Nepolitikin Zabavnik

MOVIZZZ

Nostalgija je poricanje grozne sadašnjosti !? (MIDNIGHT IN PARIS, WOODY ALLEN), apsolutna preporuka

Nikad nisam bio u Parizu. Verovatno, nikad ni neću. Kažu da je lep, verovatno najlepši grad na svetu. Možda, to je poprilično subjektivna stvar.

Ne volim Ovena Vilsona. Vrlo mi je antipatičan. Nemam poverenja ni u njegov glumački talenat. Opet, složićete se sa mnom, i to je vrlo subjektivno.

S treće strane, nisam baš veliki fan ni Vudija Alena, možda tek poneki njegov film mi se svideo. Poštujem njegov rad, ali nisam obožavalac. Naravno, i to je tako subjektivna stvar da se uopšte ne bi smelo raspravljati o kvalitetu režisera tog kalibra.

Opet, neverovatno, film u kom su glavni činioci baš Pariz, Klajv Oven i Vudi Alen me je oduševio. “Midnight In Paris” je bajka koja mi je baš trebala u ovom periodu moga života koji se svakako bajkom ne može nazvati.

Priča “Ponoći u Parizu” počinje u velikoj meri banalno. Scenarista holivudskih filmova, Gil Pender je na odmoru sa verenicom i njenim roditeljima u Parizu. Verenici je to tek još jedna prilika za šoping i provod, a njemu prilika za inspiraciju da napiše pravi, pravcati roman koji ima i umetničku vrednost. Zajednički izlasci sa još jednim parom iz Amerike, na koji su slučajno nabasali (i to na vereničinog bivšeg i njegovu novu devojku, sic!) vrlo brzo dosade Gilu koji bi pre da šeta pariskim ulicama i to, ako je moguće, dok pada kiša, jer smatra da je Pariz tada neodoljiv i najlepši. Sve češće nalazi izgovore da ostane sam i traži inspiraciju za roman, dok ga, slučajno, ne zatekne ponoć na ulici i “čudni svati” ne potrpaju u oldtajmer i bukvalno silom odvedu na bizarnu žurku gde će redom, upoznati nikog drugog do Skota Ficdžeralda i njegovu suprugu Zeldu, Kola Portera za klavirom, Ernesta Hemingveja kako pije absint i Pabla Pikasa kako objašnjava šta je hteo da kaže svojom najnovijom slikom. Odvedu ga u slavne dvadesete godine prošlog veka…

…I tu ću stati sa prepričavanjem filma. Ako sam vas zainteresovao, drago mi je. Nađite fim i pogledajte ga. Zaista, vredi. Ako nisam, šta da vam radim. Verovatno preferirate akcione blokbastere i Marvelove superjunake. I to je OK. Nekome…

…Ja sam posle odgledanog filma bio zatečen. Naterao me je na razmišljanje, a mislim da je to upravo jedna od konstanti koje prava umetnost zahteva. Rečenica koju jedan od likova (upravo slavni Pol Gogen) izgovara : “Nostalgija je poricanje grozne sadašnjosti” dugo mi je odzvanjala u ušima i lutala mislima. Pošto ni ne krijem da sam nostalgičan za starim vremenima i da često pomislim kako je “sve nekad bilo bolje”, bacio sam se u dilemu da li je to zaista tako ili samo proživljavam “žal za mladost”. Nove generacije donose nove navike, nove junake i nove vrednosti. Mi matoriji, sa strane gunđamo kako “omladina pojma nema”, “ne znaju šta je pravi kvalitet”, “su površni i plitki”…Kao da slušamo svoje roditelje pre tridesetak ili više godina, zar ne ?  

S druge strane, naše iskustvo, obrazovanje, razmišljanje, elokvencija, daju nam za pravo da “ovima što su se tek ispilili” podelimo par saveta, životnih istina, fraza i floskula kakve smo i sami dobijali napretek. I tako…ringišpil (i onaj iz filma i ovaj životni) se nemilosrdno okreće do trenutka dok ne siđemo (ili ne ispadnemo i ne tresnemo) sa njega, a mi nismo ni pedalj bliže rešenju zagonetke o tome šta je nostalgija zapravo ? Znate li vi, možda ?

P.S. Bio bih đubre kada ne bih pohvalio režiju, fotografiju i pre svega muziku u filmu. Zaista su predivne…I još nešto, Edrijen Brodi u ulozi Salvadora Dalija je presmešan. Plakao sam od smeha dobrih par minuta.

Leave a Reply

%d bloggers like this: