piše : Dragan Uzelac
Filmom Brak Marije Braun(1979.) Fazbinder započinje svoju kultnu filmsku trilogiju o posleratnoj Nemačkoj, trilogiju o tamnoj strani ponovnog rađanja jedne ratom razorene zemlje…
Opor i turobno intoniran, Fazbinderov film povlači paralelu između Marije Braun i posleratne Nemačke: Marija simbolizuje Nemačku koja je uz američku pomoć doživela preporod nakon sloma nacizma i poraza u ratu, ali je istovremeno izgubila dušu…
Rajner Verner Fasbinder (1946.-1982.), kultni nemački filmski reditelj, jedan od predvodnika Novog filmskog talasa u Nemačkoj(uz legende kao što su Venders, Šlendorf, Hercog…), beskompromisni umetnik i borac, bio je enigma, buntovnik čiji su filmovi i život bili protkani kontradikcijom. S jedne strane, snimao je filmove koji su se opirali represiji sistema i imali duboko saosećanje za društvene otpadnike, dok je sa druge strane znao biti okrutan prema saradnicima (koje je smatrao delom svoje ,, porodice“)… Noću je krstario barovima u potrazi za seksom i drogom (otvoreno se deklarišući kao gay), dok je danju bio fanatično odan radu i filmskom stvaralaštvu (bio je jedan od najplodnijih autora – snimio je preko četrdeset filmova, u proseku gotovo četiri godišnje)…
Kada se u bioskopu ugase svetla, počinje san. I podsvest počinje reagovati. Onaj ko ide u bioskop samo otprilike zna šta ga čeka, a ja od njega očekujem više naprezanja, objašnjavao je Fazbinder…
O čemu govori jedan od kultnih Fazbinderovih filmova s kraja sedamdesetih? Nekoliko meseci nakon završetka Drugog svetskog rata, Marija Braun (Hanna Schygulla) dobija vest o pogibiji voljenog muža Hermana. Ona se nakon toga upušta u vezu sa Bilom, crnoputim američkim vojnikom, ali se Herman iznenada pojavljuje… Ona iz nehata ubija Bila, ali Herman priznaje da je on to učinio i, zaštitivši Mariju, odlazi umesto nje u zatvor. Marija započinje karijeru poslovne žene, u želji da se obogati i omogući požrtvovanom mužu lagodan život nakon odsluženja nepravedne kazne…
Brak Marije Braun prvi je film iz višeslojne, kritički intonirane Fazbinderove trilogije o posleratnoj Nemačkoj, a završava se tragično – smrću, u trenutku kada Nemačka osvaja titulu na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Švajcarskoj. Fazbinderovski turobni kraj prepun je gorke ironije – u trenutku trijumfa Nemačke kuća u kojoj su troje protagonista filma gori, dok komentator na radiju euforično urla: Deutschland ist wieder was!( Nemačka opet nešto znači!)… U vrtlogu burnog vremena jedna hrabra žena – Marija Braun uspeva da se uspne na društvenoj lestvici – ali, na kraju plaća previsoku cenu lične drame tragičnim završetkom.
Nije lako prihvatiti činjenicu da i patnja može biti lepa… To mogu razumeti samo oni koji znaju da pogledaju duboko u sebe.
Spajajući surovost i romantizam, nemačku pustoš i uticaj američkog filma reditelj Rajner Verner Fazbinder je stvorio neke od najdubljih eseja o ljudskoj samoći, destrukciji i prolaznosti. Novac, seks, društvo i okrutnost glavni su motivi njegovih vanvremenskih i beskompromisnih filmova koji su duboko zasekli u trulo tkivo jednog društva i sveta koji jedinu vrednost vidi u gomilanju novca tj. tzv. bogaćenju. Povodom njegove prerane smrti, nakon intenzivnog i beskompromisnog života, ostala je upitnost njegove filmske muze – glumice Hane Šigule: Je li umro tako mlad zato što je bio u žurbi ili je žurio pošto mu je bilo suđeno da umre mlad?.
Na tragiku ovog filma nadovezuje se svojom gorčinom, cinizmom i čudesnom setom naredni deo trilogije, film Lola(1981.), kritički intonirana priča o korupciji, dvostrukom moralu i ceni uspeha unutar sistema gde je sve na prodaju, pa i ljudska duša…
… Poezija je uvek tužna. Zašto je to tako? Zašto jednom ne može biti vesela?… Jer poezija dolazi iz duše. A duša je tužna… jer duša poznaje više od uma. Zato je tužna ….
Fascinantna i prelepa Barbara Sukova tumači impresivni lik zavodljive kabaretske pevačice i prostitutke Lole, žene koja seksualnošću vešto manipuliše ljudima i ne pitajući za cenu na putu do uspeha u životu, simbolizujući na neki način uspon i uspeh posleratne Nemačke koja je zarad napretka prodala vlastitu dušu… Lola razotkriva posrnuće i lažni sjaj posleratnog uspona Nemačke kroz priču o mutnim poslovima unutar građevinske industrije, priču o beskrupuloznosti lokalnih moćnika i korupciji koja iz temelja razara osnove jednog društva…
… Da li bi ste živeli u svetu koji je izgubio sav moral? Gde su samo zlo, korupcija i nepravda?…
… Celina je trula, ne samo delovi sistema, zato celina i treba da bude promenjena… Učiniću pravila igre smešnim, ceo nepošten sistem. Ostavlja ožiljke na ljudima, izobličuje ih, čini bolesnima! I kako bih se pomirio sa svetom od koga mi je muka?…
Kroz lik građevinskog inspektora Fon Boma, koji dolazi u grad da zavede red i pročešlja dotadašnju korupciju i sumnjive poslove, Fazbinder ironično i gorko progovara o truleži novog poretka tzv. demokratije i progresa, koristeći lik prostitutke Lole kao simbol opšteg moralnog pada, licemerja i propasti svih pravih vrednosti. Fon Bom je u početku neodlučan – ali nakon što se zaljubljuje u Lolu(nesvestan njene prave prirode i položaja), a potom i odbijen, napokon kreće u akciju ,, čišćenja sistema“ i zabludelog sveta… Ali, nakon što mu glavni biznismen Štuker, simbol korupcije i lažnog morala lokalnih moćnika, omogućava da pridobije, a na kraju i oženi Lolu, on odustaje od donkihotovskog revolucionarnog posla menjanja sveta… Sva gorčina i sarkazam prosuti su pred gledaoca u završnim kadrovima filma – licemerje i korupcija likuju nad svim ljudskim vrednostima, istinom i poštenjem – u đavoljoj igri pobednik se uvek zna, jer sve i svako ima svoju cenu, a prodaja vere za večeru već odavno je odigrana i uigrana predstava… Mrak kupleraja, jarko crvene boje, prigušena svetla bluda – cela drama se odigrava u karakterističnim tonovima Fazbinderove nihilistične estetike beznađa, truleži sveta, blasfemije, sartrovske mučnine i gađenja nad svetom kojemu nema spasa…
Film je i neka vrsta Fazbinderovog oduševljenja, omaž reditelju Jozefu fon Šternbergu i njegovom Plavom anđelu, ali i jetka satira na račun divljeg kapitalizma gde je sve i gde su svi na prodaju…
Završni deo trilogije predstavljen je filmom Veronika Fos(1982.), setnom pričom u crno-belim tonovima depresije i melanholije, pričom nekada popularne filmske dive Veronike Fos (tumači je briljantna Rosel Zah koja prosto iznutra zrači energijom i daje filmu osobenu atmosferu mučnine i beznađa). Bivša filmska zvezda sve dublje tone u pakao šizofrenije i depresije, koje na momente prekida njeno slučajno poznanstvo sa sportskim novinarem Robertom Kronom koji joj poklanja preko potrebnu pažnju i ljubav (bez obzira na činjenicu što on već živi s devojkom Henriet). Kron vremenom uviđa da je nestabilna i očajna Veronika u rukama neurologa Marijane Kac, koja je drži ovisnu o opijatima i izolovanu od stvarnosti s jedinom namerom da se dokopa njenog imanja i novca. Uprkos svim iskrenim pokušajima da joj ulije novu nadu i vrati ljubav i poverenje u sebe, Kron ne uspeva – film se završava tragično… Veronika umire od fatalne doze lekova, dok Kron ostaje nemoćan i očajan da spreči perfidno zlo i plan doktorice Marijane Kac… Zatvoren je pun krug jedne tragične trilogije, jedne depresivne priče o ceni uspeha i gubitku čovekove duše, apokalipsi nakon koje ostaju praznina, bol i totalno ništavilo – svet jalov, surov, bezosećajan, ciničan…
Fazbinderovi filmovi su često vizuelno neprivlačni, klaustrofobični, mračni, ali inovativni po svojoj tehnici. Likovi u njegovim filmovima, koji su prikazivani sa žaljenjem, obično su socijalne žrtve, osuđene na očaj i patnju zbog licemerja kapitalističkog društva. Pređašnju tvrdnju najbolje odslikava kultna serija i film Berlin Alexanderplatz(1980.), rađeni po istoimenom romanu Alfreda Doblina, prikaz tamne strane života velegrada, osenčen sivilom, beznađem, gubitnicima, nasiljem, marginalcima i likovima u paklu očaja.
Fazbinderovi filmovi su provokativni i istupaju protiv. Često su ga kritikovali zbog insistiranja na nesreći i pasivnosti njegovih likova. Njegov politički stav označen je kao levičarska melanholija. Trilogija o posleratnoj Nemačkoj i propasti jednog trulog sistema isfabrikovanih laži o vladavini naroda i progresu to možda najbolje potvrđuje – svojom krajnjom ogoljenošću i beskompromisnim levičarskim stavom osenčenim prigušenim svetlima bluda i melanholije.
Leave a Reply