Dugo, jako dugo su fanovi filma čekali da se desi ono što je i trebalo da se desi – a to je povratak Mela Gibsona na mesto koje on oduvek zaslužuje, što znači na sam vrh svetske kinematografije. I čovek je to odradio na najbolji mogući način – vrativši se za rediteljsku stolicu i snimivši još jedno remek-delo u nizu, skoro jednoglasno hvaljeni “Greben spasa“, projekat koji je, zbog nevolja u koje je zapao, stajao na polici čitavih 10 godina.
Razlozi zbog kojih je Gibson zapao u nemilost kako medija tako i samog Holivuda diskutabilni su i dan-danas. Počelo je tamo negde sredinom 2010-e, kada je pažnju medija (tabloida prvenstveno) privuklo saopštenje saobraćajne policije Los Andjelesa da je gospodin Gibson zaustavljen i na licu mesta kažnjen zbog vožnje u pripitom stanju. Ono što je više odjeknulo je navodno ponašanje Melovo spram dvoje saobraćajaca, gde su oboje potvrdili da im se Gibson unosio u facu, bivao krajnje neprijatan i upućivao im bujicu uvreda od kojih su neke bile krajnje anti-semitske. Konkretno, jedan od saobraćajaca je ustvrdio da mu se vidno pijan Gibson, peneći, iskolačenih očiju, obratio rečima : “Fucking Jews… the Jews are responsible for all the wars in the world. Are you a Jew? (“J****i Jevreji….Jevreji su odgovorni za sve ratove sveta. Da li si ti Jevrej?”). A ako je nešto nedopustivo i krajnje no-no u današnjem “liberalnom” Holivudu, onda je to davanje upravo ovakvih izjava. Bilo da se radi o (pre)jakom Jevrejskom lobiju u fabrici snova, bilo da se radi o pijetetu spram naroda koji je skoro doživeo istrebljenje u WWII, takvi dogadjaji jednostavno uništavaju reputacije (pa i celokupne karijere) bilo kojoj osobi koja se usudi izgovoriti tako šta.
Kao da taj i takav Gibsonov eksces nije bio dovoljan, u čitavu tu frku i opštu tarapanu koja se počela dizati oko mr. Mela nadovezala se i njegova tadašnja verenica, ruska pijanistica Oksana Grigorieva. Oksana je iskoristila svojih 5 minuta pažnje i u tabolidima je krenula da nemilice blati izabranika srca svog, nazivajuća ga ženomrzcem i seksistom, “muškom svinjom kojoj je samo jedna stvar na pameti”. I to je bilo to. Džaba su mnoge holivudske veličine stale u Gibsonovu odbranu (Džodi Foster medju prvima) tvrdeći da Mel nije takav kakvim ga žuta štampa prikazuje, šteta je već bila načinjena. Sva živa udruženja za prava manjina, potlačenih te ugroženih su se obrušila na Mela Gibsona, savršena oluja je stvorena i čovek je preko noći postao persona non grata kompletnog Holivuda. I to je ostao sve do dana današnjeg, mnogi još uvek zaziru i da uopšte progovore koju (pozitivnu) reč o njemu. No, stvari bi trebale da krenu da se pomeraju sa mrtve tačke a razlog ne može biti bolji -naime, Gibson je, na jadevite jade, uspeo da se nekako iskopa iz mulja, prikupi sredstva i snimi svoj prvi film u 11 godina, gorenavedeni “Greben spasa“. 
A kakav je to samo film, ljudi moji. Maestralno ratno delo (zasnovano na stvarnim ličnostima i dogadjajima), film koji prati žitije jednog vojnika, vojnika koji je učinio neverovatne stvari na jednom od najkrvavijih ratišta WWII – nevelikom ostrvu na Pacifiku, Okinavi. Bitka za Okinavu je ušla u anale ratovanja kako zbog inteziteta borbi koje su vodjene na tako malom prostoru tako i zbog nadasve surovog načina kojim su one vodjenje. Okinava je bila prava klanica, na strani saveznika je poginulo preko 20 000 vojnika, dok su gubici Japanaca bili umnogome veći (računa se da je ukupan broj preko 110 ooo duša, što samih vojnika što civila).
U takvom okruženju našao se glavni junak filma, desetar Dezmond Tomas Dos (odličan Endrju Garfild), čovek koji je uložio prigovor savesti zbog svojih religijskih ubedjenja (bio je Advenista Sedmog dana), ubedjenja koja su mu branila da nosi oružje i nanosi zlo drugim bićima. I Dezmond se držao toga. Nije želeo da ne da svoj doprinos borbi protivu svetskog zla, samo jednostavno nije hteo da nosi (i upotrebljava) oružje, želeo je da pomaže kao bolničar.
I upravo tako, upravo tim načinom Dezmond je učinio čuda. U momentima kada su mu komradi ginuli kao muve, Dezmond je pokazao neverovatnu čvrstinu volje i odlučnost i uspeo je da vlastoručno spase živote 75 svojih saboraca, spuštajući ih sa vrha dotičnog grebena tokom čitave jedne noći (i to je izvukao ne samo 70-ak savezničkih vojnika već i nekolicinu teško ranjenih neprijatelja). Za takav neverovatan podvig Dezmond Tos je postao prva osoba sa uloženim prigovorom savesti koja je dobila najviše američko odlikovanje – medalju časti (za iskazanu hrabrost).
Namerno neću ulaziti u detalje filma, neću obrazlagati zašto je “Greben spasa” jedan od najvećih anti-ratnih filmova ikada snimljenih, iz prostog razloga zato što znam da će ga mnogi tek pogledati te nema smisla da spojlujem samu radnju. Naglasiću samo da je Mel Gibson nanovo dokazao da je djavolski dobar režiser, čovek koji zaista zna znanje (kako sam tvrdi, učio je od najboljih –Džordža Milera (Mad Max serijal) i Ričarda Donera (“Smrtonosno oružje” franšiza)) i samo mogu da se nadam da će nas u narednim godinama počastiti sa još kojim filmskim remek-delom. Uglavnom, što se mene tiče, Mel Gibson se vratio, vratio se na velika vrata i iskreno se nadam da više nikada neće otići sa te pozicije.
P.S. Sam Dezmond Dos (preminuo 2006-e) celoga svoga života je odlučno odbijao da se po njemu snime filmovi/pišu knjige. Kao glavne razloge je naveo da se plaši da dogadjaji kojima je prisustvao i stvari koje je odradio neće biti verno predstavljeni odnosno da će biti prikazani na čisto senzacionalistički način. Njegov sin, Dezmond Dos junior je po gledanju “Grebena Spasa” izjavio da je fasciniran sa koliko preciznosti i tačnosti je dotično delo odradjeno i da bi njegov otac bio i više nego zadovoljan vidjenim. Što opet puno toga govori o samom Melu Gibsonu.
Dos na vrhu grebena, 4. maj 1945.
Djoletov Kutak
Odličan film gledao sam ga pre tri dama..