piše : Милан Ковачевић
Bilo je to davno, pretpostavljam da je prošlo više od petnaest godina. Mi, kao porodica, nismo išli sa vremenom već smo tehnološki kasnilii barem pola decenije za komšilukom. Ćale se vraćao sa posla oko pola četiri i često mu se dešavalo da svrati u tada popularni video-klub Žabac. Nije prošla nedelja a da posvećeno nisam premotavao odgledane crtane filmove kako pravila kluba i nalažu – premotaj pre vraćanja!
Sada žalim što oca nisam češće ispitivao o filmovima koji su obeležili njegovu mladost ali tada, kao klinac željan znanja, zamolio sam ga da iz Žapca donese filmove koje je gledao kao mladić. Sledećeg petka pojavio se noseći u rukama dve kasete, Konvoj (1978) i Napad na policijsku stanicu 13.(1976)
Upravo će ova druga kaseta nepovratno uklesati ljubav prema ozbiljnim filmovima u dečački um podojen šarenilom diznijevih crtanih filmova. Nije bilo nazad, a okean filmova za odrasle je iščekivao preplivavanje. (Ne tih filmova za odrasle, perverznjaci!) Zavoleo sam Karpenterov rad potpuno nesvestan postojanja tog čoveka. Njemu u čast, stiže vam velikodušna preporuka u vidu pet (5) meni omiljenih uradaka ovog filmskog genija.
5 – Noć veštica (1978)
Ako si ti, dragi čitaoče, iz nekog razloga prethodni deo života proveo skriven u nuklearnom skloništu te nisi čuo za famoznog Majkla Majersa, pravo je vreme da ga upoznaš! Posle enormnog finansijskog uspeha ovog (ne baš skupog) filma mnogi su pokušali da iscede svoju količinu dolara, ali budimo iskreni, nijedan od bezbroj nastavaka nije uspeo ni da prismrdi originalu. Karpenter je američki ideal mirnog predgrađa izvrnuo iz gaća načinivši baš od njega igralište čistog terora. Naš ubica Majkl je hladnokrvan, hoda ka tebi i nema nameru da stane. Muzička tema koja upotpunjuje film smišljenja je takođe od strane Džona Karpentera i predstavlja verovatno jednu od najpoznatijih melodija svih vremena. Ima li čoveka koji ne oseća nelagodu kada je čuje? Verujem da ima, ali takve ni prazan burek ne može da uznemiri pa istima nećemo posvećivati naredne redove. Bez obzira što je nastao nekoliko godina posle čuvenog Teksaškog masakra motornom testerom(1974) film Noć veštica je svojeručno popularizovao žanr poznatiji kao slešer horor.
4 – Bekstvo iz Njujorka (1981)
Godina je 1997, predsednički avion se ruši na Menhetn. Šta je tu čudno i zanimljivo? Ništa, sem činjenica da je za Karpentera ta godina u relativno dalekoj budućnosti i Menhetn je pretvoren u zatvor pojačanog nadzora gde svoje vreme odrađuje najveći šljam koji je zemaljska kugla izrodila. Predsednik je u problemu, okružen zlikovcima i šta ćemo sad? Pošto nesrećni Amerikanci nemaju tu sreću pa da Bata Živojinović (RIP) bude jedan od njih, morali su po glavešinu bele kuće poslati podjednako zajebanog lika, Zmiju Pliskena! On ne trpi ničija sranja, ima povez preko oka i nije lik sa kojim bi se normalan čovek zajebavao! Glumi ga uvek rado viđeni Kurt Rasel što garantuje sat i kusur vremena apsolutne zabave i mačoizma. Još jedna zanimljiva činjenica jeste da je protagonista megapopularne igrice Metal Gear Solid simboličnog imena Solid Snake urađen kao omaž Raselovom liku iz ovog filma. Ako vam to nije dovoljno da ovom filmu date šansu, ne znam šta jeste. Karpenter je 1996 pokušao da snimi sličan film samo ovaj put smešten u Los Anđeles, naravno da je morao da uprska.
3 – Napad na policijsku stanicu 13 (1976)
Kako sam malopre podsetio sam sebe, svoju nevinost što se tiče ozbiljnih filmova sam izgubio upravo sa ovim uradkom. Koliko god ovo loše zvučalo, pretpostavljam da znate na šta mislim! Da mogu da se vratim kroz vreme, verovatno bih ga pogledao još jednom – za svaki slučaj. Detalje o filmu ne želim da vam otkrijem jer smatram da je reč o vožnji kakvu verovatno niste iskusili. Ukratko, ispižđena ulična banda pokušava da osveti smrt određenih članova tako što će da istrebi preostale pandure zabarikadirane u stanici 13. Ne deluje zanimljivo? Zajebaćeš se sa tim stavom. Likovi su odrađeni fenomenalno i ceo film se upoznajemo sa njihovim kontrastima. Imamo pandura poštenjačinu, imamo namazanog zatvorenika, imamo ludu i opaku žensku i njen totalni antipod. Ovo je jedan od prvih trenutaka u kojima sam upoznat sa jakim ženskim karakterima(kasnije ću ih zavoleti kroz Kill Bill itd) i smatram da glumica Lori Zimer u ovom filmu predstavlja autentičnu filmsku junakinju. Film takođe poseduje scena koje lede krv u žilama i koje i dan danas smatram vrhuncem kinematografije. Neke ne želim da otkrivam, ali scena koja me je naterala da napišem ovaj tekst uspeva da spoji plavokosu devojčicu, sladoled i jedan od najzajebanijih pištolja koje sam ikada u životu video (C96 Mauser). Pitate se kako je to moguće? Pogledajte pa ćete videti.
Takođe, film krasi najbolji saundtrak svih vremena po mom skromnom mišljenju, urađen od strane nikoga drugog do genijalnog Karpentera.
2 – U ustima ludila (1994)
Logičan sled događaja odveo me je od prvog gledanja napada na stanicu 13 do apsolutne obuzetosti Lavkraftovom literaturom. Negde na pola puta izleteo je Džon Karpenter i pružio nam svoju viziju klasičnog lavkraftijanskog užasa. Ovaj film nije za svakoga i mogao sam ovde napisati nešto drugo, al’ ovo pišem ja pa nisam, ili ne pišem ja? Ne znam ni sam. To je negde i premisa ovog filma. Pratimo uvek fantastičnog Sem Nila koji se baca u potragu za Saterom Kejnom, mega-popularnim autorom horor fikcije. U međuvremenu i međuprostoru našem junaku dešavaju se stvari koje ne mogu biti logične normalnom čoveku pa smo u prilici da pratimo postepen pad u čeljusti totalnog ludila -karakterističan za Hauarda Filipsa Lavkrafta. Sećam se da me je u gledanju ovog filma prekinula majka pa se posle upoznavanja sa nekolicinom krucijalnih scena izjasnila po pitanju mog mentalnog stanja – rekla je da nisam normalan. Posle odjavne špice tako sam se zaista i osećao. Sve preporuke ljubiteljima onostranog, pružite svoje mozgove ovom nepravedno zapostavljenom filmu! Znam da je jako teško (gotovo nemoguće) verodostojno prikazati lavkraftijanski horor u punom sjaju, al’ ovaj film prišao je veoma blizu. Niko kao tata Džon!
1 – Stvor (1982)
Sećam se julske pijane noći kada mi je lokalni klošar rekao da je Stvor zapravo rimejk. Želeo sam da iskočim iz svoje kože, filmska genijalština poput ovog filma je rimejk?! Zar rimejkovi uglavnom nisu totalna đubrad napravljena iz klasičnih profiterskih namera? Da – uglavnom jesu, ali ovde to nikako nije slučaj.
Jer Stvor nije rimejk, zapravo, samo je baziran na istoj noveli kao i film sličnog naziva Stvor sa drugog sveta. Karpenter nije bežao od činjenice da oba filma dele isti izvorni materijal te je u par scena odradio omaž filmu iz 1951 ali na kraju krajeva, da li je to uopšte i bitno?
Ukoliko iz nekog razloga do sada niste posedovali čulo vida pa je moderna medicina odlučila da vas nagradi istim, pronađite svoj izvor i nabavite suvo zlato kinematografije. Ukratko, istraživački tim stacioniran na Antartiku dolazi u kontakt sa bićem koje najverovatnije nije sa naše planete, a srazmerno sa tim nijednom od naših protagonista ne želi dug i srećan život. Opet Kurt Rasel briljira u ulozi nezgodnog MekRedija i na osnovu njegovog ponovnog angažovanja možemo zaključiti da je prirastao za srce voljenom Karpenteru(privatno su prijatelji). Ostatak kastinga je takođe odrađen vrhunski i svaki član istraživačkog tima ima sopstveni personaliti te nemam utisak da su likovi nasumično ubačeni u ledenu pustaru. Sve je idealno promišljeno i odrađeno da mi ni dan danas nije jasno zbog čega je film bio žestoko popljuvan od strane kritika. Verujem, međutim, da ljudi samo nisu bili spremni na remek-delo ovog kalibra i ove tematike. Bez obzira na pozamašnu količinu filmova koje sam pogledao pre i posle gledanja Stvora, niti jedan od njih nije tako realno preneo osećaj izolacije i nepoverenja. U trenucima ekstrema i susreta sa nečim što je iznad čovečijih moći razumevanja, ljudi imaju tendenciju da krenu jedni na druge. Verovatno najbolja i najefektnija scena samog filma jeste trenutak kada MekRedi užarenom žicom testira krv prisutnih kako bi se uverio da stvor nije među njima – psihološki horor u svojoj najboljoj formi. Napetost raste, graške znoja se stvaraju na vidljivo ledenom mestu, niko nije siguran i svi su potencijalna čudovišta. Što se tiče samog stvora, najbolje bi bilo da ga vidite sopstvenim očima jer ne smatram sebe kompetentnim za njegovo detaljnije opisivanje. Film krase praktični efekti koji bi posramili svakog cvikeraša koji stoji iza preambicioznih digitalnih fekalija kojima smo zasuti. Uvek mi je draži bio korektan praktičan efekat od bilo kakvog CGI prenapumpavanja, a ovde je praksa dovedena do savršenstva. Kada bih sve sumirao, Stvor je savršen spoj vidljivog, čujnog i osećajnog, ma šta ja lupetam – jedan od najboljih filmova svih vremena. Pogledao sam ga dvocifren broj puta i verovatno se neću zaustaviti nikada,a zašto bih, možda je baš ovaj dragulj jedan od scenarija predstojeće katastrofe, ko zna?
0 – Džon Karpenter ( 1948 – )
Džon Karpenter – direktor, scenarista, producent, kompozitor – živa legenda.
Šta još mogu da kažem o čoveku koji nas je zadužio vanvremenskim klasicima?
Da li ste znali da je komponovao muziku za skoro sve svoje filmove? Bez obzira na to što je reč o minimalističkim pristupima u pitanju su pamtljive melodije koje su pokorile test vremena.
Da li ste znali da za film Stvor muziku nije radio on, već niko drugi do legendarni Enio Morikone? Karpenter mu je rekao da malo uprosti celu stvar!
Da li ste znali da je odbio da režira Top Gan?! Verovatno je želeo da se posveti nečemu drugom, ko zna šta bi ispalo da je on sedeo iza kamere tog kultnog filma.
Da li ste znali da je blizak prijatelj sa Džefom Bridžisom? Zamislite Lebovskog i Karpentera kako uživaju u pivu, dve face.
Da li ste znali da mu je vestern omiljeni žanr? Bez obzira što za života nije napravio niti jedan čistokrvni kaubojac.
Da li ste znali da nikada niko neće biti kao on? E, sada znate.
Leave a Reply