Nepolitikin Zabavnik

MOVIZZZ

In Memoriam – Jirži Mencl : ‚‚ Služio sam engleskog kralja“ (2007.)

piše : Dragan Uzelac

Jan Dite (Oldrich Kaiser) je pušten iz zatvora nakon odslužene petnaestogodišnje kazne. Sada se osvrće na svoj život, od vremena pre rata Drugog svetskog rata kada je radio kao konobar u elitnom praškom restoranu Pariz i sanjao o tome da postane milioner i da je vlasnik hotela. On vremenom naglo napreduje zahvaljujući nizu sretnih, povoljnih slučajnosti, iako se uvek ispostavi da su i one same bile rezultat nekakve prevare ili pogreške. Kada nacisti okupiraju Čehoslovačku, Jan, naivan i neupućen, upadne u uličnu svađu u kojoj mladi Česi uvrede Nemicu Lizu (Julia Jentsch). Uslediće romansa i Jan će se naći na strani Nemaca, a da toga nije bio ni svestan. Vrhunac filma događa se tokom nacističke okupacije, kada Jan Dite stupa u ljubavnu vezu s nemačkom učiteljicom gimnastike Lizom. U njihovom odnosu sazdana je hrabalovski satirično sva apsurdnost i grotesknost ratnog doba i nacističke politike. Radi udaje za Lizu on se podaje nacističkom režimu i biva rastrgan moralnim dilemama koje dovode do potpunog otuđenja od sebe, svoga deteta i Lize…


… Jan Dite je tipičan hrabalovski (anti)junak. Dečak koji nije obdaren preteranom visinom, ali jeste, shodno tome, tipičnim hrabalovskim nadimcima – Prcek, Pikolo i sličnim. Janu to ne smeta da meteorski napreduje u životu. Vezan je za ugostiteljstvo, uči za kelnera i to od najboljih. Ćutljiv je i ne previše upečatljiv, ali to ne samo da mu ne smeta da bude uspešan na poslu, već i da bude neodoljiv za najatraktivnije žene, neretko i za glavu više od njega. I kako vreme prolazi, Jan je sve bolji i bolji, sve uspešniji i na poslu i kod žena. Vole ga i nadređeni konobari, vole ga vlasnici hotela, a izgleda da ga vole i uvaženi gosti. Abisinijski car pre svih, za gozbu u kojoj je caru priređena pečena kamila punjena antilopama punjenih prasićima punjenih jarebicama punjenih ribama punjenih jajima… bajkovito slasno…


… Jana kroz život prate i vode dve glavne osobine: frustrirajući kompleks manje vrednosti uzrokovan njegovim izrazito niskim rastom i pohlepa grandioznog opsega. Te njegove osobine međusobno su uslovljene jer mu pohlepa služi da se obogati i tako se svojim bogatstvom izdigne iznad ljudi, koje oduvek, usled svoje niskosti , gleda odozdo, iz mišje perspektive. On je tipični oportunista koji iz svake situacije gleda da izvuče neku ličnu korist, a to začudo, na svoju radost i veselje, konstantno i uspeva. Kako ga pratimo kroz tridesetogodišnji vremenski period(predratni, ratni i posleratni period Čehoslovačke) tako naš (anti)junak postaje i svedok turbulentne istorije i njenih neprestanih mena, istorije koja kontinuirano neverovatno pretvara u stvarnost, i to nažalost, nauštrb i štetu malih običnih ljudi, baš ovakvih poput Jana konobara, koji su se s istorijom primorani rvati celog svog života. U romanu Bohumila Hrabala( stalnog saradnika Jiržija Mencela, po čijem je romanu urađen i ovaj izvanredni film) opisani događaji odišu kabaretskom, vodviljskom atmosferom vedrine i komičnim prikazom zbilje, te su Hrabalov rukopis i Mencelov film svojevrsni miks poetizacije i humorizacije stvarnosti. Oni svoje književne i filmske stranice ispisuju s lakoćom, dinamično i bez zastajkivanja, a junakovi opisi tekućih, aktuelnih događanja često bivaju prekidani prisećanjima na neke bivše, već minule događaje na koje ga nešto iz sadašnjosti podseti, pa Hrabalov rukopis i Mencelov film uveliko podsećaju na čudesni tok svesti, ali naglašeno duhovitog introspektivnog karaktera…


… A onda dolazi i predratno vreme i sve izvesnija invazija Nemaca. Jan upoznaje Lizu, koja je zaljubljena u Hitlera i ubeđena u supremacionističku ulogu sopstvene rase, ali dok je Adolf odsutan, ni češki konobar nije loša prilika. Počinje rat, Jan je i dalje isti onaj Jan, nezaineteresovan, apolitičan, naivan i zaljubljen, ali je i sve manje Čeh, iako jedan drugi junak u ovom filmu lepo konstatuje – ’’Mi Česi ne vodimo ratove’“. Ipak, zahvaljujući vezi sa Lizom konačno ispunjava svoj dečački san i postaje milioner i vlasnik hotela, ali nakon završetka rata na scenu stupa i najnovija vlast, komunisti. Za svaki milion zarađen tokom okupacije Čehoslovačke, nesretni Jan dobija po godina zatvora. Ali, ovo nije i kraj filma… Druga priča, povezana sa prvom, bavi se samo kratkim periodom Janovog kasnijeg života kada, nakon godina provedenih u zatvoru, on traži mir i samoću u jednom napuštenom nemačkom selu čiji su stanovnici nakon rata proterani. Tamo ima dva suseda – profesora koji pravi muzičke instrumente i njegovu pomoćnicu Marselu koja flertuje s Janom. Njena mladost i životna snaga oživljavaju sećanja na njegove ljubavne avanture iz mladosti… Na kraju naš bezimeni konobar, umoran od života odlazi u samoću šume, u anonimnost, i bežeći od ljudi i svoga lažnog ja odaje se pisanju, kako bi tako našao put natrag kroz svoj život, i pisanjem propitao samoga sebe, prokrčio sebi stazu do svoje suštine, kao i do spoznaje o smislu života, čiji mu se kraj neumitno približava… Tako naizgled lagana hrabalovska humoreska otkriva svoju dubinu i pretvara se u autentično književno i filmsko remek delo, priču o jednom životu koji se istrošio u prilagođavanju istorijskim, društveno-političkim menama, ali pri kraju i oplemenio, rešavajući se samoljubivih egoističnih naslaga i tereta oportunizma, rousseauovskim povratkom u prirodu…


… Adaptirajući još jednom književno štivo kontroverznog književnika i boema Bohumila Hrabala, Mencl nanovo realizuje delo sličnog senzibiliteta poput prethodnika( Strogo kontrolisani vozovi, Ševe na žici…) – široko omiljenog, autohtonog češkog humora – smelu mešavinu Fellinija, nemih slapstick-komedija (manje verbalne, a više vizuelne potke), razigranih nadrealnih sekvenci i gorkoslatke drame. Pritom je hibrid komičnog i tragičnog dat u savršenom odnosu i odmerenom tonu – bez banalnosti. Finalno čak simbolističko-ekspresionistički melanholičan, Mencl u Služio sam engleskog kralja izrazitom senzibilnošću uobličava Hrabalovo karelčapekovsko filozofsko-utopističko, poimanje malog čoveka u vrtložnoj smeni epohalnih režima. Tehnike kojima se pritom služi, a sve ogrnute ruhom humorne komedije i specifične nostalgičnosti jesu sarkazam, ironija, cinizam…


… “Služio sam engleskog kralja” dopadljiva je priča o zbunjenom, dobrodušnom naivcu koji napreduje u životu koristeći povoljne okolnosti i profitirajući na slučajnim susretima i događajima. Vrlo lepo snimljen, na stvarnim lokacijama, od elitnog praškog hotela do češke provincije, film pruža duhovit osvrt na prilike u Češkoj u nekoliko decenija, posebno se usredsredivši na prikaz nacističke okupacije i posleratnih problema. Mencl još jednom maestralno ekranizuje lucidno delo češkog književnog klasika Bohumila Hrabala, tvoreći razigranom dinamikom i ekspresionističkom lepotom kadrova, svojim karakterističnim melanholičnim, gorko-slatkim humorom priču o još jednom malom čoveku u vrtlogu burne češke istorije. Služio sam engleskog kralja odraz je u ogledalu Mencelovog viđenja sveta i rodne Češke iz ugla sasvim običnog čoveka bačenog u haos jednog apokaliptičnog vremena, suptilna komedija nostalgije i oštra drušvena satira. To je klasična Hrabalova lirična pripovest o životu jednog malog običnog čoveka, punog slabosti i mana koja istovremeno postaje hronika o jednom vremenu, turobnom i teškom, punom iskušenja i previranja, ali s porukom o neuništivosti čoveka koji se kroz povesne mene probija tegobno i ne bez posledica, ali ustrajno i postojano, pretvarajući stvarnost u neverovatno, ali i omogućujući da i ono neverovatno postane stvarno, realno i svakodnevno… U filmu nastupaju češki glumci Ivan Barnev, Oldrich Kaiser i Martin Huba, te nemačka glumica Julia Jentsch…

Leave a Reply

%d bloggers like this: