PREPORUKA – BANG BANG CLUB – The Shooter’s Life, Under The Lens

piše : Al D Tepić

“ Bang Bang Club ” ili Beng Beng Klub bi se mogao žargonski nazvati i “Ratni Klub”, što i jeste delimično tačno. Delimično. Ipak se ovde ne radi o klubu boraca iz nekog rata niti ratnim profiterima ili udovicama. Reč je o četiri ratna reportera. Konkretno, o četvorici fotografa.

Priča počinje u Africi na samom kraju Aparthejda i poznate nam vladavine belaca nad crnim kontinentom. Mladi Greg Marinović dolazi do mesta incidenta na kome se sukobljavaju Inkate , borci koji pripadaju Zulu narodu i njihovi zemljaci iz stranke Afričkog Nacionalnog Kongresa. Na licu mesta zatiče tri fotografa kojima je to svakodnevnica i već pomalo “normalno”. Ustvari, Marinović se sreće sa ljudima sa kojima će kasnije postati deo istorije poznate kao Bang Bang Club. Kevin Carter, Ken Oosterbroek i Joan Silva su u tom momentu već “navučeni” na opasnost u poslu. Marinović će tek da bude.

Nakon što se odvoji od grupe i napravi fotografije Inkata boraca, mlađanog nam Marinovića gore pomenuta trojka zdušno prihvata pod svoju zaštitu. Ako ste se zapitali odakle je – da vam uštedim vreme. Marinović je lik hrvatskog porekla sa Korčule koji je zbrisao u južnu Afriku još ’85. I iako to nije tema ovog teksta, možda možemo da njegovu hrabrost – ili ludost, pripisati korenima. Toliko o tome.

Priča o ovom kvartetu se kasnije razvija kroz lik Marinovića i Kartera. Tu imamo mladog i zelenog Grega koji se snalazi kako zna i ume u kulminaciji ovog građanskog sukoba, dok sa druge strane Karter, iskusno i bez mnogo trzanja radi svoj posao. Iako su Oosterbroek ili Ken i Silva u drugom planu priče to ništa ne umanjuje njihov rad. Ken je predstavljen kao rođeni vođa, dok Silva ipak podseća na egzekutora iz nekog dela Godfather –a. Koliko su likovi izmenjeni ili blizu “originala” bi se dalo nagađati i raspravljati, no onda to ne bi bio igrani film. Da, zaboravih vam reći da je rađen po istinitim događajima. Preciznije po knjizi koju potpisuju Marinović i Silva “The Bang-bang Club: Snapshots From A Hidden War”. Režiju potpisuje južnoafrički režiser dokumentarnih filmova Stiven Silver kome je ovo prvi igrani film, i kao takav i o takvim ljudima, napravljen tako da će te na trenutke imati osećaj kao da posmatrate scene iz nekog ratnog priloga. Fotografija, oko koje se sve vrti je podjednako prisutna u svim delovima filma.

Da ne bih otkrivao celu priču koja se krije iza ovog Silverovog igranog prvenca zadržaću se na onome što je po meni esencija priče. Moral. Koliko morala imaju fotografi, pitanje je sad?

Priča počinje još 1990. Dakle, samo malo pre početka krvoprolića na ovim prostorima pa nije ni čudo što ovde i nije imala velikog odjeka, iako se to ne može reći za ostatak sveta. Marinović će u tih četiri godine početkom devedesetih godina prošlog milenijuma snimiti hrpu fotografija i ispeći zanat ratnog fotografa na tlu Afrike, ali će i snimiti fotografiju koja će ga učiniti dobitnikom Pulicerove nagrade što je takođe prikazano u filmu. Ryan Phillippe koji igra Marinovića je jezivo uspeo da dočara čoveka koji trči sa fotoaparatom i vodi unutrašnju borbu sa sobom da li da snima ili da prekine aktere u svojoj nameri. Rulja koja će ubiti čoveka pred njim na svirep način kasnije će ga učiniti dobitnikom Pulicerove nagrade. Nedugo posle toga u Sudanu će Kevin Karter napraviti fotografiju koja će obići ceo svet i svakome ko je vidi ostati zauvek u sećanju, a takođe će za nju dobiti “Pulicera”. Zasluženo?

Ovde režiser pokušava da nam približi fotografe sa njihove ljudske strane. Bezbroj pitanja koji sami sebi postavljaju nakon svedočenja nekim od najstresnijih situacija za čoveka i za društvo koje oni vešto beleže svojim objektivima istovremeno pokreću i moralne dileme u njima. Da li je trebalo fotografisati? Da li su mogli nešto da učine u datom momentu? Sve to će ih stići kako kroz pitanja koja sebi postavljaju tako i do pitanja koje im postavljaju čitaoci ali i kolege koji sve to posmatraju sa bezbedne razdaljine. U filmu je jedna od takvih situacija predstavljena iz više uglova mada je meni najjača scena u kojoj urednica fotografije traži da izađe na teren sa Marinovićem i onda tokom snimanja doživljava napad panike. U mnogo čemu ova scena opisuje koliko malo nadređeni znaju o radu svojih pretpostavljenih na terenu i kako dolaze do rezultata. Iako je ovde reč o ratnim fotografima priča bi se dala raširiti na mnoga polja.

Ovaj film možda nije dobitnik “Zlatne palme” niti “Oskara”, ali je svakako drama sa elementima akcije koja će vam držati pažnju preko sto minuta. I ako samo na trenutak pomislite da ne razumete kako to da se četvorica belaca kreću kroz razjarenu rulju podižući aparat i izgovarajući “Press! Press!” , upitajte sebe da li možete da shvatite bilo koji građanski rat u kome se teško zna “ko pije – ko plaća” i shvatićete da je svako pitanje na zadatu temu povod za još jednu priču.