Piše: Desya Lovorov
Ne znam da li imate ikad takav osećaj, kada znate šta da očekujete od sugrađana, i da vas njihove ideje neće ostaviti na cedilu sa još kojim slojem lepote u ušima.
Iako je u početku bio instrumentalista u nekoliko kultnih bendova (barem za moju generaciju), umetnik koji stoji iza projekta Ulpiana ne prestaje da me iznenađuje njegovim naglim presecima u žanrovskom, ali idejno-estetskom smislu. Sopstvenu poetiku je izgradio u odličnom, ali na žalost svih nas, kratkovekom bendu Nebo Je Crveno, ali i abstract/ambient projektu Bezdan (ne mešati sa blekerima istog imena) – uvek mi se činilo da će te sirove riffologije koju je mlatio sa Butcherima i grandžerska agresivnost u NJC na kraju da se pretvore u nešto transcendentalnije. To se upravo desilo na albumu “Suburb“. U svakom slučaju, izguglajte pojam Ulpiana i verovatno vam neće biti ništa jasnije od onoga što ću reći o samom albumu – mističnost je uvek na ceni, čak i u ovako palanačkom okruženju kakva je Subotica, a tu je i šarm predgrađa, kao veoma zahvalna tema u muzičkoj sferi.
“Suburb” je jedan od onih nenametljivih albuma, koji te osvajaju melodiju po melodiju, u chill/ambient maniru. Ako uz ove zvukove ne uspete da opustite pretegnute živce, mislim da imate problem. Pored gotovo svečane mirnoće beatova i atmosfere uopšte, tu su gitarske deonice, veoma maštovite, i jasno mi je zašto mu je trebalo 3 godine da ga konačno uobliči i preda svetu, barem se trudim da razumem. Moram da pomenem da je imao svesrdnu podršku mnogobrojnih prijatelja oko same realizacije albuma. Možda preterujem, ali meni odzvanja Sigur Ros u glavi, i mešavina koja se može čuti u mnogobrojnim jazz/chillhop miksevima na YouTube-u, koje pojedinačno obožavam, dok ovi divni uradci to mešaju na najbolji mogući način, ta melodičnost se prosto otvara kao cvet u slow-motionu pred slušaocem, stidljivo pokazuje svoj sjaj, i nestaje kao magla. Takođe, tu se ogleda njegov istraživački rad na polju field recordinga (moguće je da nema takvih semplova, ali meni odgovara ova fantazija), i zapravo je kao arheolog dao svima mrvicu onoga što nas iz nekog razloga tišti, a ne razumemo šta. Najčešće se to objašnjava pojmom “nostalgija”, ali u ovom slučaju razlog zašto nas nešto privlači i mori, uopšte ne postoji, barem sudeći po onome što umetnik želi da poruči. Ipak, ta sentimentalna crta i čovekova potreba da izrazi osećanja su jača od one kritičko-moralne grbe koju nosimo. Ne znam, jednostavno, ostali sud prepuštam dalje.
Moji favoriti su svakako “Flowers and Details” (jednom rečju, prelepo) i “Resonate“, ali i ostale trake svakako ne manjkaju lagodnošću i harmonijom koja može doći samo iz stanja potpune opuštenosti. Na naslovnici albuma je limenka piva, jednostavan ali efikasan agens opuštanja, ukoliko gledamo nutritivne i zdravstvene aspekte ovog neprikosnovenog pića bogova. Uz album obavezno cepnite jedno ‘ladno, nećete se pokajati, i uživajte u beatovima predgrađa.
(biću sebičan, i jedan od najlepših feedbackova na moj prikaz od strane samog autora ću zadržati za sebe – spominjem zato što je ovo odraz onoga koliko je neophodna međusobna podrška među umetnicima)
Leave a Reply