Nina

Junis Kejtlin Vejmon – to ime vam verovatno ništa ne znači, zar ne? A Nina Simone – e, sad vam je već poznatije, naročito ako ste se bar očešali o popularnu muziku i taj vid subkulture. Nina Simone je bila američka pevačica, kantautor, pijanista, aranžer i aktivista za ljudska i građanska prava. Dobitnica je nagrade “Grammy” za životno delo. Iako su je većinom svrstavali u jazz izvođače, ona sama nije volela klasičnu kategorizaciju, pa je govorila kako peva i svira “crnačku” muziku. To je isticala svuda i u svakoj prilici, toliko ,da su je neki nazivali i “crnom rasistkinjom”, ako taj pojam uopšte može postojati.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=R2ZQIMPzqOY&w=640&h=360]

Poznata je i pod nadimkom “High Priestess Of Soul” , a karakteristika njenih albuma ili koncerata bila je, da su se unutar tih sat ili dva vremena, mogle naći pesme koje pokazuju ili intenzivnu sreću, ili ekstremnu tugu i melanholiju, što je verovatno i bilo uzrokovano njenom dijagnozom – bipolarnim poremećajem koji je držan u tajnosti do njene smrti, iako je dijagnostikovan još sredinom šezdesetih.

Mali deo njene biografije sam napisao kao uvod u prikaz filma o ovoj izvanrednoj, ali i kontraverznoj i neshvaćenoj umetnici.Film je izašao na svetlost dana 22.aprila 2016. godine, a već mesec dana kasnije posredstvom naših ruskih prijatelja, 🙂 bio sam u mogućnosti da ga pogledam.Iako je dobio prilično loše kritike (bar zasada), meni se prilično svideo, a pokušaću  da objasnim i zašto.

Film prikazuje poslednjih petnaest godina Nininog (koju maestralno glumi Zoe Saldana) života, kada su najbolji dani daleko iza nje. Loše finansijske situacije, ogrezla u alkoholu, mentalno nestabilna završava zbog nasilničkog ponašanja u Los Anđeleskoj psihijatrijskoj ustanovi, u kojem sreće bolničara Kliftona Hendersona (kojeg odlično glumi David Oyelowo) i sa njim počinje čudan prijateljsko-profesionalni odnos, koji će trajati do njene smrti.

Taj odnos je ustvari tema ovog filma, ali i scene Nininog opijanja, svađe sa celim svetom, odbijanja lečenja i opasno širenje bolesti, izbacuju Zoe Saldanu u prvi plan i ona od prvog do poslednjeg kadra drži film. Sve promene u hirovitom ponašanju, najdublje emocije i sav očaj koji se krio u genijalnom talentu neshvaćene umetnice, uspela je da prikaže lako, kao da ne glumi.

Podatak da je sama otpevala sve numere u filmu me je, blago rečeno, fascinirao. Prva ideja, koja se javila još 2010. godine je bila da Ninu glumi poznata pevačica Mary J. Blige, koja je čak bila spremna da deo svog novca uloži u projekat, ali je dve godine kasnije rediteljka Sintija Mort naprasno glavnu ulogu dodelila Saldani. Čak je i Ninina ćerka, Keli, bila protiv toga, jer je po njenim rečima, Zoe previše lepa i premalo crna.

Završna scena u filmu prikazuje Ninu na velikom koncertu u Central Parku, koji je iako odlično prihvaćen, bio ustvari labudova pesma Nine Simone.

Sve negativne kritike upućene ovom filmu, od onih da glavna glumica ne liči na osobu o kojoj je film,da glumica od 30 godina glumi ženu u kasnim šezdesetim i da ni šminka ne pomaže mnogo, da je obrađen samo najcrnji period uspešne umetnice,verovatno stoje, ali je moj utisak da je jedna ekstra talentovana umetnica odlično prikazala drugu, još talentovaniju umetnicu. Grozan karakter, antisocijalno ponašanje, mentalna nestabilnost, problemi sa alkoholom padaju u vodu pred talentom neverovatne Nine Simone koja je umela da napiše takve pesme, kao što su “Feeling Good”,  “Sinner man”,  “My baby just care for me”  … i mnoge druge, što bi trebalo da bude poenta ovog filma.