Ludnica kao metafora modernog društva – MILOŠ FORMAN: ,, Let iznad kukavičjeg gnezda“ (1975.)

… Da li su pravi ludaci u ludnicama ili van njih? Da li je opšteprihvaćena ,,normalnost“ u stvari najopasnija bolest?…

piše : Dragan Uzelac

    Nastao iz pera američkog pisca Kena Kejsija, šezdesetih godina 20.-og veka, roman ,, Let iznad kukavičjeg gnezda” iskrena je ispovest čoveka-osuđenika koji je imao tu čast da kao neposlušni deo sistema provede neko vreme na ,, popravci i prilagođavanju” unutar psihijatrijske ustanove. Deceniju kasnije, pomenuti roman poslužiće reditelju Milošu Formanu i sjajnoj glumačkoj ekipi, na čelu sa briljantnim Džekom Nikolsonom, kao literarni predložak za kreaciju kultnog filmskog ostvarenja…

… U filmu se analizira da li su ludaci mentalno poremećene osobe ili individue koje bolešću reaguju na nenormalno i bolesno društvo. Da li su pravi ludaci u ludnicama ili van njih, da li je opšteprihvaćena ,,normalnost“ u stvari najopasnija bolest?…

… Ludnica je predstavljena kao metafora modernog društva, a glavni lik – buntovni Mekmarfi, kao odmetnik koji postaje štićenik te iste mentalne bolnice  i buni se protiv represivnog sistema , postavljajući nezgodna pitanja o normalnosti i nenormalnosti u modernom svetu. Njegov otpor i bunt su iskreni i otvoreni jer on oseća neodoljivu žeđ za promenom i oslobođenjem od stega lažnog morala… 

    Neizostavni deo svake iole ozbiljnije filmske kolekcije, Oskarima okićeno remek delo iz 1975.-e godine, moćna je tragikomedija, brutalna satira na račun američkog društva koja pršti od britkih dijaloga, dosetki i humora, osvetljavajući sistem iznutra, ispod svih nafilovanih naslaga licemerja i opštenarodnog blagostanja. Ispovest poglavice Bromdena, američkog Indijanca smeštenog unutar ,, rezervata” psihijatrijske ustanove, gde svi greškom veruju da je gluvonem i da ne kapira ,, obradu materijala” i lažne osmehe osoblja zaduženog za prevaspitavanje nepodobnih elemenata društva, metaforična je priča o američkom društvu i njegovom obračunu sa nepoželjnim pojavama i pojedincima, ustanovi koju vodi hladna, svemoćna i arogantna sestra Rejčel, simbol sistema.

    Uhodani sistem ,, ispiranja mozgova”, dobrovoljnog mazohizma, truleži, sivila i monotonije godinama ništa ne narušava, sve do trenutka kada u njega dospeva sitni prevarant nesputanog duha-Randolf Patrik Mekmarfi. Tu negde i kreće priča filma, urnebesna tragedija naših života, večni odnos Sistem-pojedinac, priča o istini i ,, istini”, licemerju i gluposti koja se obično tragično završava- kako za poslušnike, tako i za sve one koji pokušaju da kažu šta misle, rade šta im se prohte na svoju ruku i time remete ,, preko potrebni red i mir projektovanog blagostanja i sveopšte sreće”…

… Radnja filma odvija se u psihijatrijskoj ustanovi u Oregonu, S.A.D., koja je poprište borbe institucije i pojedinca. Randolf Patrik Mekmarfi pokušava da promeni funkcionisanje ustanove. On se buni protiv niza besmislenih propisa koji ograničavaju slobodu, zdravlje i ljudsko dostojanstvo pacijenata, razbija rutinu bolnice(sistema) dovodeći njen ,, humani“ program za ,, pomoć“ ljudima do apsurda…Kroz tu borbu, prikazana je kritika bihejviorističke psihologije i veličanje humanističkih principa… Oličenje hladnog i okrutnog sistema predstavlja glavna sestra Rejčed… Reč ,, gnezdo“ u naslovu filma, odnosno duševna bolnica simbol je za čovekovo gnezdo, sužen duhovni prostor u kome provodi život… Ako ,, mali“ čovek pokuša da prekrši zakone i nametnuta društvena pravila njega će osuditi kao ludaka i kazniti izolacijom i odstranjenjem iz ,, pravedne“ zajednice… Biće primoran da sebe svede na poslušnika i da čini samo ono što se od njega očekuje… Usprotivi li se i krene u potragu i borbu za istinom i slobodom, biće smešten na otrežnjavajuće lečenje…

    Film uz koji sam odrastao i sazrevao, pregledao i iščitavao do iznemoglosti, jedan je od onih sudbinskih u kojima pronalazite sebe, svoje snove, ideje, nemire i strepnje, čitav jedan život i ludilo sveta čiji ste nevoljni deo. Preslikana slika stvarnosti, u kojoj svaki misleći pojedinac nespreman na zadatu ulogu i podaništvo unutar vekovima unapred zadatog sistema i namenjene mu epizodne uloge otaljavanja, sreće radi, biva poslat na obradu i preispitivanje na ovaj ili onaj način, što uglavnom dovodi do potpunog slamanja duha, lobotomije i nestanka nepoželjnog ili pobune, sa uglavnom istim završetkom, ono je što izbija iz svake pore ovog genijalnog ostvarenja. Priča, da gledajući ovaj film o nama i suštini svih naših problema, grohotom se smejemo, uglavnom ne nalazeći da smo to u stvari mi, u nekom sličnom ili istom društvu, uglavnom je već viđena- i samim tim tragičnija.

    Let iznad kukavičjeg gnezda je priča o slobodnom duhu čoveka koji je zarobljen u kavezu sistema( kojeg simbolizuje psihijatrijska ustanova)… On je priča prožeta duhom britkog humora koji predstavlja kontrapunkt temeljnoj tragičnoj noti romana… On je priča o psihijatrijskoj bolnici( u kojoj smo svi smešteni) kao metafori bolesnog društva… Priča o nama, lobotomiziranima demagogijom, medijima, politikom, religijom koji pasivno, poput biljaka prihvatamo ,, istinu“ društva i podnosimo ,, život“ kao unapred zadati, nepromenjivi ultimatum vladara sveta… Priča o kafkijanskoj autokratskoj sili birokratije koja gnječi i uništava duh pobunjenog i samosvesnog pojedinca – priča o donkihotovskoj borbi sa vetrenjačama sveta…

    Prisećam se šeretskog osmeha buntovnika bez razloga Mekmarfija kada u žabokrečini ludnice saznaje da je većina pacijenata tu zapravo dobrovoljno. Tragična spoznaja, uprkos blagotvornom dejstvu humora od kojeg sve puca, dovodi ga do ludila. Utehu pronalazi u nenadanom otkriću da se poglavica Bromden, kao od brega odvaljen, sve vreme zapravo pravi lud, izigravajući moćnike njihovim načinom prevare. 

    Pre nego što se odluče za bekstvo, dolazi do ključnog dijaloga između njih dvojice, gde kroz razmenu ličnih impresija i iskustava iznose srž problema i kakvu takvu nadu za bekstvo iz pakla…

Mekmarfi: Poglavico, ne mogu više ovo da podnesem. Treba da izađemo odavde.

Bromden: Ne mogu.Jednostavno ne mogu.

Mekmarfi: Lakše je nego što misliš, Poglavico.

Bromden: Možda za tebe.Mnogo si veći od mene.

Mekmarfi: Zašto, Poglavico, velik si kao trup od stabla.

Bromden: Moj otac je bio velik. On je radio kako je hteo. Zato su svi bili protiv njega. Poslednji put kada sam ga video bio je mrtav pijan. I svaki put kada bi stavio flašu u usta, ne bi uspeo da se odvoji od nje. Toliko je pio dok se nije tako usukao, dobio bore i požuteo, da ga ni psi nisu prepoznavali.

Mekmarfi: Ubilo ga, jel’?

Poglavica: Ne kažem da su ga ubili. Samo su ga obrađivali, onako kako to sad rade tebi.

    Ključni roman, nastao iz slobodarskog duha šezdesetih, pretočen u kultni film, ostaje kao žig u vremenu, duh cinizma, groteske i satire, njegovog veličanstva-humora, koji sada slobodno luta po svetu kao upozorenje, poruka nedosanjanog sna o slobodi, let iznad kukavičjeg gnezda ukopanog u rovove zlobe, gluposti i nesuvisle ideje o mogućnosti pobede nad temeljnim ljudskim vrednostima, moći vere, humora i kreativnosti otpornih.