- "HADERSFILD" - ne prestaje

Godine 2007. snimljen je film “Klopka” – Najavljen kao holivudski blokbaster … ! Izašao, nekima doneo dovoljno, drame i trilera.. nekima , opet nije ispunio očekivanja. Dva i više velikih imena u filmu, ali… Pod njegovom senkom izlazi film urađen po predstavi Uglješe Šajtinca i pod režijom Aleks Čizholm – “ HADERSFILD” i to sa 90% iste glumačke ekipe. Ovoga puta, režiju za film potpisuje Ivan Živković , scenario Uglješa Šajtinac i Dejan Kraljačić. Glumci u filmu … Goran Šušljik, Nebojša Glogovac, Vojin Ćetković, Suzana Lukić, Damjan Kecojević, Josif Tatić , Seka Sablić, Sanja Popović, Milan Tomić, Jovan Toracki, i Miki Manojlović kao specijalni gost… Kakva ekipa…. !!! Zbog ovog filma su neki, ispali iz mojih 10. On je upao.

Evo i zašto. Nebojša Glogovac, koji ovde, ne da glumi.. Nego, ostavlja bez daha gledaoca. Ivan ( Glogovac) je sin Jelisavete Seke Sablić, nekadašnji perspektivni džudista, takođe i “prolaznik” kroz mnoge mentalne institucije, na kraju pronalazi sebe u pravoslavnom hrišćanstvu… Neverovatno genijalan koliko svojom glumom, bez ikakvog pokušaja pridobijanja simpatija, polako, počinje da nagriza našu savest, jer smo se usudili da mu se smejemo… da,da…. Nekome po kome je tekstopisac napisao pozorišnu predstavu za koju se tražila karta više, film, za koji publika kablovske kinematografije – nije imala baš puno razumevanja. Bez američkog oseravanja na početku: ” Inspirisano istinitim događajima “. Ovde je sve istinito. Pa i laž.

: Nenad Petrovic

Goran Šušljik ( Raša), ništa manje ne zaostaje u svojoj ulozi. Kroz svaku njegovu opasku, psovku, filozofsku misao, oseća se lik onoga koji je “puno započeo” – “malo završio”. Prso’ dečko… Kao nesvršeni student, daje časove srednjoškolki Milici (Suzana Lukić), koja mu je usput i jedan definisan i postojan oblik za održavanjem prirodnog nagona. Dok živi sa ocem alkoholičarem koga glumi, sad pokojni, neverovatni Josif Tatić. Njegove reči su gorke, bezrezervno izrečene, pune psovki. A opet… Pokušava i na lokalnom radiju da vodi emisiju i tako preživi u jednoj palanci negde u Srbiji. I dok ga upoznajemo, počinjemo da mrzimo sebe jer se prepoznajemo u liku. Liku svesnog sebe. Nemoćnog.

Glumačka ekipa ništa manje ne zaostaje, čak ne znam ni odakle mi ideja da pokušam bilo koga da izdvojim pojedinačno jer su svi na neverovatan način izneli ovaj projekat da nas tokom gledanja uveri kako polako sami postajemo nesvesni učesnici događaja, kao da posmatramo sve iz druge fotelje i kao da smo oduvek bili tu. Ništa nam nije strano. I sve to sačinjeno od isprepletanih dijaloga, slenga, crnog humora i erupcije emocija, zapabirčenih psovki i monologa koji su vredni Moskovskog teatra ili Brodveja. Radnja filma se odmotava od momenta kada se u rodnu grudu vraća Igor (Damjan Kecojević), I sastaje sa starim prijateljima Rašom i Duletom ( Vojin Ćetković). Žurka se rasplamsava kod Raše u stanu, gde su vrata klozeta zamenjena čaršavom, ništa ne radi, ali stara ekipa sa osveženjem u vidu Milice, i Ivana koji se pojavljuje iz kadra u kadar sve više počinje da priča jednu drugu priču od one koju bi svi najradije slušali. Umesto “bajke” – “SM Porno“. Ekstremno nesagledive posledice po čitavu jednu generaciju izgubljenih u drugim zemljama, otišlih zauvek. Promenjeni a opet isti. I mi im na tome zavidimo! Onih koji su ostali, zaposlenim u stranim super marketima, dok za platu prosečnog lakeja umišljaju da su japiji.. Ljudi koji su postale žrtve ljudi… Slomljeni. Ljudi koji znaju previše i ne mogu rukom da dosegnu ni milioniti deo toga. I svesni su da za života neće. A da li se mire s’tim?

Scenografija je minimizirana do krajnjih granica, i kao što nekad jedan stih može da opiše jedno vreme, tako ovde dominira stvarni miris života prosečnog čoveka sa ovih prostora. Urađena perfektno sa svetlom , nije ni čudo što je, uprkos tome da je samo u pozorištu imao “dobru prođu”, opet uspeo da osvoji neverovatna priznanja za scenario, režiju , glumu… Kvalitet. Zato je ovaj film ipak značajno ušao u “anale” srpske kinematografije. Hteli ili ne, to prihvatiti – to smo mi – sad. Pitao sam se da li je uopšte potrebno pisati i podsećati nekoga na ovo neverovatno ostvarenje, a onda sam jedan dan na poslu pitao dvanaest kolega da li su ga gledali ili možda znaju za njega. Samo jedan. Od 12 samo 1 je gledao… 1 od 12. Dakle, svim onima kojima domaći film nije dobar, ukoliko u njemu nema priče uz prepečenicu na prepeku, il’ dovitljivog Lole sa traktora. Toj masovno napumpanoj masi, steroidima kablovske kulture i ostalim filmskim kritičarima. Kao najobičniji konzument koji je sa filmom vezan introvenozno direkt kroz torrent. Drugarice i drugovi: