Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

MOVIZZZ

Postoje dve vrste ljudi : Oni koji vole ovaj film i oni koji ga ne vole : “The Good, The Bad and The Ugly” (1966)

piše : Clementine Kruczynski

Ovaj tekst je, naravno, namenjen samo onima koji vole ovaj film. Nikad nisam bila veliki ljubitelj vesterna, ali film, koji je kod nas poznat kao “Dobar, Loš, Zao” (The Good, The Bad and The Ugly) za mene je više od vesterna. Kada sam ga gledala prvi put, pomislila sam da će to biti prava noćna mora – na sve strane prašinčina, prljavi, ružni kauboji, alkohol, neke jadnice iz bordela, pljačke, silovanja, tuče i dvoboji, te poneki junak, da da neki veći smisao svemu tome. Sve ono što je bilo deo vestern – žanra, za mene, palo je u vodu već u prvih deset i po minuta bez ikakvog dijaloga. Napetost se mogla rezati nožem, toliko je bila stvarna i opipljiva, nabijena u toj mukloj tišini. Znao je Sergio Leone kako da počne poslednji film iz čuvene “dolar trilogije”ili “Čovek Bez Imena – trilogije” (Man with No Name)

Leone, verovali ili ne, nije ni imao nameru da snimi ovaj film, ali je to uradio na nagovor američkih producenata. Oni su smatrali da će njegova prva dva filma “A Fistfull of Dollars” (1964) i “For a Few Dollars More” (1965), snimljeni za evropsku publiku, kod koje su izazvali salve hvalospeva, postići ogroman uspeh u Americi i želeli su da snime još jedan. Pisac scenarija, Luciano Vincenzoni, još na sastanku je dobio ideju za nastavak, koji je, iako to neki i ne znaju, zamišljen kao prequel prethodna dva filma. Čak je osmislio i kratku priču i naslov – “Il buono, il brutto, il cattivo” ili ” dobar, loš, zao”.

 
Priča je bila vrlo jednostavna: tri skitnice tragaju za sakrivenim novcem u sred američkog građanskog rata. Producenti su istresli lovu, Clint Eastwood je po treći put ušao u priču sa Leoneom, a Eli Wallach je odglumio najsmešnijeg i najpodlijeg negativca ikada. Ekipu je, po drugi put, upotpunio Lee Van Cleef, a ostalo je već istorija, ili bar ono kako bi istorija filma trebalo da izgleda.
 

Ovo kažem samo zato što, iako fantastičan u svakom smislu, ovaj film nikad nije bio čak ni nominovan za Oskara, iako je imao sva prava na njega, i to u više kategorija. Nepravda poput te, nikad nije mogla nauditi delu koje je postalo kultno po mnogo čemu, a najviše zbog savršeno napisanih likova i njihovih dijaloga punih cinizma i ironije. Film je bio međunarodna koprodukcija između Italije, Španije, Zapadne Nemačke i Sjedinjenih Država, a set za snimanje bio je smešten u Španiju, u pustinju. Za scene sa vojskom, Leone je angažovao preko 1500 španskih vojnika.

Ovaj film je najbolje pokazao sav raskoš režiserskog genija Sergia Leonea. Njegovi dugi snimci, sa širokim kadrovima kojima je obuhvatio okrutni pejzaž, kao mesto dešavanja avantura naših anti-junaka, kao i upotreba muzike velikog Ennio Morriconea, samo su pojačali magiju ovog filma.

Kad pogledate samo koliko je scena snimljeno na otvorenom, shvatite koliko je truda uloženo da bi se snimio savršen kadar, jer je Leone često, i po nekoliko sati čekao na odgovarajuće svetlo. Scena u kojoj Blondie i Tuco dižu most u vazduh, da bi napravili prepreku na putu ka groblju za koje veruju da krije zakopano blago,bila je najmukotrpnija i za režisera i za njegovu ekipu. Po najvećoj vrućini, španski vojnici su strpljivo čekali na svojim, sigurnim, mestima, trenutak da se snimi eksplozija. Vreme je prolazilo, a Leone je gledao u nebo, čekajući savršeno svetlo. Eli se dosađivao na brežuljku, a Clint je vežbao svoje zamahe golf-palicom. Signal za detoniranje je bio “Vaya“, a čast da to uradi pripala je kapetanu španske vojske. Dok su se komešali, nervozno čekajući da režiser da znak, kamerman je požurivao ljude oko sebe da dovrše svoj posao i slučajno izgovorio reč “Vaya”, koju je kapetan čuo i digao most u vazduh. Ovo je moglo kobno da se završi, no, srećom, nije bilo povređenih i, iako su mnogi očekivali da će Sergio da poludi, on se samo okrenuo i rekao: “Idemo jesti!”.

Most je ponovo sagrađen, a njegovo rušenje je snimljeno iz prve! Ono što je u filmu bila ujedno i najveća greška, jeste upravo upotreba dinamita koji nije bio izmišljen u periodu u kom se dešava radnja filma. Takođe, malo poznata činjenica je i da je groblje, jednako kao i most, pažljivo sagrađen set za snimanje završnih scena. Samo snimanje je bilo veoma stresno i naporno, jer su samo trojica glumaca, i to glavnih, govorila engleski. Najviše je sa režiserom komunicirao Eli Wallach, i to na francuskom jeziku, koji je Leone tečno govorio. Eli je, iako je Clint bio mnogo poznatiji od njega, imao veću minutažu, što se pojavljivanja u kadrovima tiče. I dobro je što je tako, jer ne možete odoleti toj poganoj, smešnoj njušci. Kad smo već kod njega, red je da se malo pozabavimo i samim likovima u filmu. I da, počeću upravo sa pomenutom propalicom.

 

Prvi put ga vidimo dok mu se čita optužnica za razna nedela koja je počinio. Saznajemo da se ovaj prljavi, musavi, nadrndani, podmukli tip zove vrlo jednostavno: Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez, poznat još i kao The Rat. On čeka da ga obese, ali je veoma miran i previše drzak za nekoga ko će umreti svakog časa. Razlog njegovog opuštenog stava je na bezbednoj udaljenosti. To je još jedna propalica-skitnica, čovek koji je sklopio dogovor sa Tucom, da ga spašava od vešanja i da zaradu od plena tako dele pola-pola. Ta skitnica je “Čovek bez imena” kog Tuco posprdno zove “Blondie“. Mali, uvek besni meksikanac, sklon brzom potezanju pištolja i na najmanju provokaciju, pun je psovki i kletvi kad je u pitanju njegov, mrtav-hladan pajtaš, kog je maestralno, po treći put glumio Clint Eastwood. Tuco “Ugly” na lukav način pokušava da eliminiše Blondieja, prati ga nakon što ga je ovaj ostavio da crkne od žeđi u surovoj pustinji. Postaje opsednut sa plavokosim revolverašem i jedini cilj mu je da ga mučki ubije.

 

 

Kao i svaki pacov, i ovaj voli neobična mesta za ulazak u kuću, pa se tako nekoliko puta uspeo primaknuti Blondieju ulazeći kroz prozor. Tuco ima tešku prošlost, brata koji je sveštenik, roditelji su mu umrli, a breme nesretnog života još je više otežao zločinima koje je počinio kad se odmetnuo od kuće. Nepismen je, impulsivan, nikad ne razmisli dva puta pre nego što nešto uradi, ali je zato snalažljiv i ume da se izvuče iz bezizlaznih situacija.

Nasuprot njemu je njegov krvni neprijatelj bez imena, plavokosi skitnica sa pončom i šeširom, koji je najprecizniji i najbrži revolveraš divljeg zapada. Blondie je lik koji se pojavljuje u trilogiji kao ćutljivi, pronicljivi čovek, britkog uma, koji ne priča mnogo, mudar je i oprezan. Svoju empatiju i humanost dobro skriva, ali je vidimo na trenutke, kada pomaže nemoćnima i ranjenima. Svoj čuveni pončo koji nije oprao ni jednom u toku snimanja ova tri filma, uzeo je sa poda gde je ležao mrtav vojnik, i to je postao njegov zaštitni znak. Ova dva čudna, gramziva kompanjona opet se udružuju zbog obostrane koristi, kada, pukim slučajem, saznaju da se na jednom groblju, sahranjeno sa vojnikom, nalazi ogromno blago. Blondie je uveren da je Tuco čuo ime koje se nalazi na grobu, pa je prinuđen da sa poganim lajavcem krene u potragu. Taj put se sve više komplikuje, a njihova misija skoro biva osujećena kada ih zarobi vojska Unije. To je, bar meni, jedna od najsmešnijih scena u filmu. Tuco i Blondie jašu žedni, iscrpljeni i prašnjavi i u daljini vide vojsku u sivim uniformama, kako se približava. Tuco počinje da urla: ” Uraaaaaaaa! Ura za Konfederaciju! Ura! Dole s Generalom Grantom! Ura za generala … Kako se zove? Lee! LEE! Ha ha. Bog je s nama jer i on mrzi Jenkije. Ura!

Na to Blondie, dok vojnici otresaju prašinu sa plavih uniformi i pokazuju da su, u stvari, vojska Unije, pljune i kaže:

Bog nije na našoj strani jer i on mrzi idiote.”

Tu se sreću sa Angel Eyesom, hladnokrvnim ubicom kojem ništa nije sveto, pa ni porodica koju je ubio već na početku filma, kada smo mogli da naslutimo o kakvom se liku radi. On je proračunati gad koji je spreman na najneverovatnije oblike mučenja, samo da bi saznao gde se krije zakopano blago. Nekako uspeva da se nagodi sa Blondiejem i trka za novcem počinje. Film kulminira jurnjavom kroz groblje, i jednom od smešnijih scena, kada Blondie stoji iznad Tuca i govori mu: “Postoje dve vrste ljudi. Oni s napunjenim pištoljem i oni koji kopaju. Kopaj!

Tuco ponovo izvlači deblji kraj kada ga Blondie obesi na granu iznad najtanje nadgrobne ploče koja se mogla naći. Odlazi sa polovinom blaga, a drugu polovinu ostavlja na grobu za Tuca, ako uspe da se oslobodi, što je, naravno, neizvodivo, ali dogovor je dogovor i partnerstvo je ispoštovano. U zadnjoj sceni uviđamo koliko je Čovek bez imena velikodušan lik koji nije zlopamtilo, kada puca iz daljine u omču koja se već opasno zategla oko Tucovog vrata, i tako mu spasava život.

Trilogija je u Americi prikazana u toku jedne godine i postigla je neverovatan uspeh. Nakon završetka snimanja, Clint Eastwood je osnovao filmsku kuću Malpaso Productions(1967) i počeo snimati svoje filmove. Nije više sarađivao sa Sergiom Leoneom, iako mu je režiser nudio nove uloge.

Ono što ovaj film čini prekrasnim je i nezaboravna muzička tema koju je Morricone snimio tako da zvuči kao zavijanje pustinjskih kojota.

Moram napomenuti da je lik hladnog, promišljenog, pravičnog, neustrašivog usamljenika – Čoveka bez imena, nadahnuo Stephena Kinga za junaka njegovog romana “Dark Tower” – Rolanda Deschaina.

 

 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: