Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

MOVIZZZ

KAD JE CLAUDE SREO BERGERA (“HAIR”,1979. MILOŠ FORMAN)

 
 

piše : Clementine Kruczynski

“Hair” je jedna od najlepših anti-ratnih priča koje su se pojavile na filmskom platnu i u naše domove unela duh Amerike, šezdesetih i sedamdesetih godina. Iako je film premijerno prikazan 1979. god. uspeo je da uhvati atmosferu tih godina koje su bile kritične u svakom smislu. S jedne strane, američko učešće u krvavom vjetnamskom ratu osuđivano je i kritikovano od samog početka, što kroz razne demonstracije i proteste, što kroz razna okupljanja koja su prezentovala mišljenje pojedinca o dešavanjima u njegovoj zemlji. Mnogi su se bunili kroz umetnost, kroz pisanu reč, muzikom…

…Malo je reći da je muzika koja je korišćena u filmu ujedno imala i glavnu ulogu, jer su pesme te koje su pojačavale scenario i stvarale neverovatan doživljaj, usisavajući vas u vrtlog jedne neshvaćene generacije i njenih ideala. Ti ideali su nestajali u vijetnamskim šumama i sa mrtvačkim kovčezima dovoženim avionima u domovinu, sa mladićima sahranjenim pod prelepom američkom zastavom i ispaljenim plotunima u njihovu čast. Sa druge strane, velika propaganda podvučena patriotizmom i potrebom da se uradi “prava stvar” za slobodu i pravdu, mnoge je dovela u kancelarije vojske, gde su dobijali fizičku i psihičku procenu, te svoj vojni raspored u centre za obuku. Forman je uspeo da se koliko-toliko odmakne od atmosfere istoimenog mjuzikla i da ne stavi akcenat na neverovatnu količinu droge koja je tih godina cirkulisala u krugovima u kojima su se okupljali mladi ljudi. Iako su svi članovi grupe kojoj se pridružuje Bukowsky koristili razne supstance, ipak to nije najvažnija potka filma. Droga je bila nešto što se izjednačavalo sa slobodom, sa nezavisnim duhom, sa protestom protiv uštogljenih okvira u kojima su odrastale generacije amerikanaca. Odlazak od kuće, da bi se živelo nekonvencionalno, u grupama, u napuštenim prostorima, u prirodi, bio je način da se pokaže neslaganje sa politikom države i protest protiv onih koji su tu državu vodili u krvave sukobe. No, ne smemo zaboraviti da je i sama potreba da se konzumira droga, bez ikakvih ograničenja, takođe mlade odvodila iz njihovih ušuškanih domova i da mnogi od tih mladih ljudi nisu uopšte razmišljali ni o politici, ni o svojim vršnjacima koji su ginuli u nekoj tamo zemlji za koju nisu ni znali da postoji. Dakle, Forman je nije u potpunosti zaobišao tu činjenicu, ali ju je ublažio i u fokus stavio grupu mladih ljudi koja se otisnula u svet potpuno drugačiji od sveta glavnog junaka ove večne priče – Clauda Hoopera Bukowskog.

Claude je tipičan mladić iz Oklahome koji dolazi u New York da bi se prijavio u vojsku. Njegovi planovi se poremete kad u Central Park-u sretne grupu hipika predvođenu šarmantnim Georgeom Bergerom. Bergerova neposrednost i rečitost, te duh i humor, očaraju Claudea i on se pridružuje grupi da bi prekratio vreme do odlaska na obuku. Upoznaje prekrasnu devojku Sheilu i po prvi put preispituje svoju misiju za koju je mislio da je predodređen. Tome uveliko doprinose i likovi koji čine ovu malu grupu. Priprosti mladić upoznaje drugačiju stranu života, onu za koju nije znao da postoji, živeći na svojoj farmi sa roditeljima. Prvi put se sreće sa promiskuitetom, drogom, homoseksualnošću i otkriva neke drugačije perspektive sa kojima je naglo suočen. Berger na sve načine pokušava da mladog Clauda, uverenog u ispravnost mobilizacije i ratovanja za “više” ciljeve, odgovori od odlaska u Vijetnam. Vodi ga na sva ona mesta na kojima se slavi ljubav, mir i sloboda. Na trenutke pokušava da ga izmanipuliše očiglednom zaljubljenošću u mladu bogatašicu prema kojoj ni on sam nije ravnodušan.

Neverovatno je kako je Forman uspeo da prikaže jedno prijateljstvo koje je brzo započelo i isto tako brzo počelo da se razvija, uprkos očiglednim razlikama u vaspitanju, odrastanju i samom psihičkom profilu ova dva čoveka. Upravo te razlike su priču učinile emotivnijom, povezanost mladića, svakog sa svojim idealima i snovima, je maestralno prikazana, a cela priča koja je vodila u smeru bez happy-enda bila je teška za želudac u mnogim scenama. Ostali članovi grupe-Jeannie, Woof, Laffayette, sa svojim životnim pričama koje su postepeno uvođene u film, takođe su doprineli menjanju percepcije mladića koji je, opterećen patriotizmom svojih predaka, krenuo na put sa kog se mnogi poput njega nisu vratili živi. U filmu, Forman je istakao i onu stranu života u tim slobodnim zajednicama – iznenadno suočavanje sa prošlošću koja uključuje i ljude koje su napustili da bi živeli onako kako žele. Svestan svih rizika, Claude ostaje do kraja veran svom cilju, odlazi na obuku misleći da nikad više neće sresti svoje prijatelje. Scene u filmu su snimljene u pravoj vojnoj bazi u Fort Irwinu, Barstow. Osim toga, Forman je u filmu hteo likove koji glume same sebe, pa su i psihijatri i hipici i vojna lica bili autentični i ono što su bili u stvarnom životu. Na kraju filma dolazi do tužnog preokreta, Forman zaokružuje priču o jednom iskrenom prijateljstvu u teškim okolnostima.

Malo je reći da su mnoge scene bile fantastično snimljene i da su glumci uradili svoj posao sa mnogo pažnje i ljubavi. Takođe, treba reći da su kostimi, scenografija, snimanje na otvorenom, fotografija nešto što se ne zaboravlja . Muzika u filmu je izvanredna, kao i scene plesa i psihodeličnih iskustava koja su oživela film i učinila ga na trenutke veselim i živahnim. Dijalozi su duhoviti, ali i takvi da teraju na razmišljanje o vrednosti ljudskog života i žrtvovanju za tuđe ciljeve. Film se umnogome razlikuje od mjuzikla i neke činjenice, koje su izmenjene, naljutile su pisce originalnog mjuzikla Geroma Ragnija i Jamesa Radoa.

Smatrali su da je Forman pogrešno prikazao hipi generaciju i kritikovali su ga u svim medijima. Sam Forman je pre snimanja pokušao da ostvari saradnju sa njima, ali oni su smatrali da “zvezde nisu naklonjene zajedničkom projektu”.

Miloš Forman je ovim filmom pokušao da pošalje poruku da je rat besmislen i da je ono što treba da spoji ljude samo ljubav i uzajamno poštovanje. Dok je živeo u komunističkoj Čehoslovačkoj, maštao je o odlasku iz takvog režima i govorio je da je svako ko se bori protiv komunizma njegov heroj. Samim tim, činjenica da je veličao Ameriku kao jednog takvog heroja, koji se bori bori protiv komunizma u Vijetnamu, baca senku na njegove motive što se tiče snimanja ovog filma, jer je svojim uverenjem provukao i poruku da je opravdan takav rat. Kad malo bolje razmislite, to zvuči kontradiktorno i prilično odbojno. Takođe je govorio da je muzika veliki čin slobode koja šalje važne poruke i motiviše na pobunu i otpor. Bio je opčinjen činjenicom da narod u Americi može da se suoči i sa svojom mračnom stranom, da slobodno kritikuje vlast i njene odluke, a ujedno i da voli svoju zemlju toliko da čini sve da očuva osnove njenih prava i zakona, kao i njen integritet.

Žalosno je što jedna takva zemlja ima neke, jako velike, mrlje na svom obrazu, koje ništa ne može da izbriše, ma koliko vremena prošlo.

Ipak, ovde je reč o filmu koji je oduševio celu moju generaciju. Lično, prezirem svaku vrstu sukoba i nasilja, a koncepcija rata će mi uvek biti neshvatljiva i neprihvatljiva, bez obzira kakav cilj ima i kakvim se idejama i ideologijom vodi.

još dobrih tekstova na https://allanawood795.wixsite.com

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: