Novom Sadu i Srbiji gde se može svirati jedna takva, nazovimo je, alternativna, muzika?

Mislim da ovakav tip muzike koju mi sviramo možeš da sviraš bilo kad i bilo gde. Možeš uveče, popodne. Kao dečiju zabavu. Svi razumeju jezik muzike. Tome ona služi. Da se svi zabavimo, uživamo i veselimo, od 7 do 77 …

U međuvremenu je Deep Steady konačno snimio album. Možete ga naći na bandcampu ili u Mungosu (ko želi fizički disk). Recenziju ćete moći da pročitate uskoro, a dotle čujte prvi singl, ” Paradise”

Sve fotografije su preuzete sa interneta.